Pod nebom Pariza – knjižara „Šekspir i družina”

Svi putevi vode u Rim, ili možda ipak vode u Pariz – dilema je koja se ne može razrešiti tako lako, baš kao ni ona o starosti kokoške i jajeta, o kojoj i dalje diskutujemo u raznim etapama života. No, oni koje put odvede (i nadamo se mnogo puta vrati) u Pariz, na spisak kulturnih meka i gradskih oaza neizostavno stavljaju knjižaru Šekspir i družina (Shakespeare and Company), gde će se, kao što to i sam naziv kaže, naći u društvu Šekspira i plejade drugih velikih pisaca.

Knjižaru sa identičnim nazivom prvi put otvorila je Amerikanka Silvija Bič 1919. godine u Parizu, što je podatak na koji će naići svi koji vole da istražuju o modernističkom duhu zastupljenom u prvoj polovini 20. veka jer je upravo ovaj prostor pružio podršku i utočište mnogim piscima kao što su, između ostalih, Ernest Hemingvej, Džejms Džojs, Ford Madoks Ford, i Ezra Paund. Kultnu priču o ulozi koju je Silvija Bič odigrala u procesu objavljivanja Džojsovog Uliksa više nije ni potrebno prepričavati, ali zasigurno je vredna spomena pošto predstavlja dobar primer siline duha Bičove, koja se svim snagama borila da poštovanje koje je osećala prema književnim delima ne ostane samo na nivou reči, već se trudila da iza sebe ostavi i opipljiv trag (kao što upravo i jeste objavljivanje Uliksa 1922. godine). Pečat koji je Silvija Bič ostavila na vreme u kome je živela prenosi se i na vremena koja dolaze jer ukazuje na monumentalnost njene volje naspram ratobornih previranja, što ju je odlikovalo do poslednjih trenutaka slobode.  Knjižara je zatvorena 1941. godine, kada se Pariz zadesio u kovitlacu nemačke okupacije i Silvija je više nije otvarala. Knjižaru istog naziva, koja je danas ušuškana na levoj obali Sene, otvorio je Džordž Vitman 1951. godine i u njoj živeo do svoje poslednje, 98. godine. Treće ime, ključno za istorijat ove knjižare, jeste Silvija Vitman, Džordžova ćerka jedinica, koja godinama unazad na izvanredan način vodi knjižaru i u potpunosti vlada prostorom, kao i savremenom književnom scenom, što dokazuju opsežne liste preporuka savremenih knjiga koje se redovno ažuriraju, mogućnost pretplate na pažljivo odabrani paket knjiga i propratnih sitnica, i meni veoma drago organizovanje književnog festivala FestivalandCo, osnovanog 2003. godine, koji se održava na svake dve godine, a do sada je ugostio neke od najvećih savremenih glasova poput Pola Ostera, Siri Husvet, Maržan Satrapi i Jung Čang.

Jedan od najinteresantnijih aspekata ove dve knjižare jeste upravo ono što im je zajedničko, a to je činjenica da se Vitmanova vizija knjižare kao utočišta i sigurnog mesta poklopila sa vizijom Bičove, a možda ju je on podigao i na viši nivo jer svi pisci i umetnici, koji razvijaju svoj kreativni dar, u svako doba mogu računati na prenoćište u ovom kutku Pariza u zamenu za pomoć tokom radnog vremena. Važno je istaći da zaposleni ljubaznost ne ukazuju samo kupcima, već i samim knjigama, te sam pri vlastitoj „skromnoj” kupovini 2012. godine od knjižara dobila kultni ceger knjižare na poklon, da se knjige ne bi pokvasile tokom jednog od uobičajenih pariskih letnjih pljusaka, koji je bio u jeku. I tako meni veoma drag stih, „Ne postoji mesto kao što je London” (There’s no place like London), polako, ali sigurno pronalazi pandan u stihu, „Ne postoji mesto poput Pariza”, pri čemu se ciklično, kako to ponekad volim, vraćam na početak i ponovo ističem da gradovi koji na nas ostave najveći trag postaju ljubavi kojima se u umovima (a i u stvarnosti) neminovno iznova i iznova vraćamo, te bi izbor veće među tim velikim ljubavima zaista odgovarao problemu starosti kokoške i jajeta. Čisto ako na početku nije bilo jasno ka čemu stremim…

A u slučaju da smo sada razrešili tu problematiku, volela bih da ovo skromno ljubavno pismo Parizu začinim još jednom, meni dragom, informacijom o samoj knjižari. Naime, uz značajnu ulogu koju je knjižara Šekspir i družina odigrala tokom procvata modernističkog duha,  pronašla je mesto i u popularnoj kulturi, te je neminovno da su je tako upoznali i svi ljubitelji filmova Ponoć u Parizu (Vudi Alen) i Pre sumraka (Ričard Linklejter), u kojima je jedan od omiljenih pariskih kutaka prikazan u punom sjaju sopstvene lucidnosti, baš kako to i zaslužuje.

Baš se pitam šta ovo bajkovito mesto skriva u šeširu za ubuduće… Uostalom, posetite knjižaru, pa se i sami uverite. Ko zna, možda baš vi naiđete na rupu u tkanju vremena, te iz 21. veka dospete u dvadesete godine 20. veka, baš kao i Gil Pender, protagonista Alenovog filma! Ko to zna, jer samo je jedno sigurno – u Parizu je sve moguće.

piše: Sanja Gligorić