Intervju vodila: Nevena Stajković
Viktora Savića svi vrlo dobro znamo po mnogim ulogama, od kojih su meni možda i najdraže uloga Milutinca u Montevideo bog te video i nastavcima, Stojana Jovanovića Coneta u Bilo jednom u Srbiji i Milivoja Perovića u filmu i seriji Vera. Ali da li ste upoznati sa njegovom muzičkom karijerom? Njezz je do sada objavio nekoliko značajnih singlova, od kojih se izdvajaju B-Town, 300 i Idemo dalje. Kroz tekstove se obraća svima, a ponajviše mladima, pokušavajući da im pomogne da razlikuju dobro od lošeg. O tome kada i zašto je počeo da se bavi repom, o nastupima na Arsenal festu i Exitu, o Beat pokretu i poznatim Ljubav žurkama saznaćete u narednim redovima.
1. Jesi li rad da nam otkriješ šta znači tvoje umetničko ime?
Umetničko ime Njezz zapravo znači Viktor, to je kao neki šatrovački, taj neki krajaški jezik koji se godinama menjao sa prefiksima i sufiksima. A pošto se družim sa istim ljudima s kojima sam išao u osnovnu školu, dakle, preko trideset godina, s vremenom su nastajali svi ti mogući nadimci, tako da – Njezz je samo jedan od mnogih nadimaka koje imam u kraju, koji se koriste mnogo više nego Viktor, a znače – Viktor.
2. U kolikoj meri te je odrastanje na Banovom Brdu oblikovalo kao repera?
Odrastanje na Banovom Brdu značilo je manje provođenja vremena po kafićima, već smo svoje noći bukvalno provodili na klupicama u parkovima i na betonu, a kada se sve to sabere, može da se kaže – na ulici. To nosi i neke svoje stvari koje, na kraju krajeva, i rep predstavlja. S obzirom na to da sam još 1998. godine krenuo da crtam grafite, što je sastavni deo hip-hop kulture, sigurno da ima veze. Ljudi koji su odrastali u centru manje poznaju taj način razmišljanja. Naravno da ne mislim da kraj samo usmerava u rep, ali u sve te neke andergraund (underground) pravce. Eto, pored repa, ja jako volim pank muziku, tako da nije čudo ni kada ljudi prave bendove, a ja na kraju krajeva sviram i sa tim bendom s kojim sam odrastao na tim klupicama.
3. Kada si počeo da pišeš pesme, a kada si osetio da bi, uporedo s glumačkom, mogao da razviješ i muzičku karijeru?
Pesme sam počeo da pišem kasno. Mislim da sam prvi tekst napisao sa 28, 29. godina. I to se desilo opet iz nekog bunta, iz nezadovoljstva – u tom trenutku – našom rep scenom, jer sam odrastao na rep muzici, pogotovo stranoj, na prvom mestu west coast, ali i na domaćoj. U tom trenutku je došlo do smene generacija i samim tim je došlo do razmimoilaženja šta ljudi nazivaju reperima i repom. Čak i ljudi koje sam slušao prestali su da se bave tom muzikom, neki su morali da odu u drugačije pravce, malo da se prilagode, tj. da zaglupe svoje pisanje, da bi nastavili da od toga žive. Meni kao slušaocu je to zasmetalo, pa sam odlučio da probam.
Moji drugari su svakako već i svirali i slušali taj dži fank, i tako smo krenuli. I napisao sam pesmu. Video sam da mi to ide, ne baš lako, ne umem da radim fristajl (freestyle), ali uspevao sam da sednem i da nešto smisleno napišem. To sam uradio da bih pokrenuo neke mlade ljude, da bih možda inspirisao nekoga, da bi se neko ko kaže da nemam pojma probudio i pokušao da dokaže da on zna bolje, što je super i verovatno i mnogi znaju bolje i to je poenta. Ne kažem da je zbog mene, ali poslednjih godina čak i na toj stranoj, američkoj sceni vraća se pravi rep, koji je uvek i bio andergraund. Mejsnstrim (mainstream) nikada ne može da se zove tako.
4. Kroz tekstove se trudiš da daš pozitivan primer mladima i da im pomogneš da razluče šta je ispravno, a šta ne. Misliš li da je to generalno zadatak uticajnih ličnosti?
Trudim se da neke svoje stavove, neka svoja suočavanja kroz život sa raznim preprekama koje sam prevazilazio ili nisam i kroz svoje iskustvo možda nekog usmerim. Shvatio sam da, s obzirom na to da se ne bavim dovoljno često rep muzikom, nemam vremena da radim neku tra la la ša la la muziku, što je opet okej raditi, ja isto slušam takvu muziku. Zapravo, najviše i slušam rep koji se razlikuje od onog koji ja radim, ne muzički nego vezan za tekstove. Nemam vremena da se igram gengsta repera, nego da tu svoju energiju i neki svoj bunt iskažem kroz tekstove.
Ne mislim da je to generalno zadatak uticajnih ličnosti. Mislim da to treba da bude zadatak svima – da daju pozitivan primer mladima. Naravno, ponajviše javne ličnosti jer ljudi njih prate, prate scenu, a to se desilo degradacijom svega, od kada su popularizovane društvene mreže. Ali ne smatram da je to svima zadatak i da svi treba da rade to, neko je tu da zabavi ljude i to je legitimno, i to je pozitivan uticaj.
5. Imaš li dugoročne planove kad je muzika u pitanju ili sve ostaje kežual? Razmišljaš li o izdavanju albuma?
S obzirom na to da kroz intervjue ne mogu da se izrazim baš kako treba, onda mi je lakše da to uradim kroz svoje tekstove i nekako stojim iza toga, što ne znači da se i moji stavovi ne menjaju godinama. Evo, sada je krenulo – prošle godine nastup na Exit festivalu, na Mejn stejdžu pre Vu Tenga, ove godine s nešto malo drugačijim bendom na Arsenal festu. Oba poziva smo dobili neočekivano, nisam nikoga pitao da mi učini tu uslugu, nego su nas jednostavno zvali. Dobili smo gomilu pozitivnih komentara i posle jednog i posle drugog nastupa, pogotovo posle uživo nastupa sa bendom na Arsenalu. Tako da, sada smo postavili taj projekat na kojem ćemo svakako raditi, bavićemo se time, ali puštamo da ide sve svojim tokom.
Mislim da albumi nemaju više toliko smisla, mislim da su ostali u onom vremenu kada smo mi slušali diskove i kasete i to. Sada se svodi na singlove i na gomilanje tih singlova na Spotifaju. Ja čak ni to ne radim toliko. Možda bi trebalo i više, ali imam posla i na drugoj strani, hvala Bogu, pa onda i ne stižem.
6. Misliš li da možeš svojom muzikom da doneseš promenu?
Tupak je jednom rekao: „Nisam ja taj koji će da promeni svet, ali zasigurno ću biti iskra u vatri koja će da zapali um koji će možda da promeni svet”. Mislim da to i jeste zadatak i umetnosti i svih nas koji se time bavimo – da budemo samo te iskrice koje će da naprave vatru, da se ne zanosimo time da smo mi ti koji možemo da promenimo nešto lično, ali da možemo da iniciramo promenu – to definitivno. I mislim da muzika može da utiče. Vratuću se ponovo na Tupaka uz čiju muziku sam odrastao i koji je na mene uticao i nekim pozitvnim i negativnim primerima. Samo je bitno da čovek ne prati slepo nego da gleda, analizira i rasuđuje šta je dobro, a šta nije, tako da može da uči na tuđim greškama.
7. U kolikoj meri tvoja muzička karijera utiče na glumačku i obratno?
Vrlo verovatno da odmažu jedna drugoj, zato što nekako ljudi ne vole kad se baviš svim i svačim, pa uglavnom dođu do toga – nisi ni dobar reper, nisi ni dobar glumac, nisi ni dobar pevač. Moguće da to i jeste tako, moguće da se ta energija i kreativnost usmeri samo na jednu stvar da bi to bilo mnogo produktivnije i bolje, ali, s druge strane, Gospod je rekao da umnožavamo svoje talente , pa bih ipak pre pratio njegov zadatak, nego zadatak ovog sveta.
8. Možeš li da nam kažeš nešto više o Beat pokretu? Sa kakvom potrebom je nastao i kako se održao do danas?
Nastao je organski, iz te ekipe koja je odrastala i mahom išla u osnovnu i srednju školu zajedno, družila se i druži se i dan-danas. Zapravo je to prvo bilo neko bekstvo od gradskih žurki i događaja koje mi kao likovi iz kraja nismo baš preterano cenili. Ne kažem da se nismo kretali svuda – od kafana, splavova, pa do žurki, andergraund žurki – i onda, to je bilo još 2011. ili 2012, malo nam je bilo muka od svega toga, pa smo se povukli u zgradu BIGZ-a i napravili smo klub koji se zvao Beat, kroz koji je prošlo sve i svašta, dakle – od koncerata, žurki… U tome smo najviše uživali i videli smo da i drugi ljudi dolaze rado iako nismo imali nikakvu reklamu, nismo se time bavili.
A onda, kada su nas sve isterali iz BIGZ-a, to se nastavilo preko naše žurke na splavu Stefan Braun. Pozvali su me vlasnici s kojima sam prijatelj, čuli su da smo mi radili neke žurke, a mi smo ponudili jedan andergraund koncept koji nije uobičajen za Stefan Braun. Tražili smo budžet za to. Ljudi su pomislili da sam ja di-džej, a nisam, pa sam predložio da napravimo žurku u našem stilu i da novac koji nude meni uložimo u to. Tvrdo je bilo to probijanje tržišta jer Stefan Braun nije popularno mesto za ekipu koja voli andergraund. Međutim, s vremenom, ljudima i energijom smo uspeli da tu dovedemo razna imena iz andergraund sveta, kako stranog, tako i domaćeg i onda je to postala kultna žurka u Beogradu. Nedeljom se dešavala i te tri godine je to bila jedna od omiljenih žurki svima iz grada.
Nakon toga smo izašli odatle, više nismo hteli da radimo klubove i da se zadržavamo na jednom mestu, nego smo krenuli da radimo festivale, odnosno žurke prvenstveno, pa da učestvujemo na festivalima. Onda je sve to našlo viši cilj sa prikupljanjem novca za one kojima je pomoć potrebna, onda su se i ljudi priključili, razumeli su to. Svako ko dođe na našu žurku učestvuje, hrani gladne, tako da to više nije na nivou neke proste zabave, nego i neke smislene zabave.
10. Kako ste došli na ideju da Ljubav žurke postanu humanitarne?
Imali smo situaciju. Jedan naš drugar koji je bio u ekipi, DJ Manja se razboleo i dobio sarkom, pa smo došli na ideju da napravimo festival za njega, da prikupimo novac i to je bilo i više nego uspešno. Za dva dana bilo je oko šest-sedam hiljada ljudi na dva dana festivala, što je u to vreme bilo baš čudno. Prikupili smo taj veliki novac koji je bio potreban za prvu fazu lečenja koja je prošla uspešno. Nažalost, godinu dana kasnije, Nemanja je preminuo i onda smo poželeli da nastavimo taj koncept i da bismo došli do ovoga kako se Ljubav žurke odvijaju danas, nailazili smo na razne prepreke, promenili smo i organizacije sa kojima smo sarađivali, ne zbog organizacija, nego zato što su se te promene poklopile sa onim što mi želimo da ostvarimo. Tako da je, hvala Bogu, danas došlo do toga dokle je.
11. S tim u vezi, kako ti karakterišeš patriotu?
Nema šta kako ja karakterišem…opet ću se nadovezati na Vladiku Nikolaja Velimirovića, koji koristi reč koju jedino Srbi imaju. On kaže da nije 100% siguran, ali da misli da samo Srbi imaju reč koja je zamena za patriotizam i koja mnogo bolje zvuči, a to je rodoljublje i to je neka vrsta umerenog čovekoljublja. Dakle, i ono što je najvažnije – rodoljublje se ne meri u količini mržnje prema svojim susedima, nego u količini ljubavi. I to bih uvek izjednačio sa tim i uvek bih se držao ljubavi prema ljudima nego ljubavi prema zemlji, što zapravo obuhvata i jedno i drugo.
12. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Mogu da kažem šta u ovom trenutku čitam – Nikola Moravčević, Nesrećni kralj. Govori o životu svetog kralja Stefana Dečanskog. Umetnik – uvek bih izabrao Dostojevskog, ako pričamo o knjigama, a posle toga ima bar deset praznih mesta.
Film – jedan stari film, jedan od mojih omiljenih filmova, zove se Metak i u tom filmu glavne uloge igraju Miki Rurk i Tupak, ali nije zbog Tupaka, nego zbog filma i uvek mu se rado vraćam. Mogao bih da preporučim i Big Lebovski, kao i Skot Pilgrin protiv sveta.
Predstava – Teatar na brdu, Mačka prečena, koja govori o tome kojim koracima dolazi do toksičnih odnosa, a i šta je ono što ljudi nazivaju ljubavlju, a zapravo nije i predstava upozorava, pogotovo mlade.
Što se muzike tiče, Lord Knows od Tupaka i ujedno sve ostalo od Tupaka. A dodao bih i mog omiljenog muzičara čiji rad pratim proteklih petnaest godina – a to je Purial (Periel) producent iz Londona. Jedan od dva njegova albuma koja je radio je pravo remek-delo.
oktobar, 2024.
