piše: Nevena Stajković
Kroz istoriju, književnost je često bila oružje protiv tiranije, a pisci glas otpora. Mnogi od njih su zbog svojih dela, ideja ili kritike vlasti trpeli progon, cenzuru, zatvor, pa čak i smrt. Tako je veliki, ako i ne najveći, španski pesnik 20. veka, Federiko Garsija Lorka bio progonjen od strane desničara zato što je bio socijalista, ali i homoseksualac. Njegova smrt predstavlja simbol represije fašističkog režima u Španiji sa početka Građanskog rata, iako ni groba nema, niti se zna kog je tačno datuma ubijen, mada se pretpostavlja da se to desilo 19. avgusta 1936. godine. Želeo je da pobegne u Meksiko, ali su ga, nažalost, fašisti Fransiska Franka našli u Granadi i mučili, a pre nego što su ga odveli na streljanje, gađali su ga u donje delove tela.
Tako i Kišova zbirka sedam pripovedaka pod nazivom Grobnica za Borisa Davidoviča govori o posledicama staljinističkog terora. Prema rečima Aleksandra Jerkova, ovo je: „Jedna od epohalnih knjiga koje pogađaju samo srce zla. Zlo je najstrašnije tamo gde je sakriveno ispod humanističke ideje. Nacizam nema u sebi humanističku ideju, a socijalizam i boljševizam, dakle, imaju u sebi humanistički san koji je pervertiran, izgubljen i pretvoren u apsolutni zločin prema drugim ljudima.” Ovaj tekst osvetljava sudbine pisaca koji su, poput Lorke, platili visoku cenu za svoju umetnost i uverenja, ostavljajući iza sebe ne samo dela, već i podsećanje na moć književnosti u borbi za istinu.
Petar Kočić – „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, vajme i umrijeh”
Rođen je 1877. godine, u vreme narodnog ustanka, godinu dana pre Berlinskog kongresa na kojem je odlučeno da upravu nad Bosnom i Hercegovinom od Osmanskog carstva preuzme Austrougarska. Godine 1899. odlazi u Beč na studije slavistike i već tada aktivno učestvuje u akcijama srpske omladine protiv austrougarske okupacije. Bio je jedan od pokretača studentskog memoranduma protiv režima Benjamina Kalaja, austrougarskog ministra finansija, u čiji je resor spadao i nadzor nad zemaljskom upravom Bosne i Hercegovine. Kalaj je nastojao da ojača austrougarsku vlast u Bosni i Hercegovini, te radio na suzbijanju narodnih pokreta, kako srpskog tako i hrvatskog. Cilj austrijskih vlasti bio je da se reši nacionalno pitanje putem stvaranja integralne bosanske nacije, ali taj projekat je naišao na odlučan otpor među Srbima i Hrvatima. Memorandum koji je Kočić pokrenuo protivio se duvanskom monopolu, kuluku i novim porezima; bio je protiv regrutacije stanovništva i njegovog odvođenja u inostranstvo, protiv pritiska na srpske škole, protežiranja (štićenja) strane administracije i protiv kolonizacije.
Borba Petra Kočića za prava Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, te protiv austrougarskog ugnjetavanja trajala je čitavog života, a mi ćemo na ovom mestu govoriti o priči Jazavac pred sudom, u kojoj upoznajemo Davida Štrpca iz sela Melina, kotara i okružja Banja Luka, zemlje Bosne i kućne lumere 47. On pred sud u vreći dovodi jazavca koji mu je opustošio ono malo njive, nazvane „ni Davidova, ni carska, ni spa’iska”. David Štrbac tada postaje simbol stotine hiljada Davida u Bosni, jer govori sve što misli, oseća i trpi od austrougarske vlasti. On „glavatoj” gospodi kazuje sve svoje nevolje i mržnje – lukavo, uz prikrivenu ali oštru ironiju i lažnu prostodušnost, pretvarajući se da je glup. Tom prilikom ne ostaju pošteđeni ni samo carstvo, ni Zemljana vlada u Sarajevu, ni pop, ni gazde koje odlučuju o novcu naroda i daju ga pod interes, sav društveni mehanizam, bez izuzetka. „I to sve sa toliko života, sa takvom dramatičnošću radnje, sa takvom tečnošću dijaloga, sa takvom živopisnošću izraza i bogatstvom reči”, kako kaže Jovan Skerlić, naš veliki književni kritičar.
Ana Ahmatova – „Ne molim ja u svoje samo ime,/ Molim za svakog koji nemo rida/ Kroz ljute zime i julske vreline,/ Kraj obnevidelog crvenog zida.”
Rođena je kao Ana Andrevna Gоrenkо 1889. gоdine. Već sa 11 godina otkrila je dar za pisanje poezije, a u adolescenciji počinje da privlači pažnju javnosti Sankt Peterburga. Njen otac nije bio oduševljen ovakvim razvojem događaja, te joj naređuje da prestane da blati njegovo časno ime. Ana tada uzima prezime Ahmatova, kako se prezivala njena baka.
Godina 1912. veoma je važna u životu pesnikinje. Sa tadašnjim suprugom, pesnikom Nikolajem Gumiljovim, dobija sina Leva, a iste godine supružnici su, uz Josipa Mendeljštajma i nekolicinu pesnika, utemeljili književni pravac akmeizam, čiji je manifest objavljen u književnom časopisu Apolon. Akmeisti su se suprotstavljali simbolizmu i veličanju inspiracije, a vrednovali su čistoću forme, preciznost i ekonomičnost jezika. Smatrali su umešnost pisanja ključem pesništva.
Iste godine Ahmatova objavljuje zbirku poezije Večer, a zatim i Krunica. Kako 1914. počinje Prvi svetski rat, a uz njega bukti i građanski rat u Rusiji, Ana, kroz svoju poeziju, pokazuje saosećanje za stradanja svog naroda i domovine. Objavljuje još tri zbirke poezije: Belo jato (1917), Trupac (1921) i Anno Domini MCMXXI (1922). Zbirke su obojene ljubavlju prema domovini, užasima rata i promišljanjem o bogu.
Godine 1921. ubili su Nikolaja Gumiljova, pod optužbom za kontrarevolucionu delatnost, a 1925. Anin rad biva zabranjen rezolucijom Komunističke partije SSSR-a. Njen prijatelj Josip Mendeljštajm uhapšen je 1934, a 1938. godine biva poslat u progonstvo na Daleki istok, gde umire nekoliko meseci kasnije. Sličnu sudbinu imao je i njen ljubavnik Nikolaj Punin, koji umire u logoru 1953. godine. Anin sin Lev bio je u zatvoru 1935. i 1938. godine, što je bio povod za Anu da se vrati pisanju nakon desetogodišnje pauze. Tako ona između 1938. i 1940. sastavlja zbirku Rekvijem, spomenik Velikom teroru s kraja tridesetih godina. Poema je svedočenje o strahotama Staljinovog režima. U Rusiji biva objavljena tek 1987, ali je štampana u Zapadnoj Nemačkoj.
Tokom Drugog svetskog rata Ana piše Poemu bez junaka, a nakon rata objavljivanje njene poezije ponovo zabranjuje Centralni komitet Komunističke partije. Lev iznova biva uhapšen i osuđen na 10 godina teške robije u Sibiru. Ana majka podelila je Anu pesnikinju i ona piše prorežimske stihove da bi odobrovoljila vlasti, te da bi Lev bio pomilovan. Do toga dolazi tek 1956, nakon Staljinove smrti. Tada prestaje i zabrana objavljivanja njenih zbirki. U poslednjim godinama života dovršava Poemu bez junaka, sastavlja poluautobiografsku poemu Enuma Eliš, te piše memoare i nacrte za nekoliko romana. Ostala je upamćena kao velika patriotkinja, a njene pesme postale su svedočanstvo o teškom položaju njenog naroda tokom rata.
Salman Ruždi – „Bludnice i pisci, Mahunde. Mi smo ljudi kojima ne možeš oprostiti.”
Salman Ruždi britanski je pisac indijskog porekla i smatra se vodećim piscem postkolonijalnih književnosti, a to su književnosti na koje je kolonijalizam umnogome uticao i koje se osvrću na istoriju i posledice imperijalne politike moćnih država. Ovaj pisac preuzeo je na sebe pionirsku ulogu i proslavio postkolonijalnu književnost romanom Deca ponoći. Delo je objavljeno 1981. i Ruždi dobija Bukerovu nagradu. Ovaj roman predstavlja prekretnicu u njegovom stvaralaštvu, ali i u savremenom britanskom romanu, jer se tada otvoraju vrata piscima iz različitih kultura. U tematskom smislu, britanska književnost odlazi u drugom pravcu. Ipak, njegov najznačajniji roman objavljen je 1988. godine i nosi naziv Satanski stihovi. Zbog uvrede koju je naneo muslimanskom svetu, roman je zabranjen u nekoliko država, među kojima su bile Indija, Bangladeš i Južnoafrička Republika.
Da se bar desilo samo to… Već naredne godine po objavljivanju Satanskih stihova, ajatolah Homeini, nekadašnji vrhovni iranski vođa, izdaje fatvu, verski edikt, kojim poziva muslimane da ubiju Ruždija. Država Iran ponudila je 3 000 000 dolara onome ko to učini. Time je pokrenuta lavina – Ruždijev prevodilac na japanski je izboden nasmrt 1991, a pokušali su da ubiju i italijanskog prevodioca. Norveški izdavač Satanskih stihova je napadnut u Oslu 1993. godine, dok je turski prevodilac Aziz Nesin bio meta napada u gradu Sivasu. Napad se pretvorio u masakr u kom je život izgubilo 37 ljudi. U samog Ruždija su pucali tri puta, ali je, srećom, preživeo. Fatva nastavlja da važi i nakon Homeinijeve smrti, do 1998. godine, kada je novi iranski predsednik izjavio da više ne zagovara ubistvo Ruždija, ali fatva nikada nije zvanično opozvana, te iranski državni mediji 2016. godine dodaju 600 000 dolara u fond namenjen za Ruždijevo ubistvo.
Postavlja se pitanje: čime je pisac toliko uvredio muslimane? Na ovom mestu, naravno, važan je istorijski kontekst. U Velikoj Britaniji osamdesetih godina postoji vrlo velika muslimanska zajednica koja se oseća ugroženo i marginalizovano. Britanija podstiče separacionu politiku i institucionalni rasizam. U isto vreme ajatolah Homeini pokušava da umanji zapadne uticaje u Iranu i neguje dogmatski, konzervativan pristup veri. Sporni delovi romana upravo su košmari jednog od dvojice glavnih junaka koji s vremenom oboleva od šizofrenije. U njegovim snoviđenjima, na veoma satiričan i humorističan način, predstavljen je prorok Muhamed, u romanu nazvan Mahaund, i rađanje vere nalik islamu. Predstavljanje proroka u islamskom svetu je tabu! A ovde Muhamed ne samo što je opisan, već je okarakterisan kao biznismen, a nastanak vere izgleda kao otvaranje firme. Junak koji u snu dobija poruke zove se Džibril Farišti, dakle, kao anđeo Gavrilo, što je jasna paralela sa Kuranom. Međutim, njemu se u snu ne ukazuje bog, već đavo, i zato su poruke upravo satanski stihovi. Dalje, u jednom od košmara nalazi se javna kuća, čije članice nose imena prorokovih žena, zato što to stimuliše mušterije.
Salman Ruždi postao je simbol slobode govora i slobode izražavanja umetnosti. Više od decenije živi sakriven, uz obezbeđenje, a u avgustu 2022. godine bio je napadnut nožem na svom izlaganju u Njujorku, ali je, srećom, ubrzo bio van životne opasnosti. Nikada nije prestao da piše o odnosu istoka i zapada – Indije i Engleske, odnosno SAD – a vrlo česta tema su imigranti. Satanski stihovi ostaju prototip savremenog kosmopolitskog romana čiji je kosmopolitizam politički angažovan i ukorenjen u stvarnosti.
mart, 2025.
