Simonida Šejat ima devetnaest godina i studira ekonomiju jer i dalje pokušava da shvati zašto je novac toliko bitan. U Beogradu je rođena i odrasla, i ne deluje da će se uskoro pomeriti iz njega. Uči jezike: engleski, nemački i španski, ali čini se da se srpskom i dalje najviše posvećuje. Osam godina je trenirala vaterpolo, što je čudan izbor za običnu beogradsku devojku. Hobija nekad ima previše, nekad nijedan, zavisi od perioda i koga pitate. Čitanje nikad nije računala kao hobi, naravno. Oko politike se nervira, vikendima se raduje, kao i svaka normalna (ili nenormalna?) osoba njenih godina.
Mantra
Svakodnevno se saplitala na pravila i norme koja su nam postavljena, probijala i ubadala na bodljikavu žicu koja je tu da ograničava. Nikad slučajno, itekako je znala šta radi da će boleti.
Ali najveći bunt je imala prema definiciji tela u pokretu. Kakav apsurd, možete misliti, da njoj neko kaže da je kretanje kada jedno telo menja svoj položaj u prostoru. Ona je celu planetu obišla dva puta, umotana u ćebe na našoj verandi, u stolici za ljuljanje i čašom belog vina u ruci.
Suviše sam ja običan za njen svet. Nepregledno je to prostranstvo, oblaci su tamo veći, kiše obilnije, ali zato je cveće u bojama koje su zaslepljujući jarke. Ulogu sivog, metalnog sidra sam skromno prihvatio. Na taj kompromis sam morao da pristanem, znao sam da je to jedini način da dobijem ulaznicu za prve redove tog spektakla, koji je do tad sebično i oprezno samo za sebe čuvala.
Ranije ne bih mogao ni da pretpostavim koliko je izdržljiv đon na crvenim, odrpanim starkama, te nasumične, nebitne stvari mi nikad nisu prolazile kroz glavu. Ljudi, kažem vam, u svaku baru je ugazila, svaki kamenčić bi usput šutnula, a ovim prokletim patikama ništa nije. Ne kažem, jesam ja od mog i njenog početka malo skrenuo. Ali jedino logično objašnjenje koje mogu da nađem je da su ove cipele poprimile njen karakter lutalice, i da tako odolevaju svemu.
Ona je moja i ona je pored mene. Ponavljam to u sebi kao mantru, potrebna mi je ta iluzija kao priprema svaki put pre nego što pogledam u te crne, prodorne oči. Ona je umetnost, ne treba da se razume, ne treba da se tumači. Treba se samo upustiti u tu večitu igru svetla i tame, i izgubiti se u svakom ćošku lavirinta bez izlaza.
