Natpis sa izložbe u klanici u Monte Karlu, foto: Audrey Cheynut

piše: Marija Čabarkapa

Stefan Lukić je vizuelni umetnik koji živi i stvara u Beogradu, dok poreklo vodi iz Užica. Ove godine konkurisao je za nagradu Dimitrija Bašičevića Mangelosa koja se dodeljuje mladim umetnicima još od 2002. godine. Iako slikar po formalnom obrazovanju, Stefan već neko vreme eksperimentiše u dosta mlađem mediju – performansu. Nakon radova Daleko koliko me noge nose, nastalom tokom karantina u Beogradu, kada je deset dana trčao iz svog ateljea u Dobrinjskoj do deset beogradskih grobalja i rada Veličina nije bitna, održanom na Trgu slobode u Novom Sadu, gde je na prostoru od petsto kvadratnih metara izložio pesmu koja je bila toliko velika da je bilo nemoguće pročitati je, umetnik nas vodi u inostranstvo.

Rad pod nazivom Pobeda (ni)je umetnost nastaje povodom nominacije ovog mladog umetnika za jedno od najprestižnijih priznanja savremene umetnosti. Kao i do sada, Stefanove radove karakterisao je jedinstveni vizuelni identitet, tj. svaki rad je imao dominatnu fluorescentnu boju koja se vezivala za svaki od performansa. S tim u vezi, ovoga puta bira zelenu boju kao obeležje čitavog projekta. Obučen u prepoznatljivo ruho – patike za trčanje, (ovoga puta zeleni) šuškavac i zelene čarapice – umetnik nas vodi na maratonske pripreme.

Detalj sa performansa Maraton u krugu dvojke, foto: M. Milovanović

Inicijalna Lukićeva ideja bila je da na dodelu nagrade dođe nakon istrčane maratonske trke, tj. da ispred galerije Remont stigne u svom maniru nakon istrčana nešto više od 42 kilometra. Kako bi uspeo u svojoj nameri, bilo je potrebno da preduzme određene korake da bi se pripremio na ovako izazovan poduhvat. Pripreme započinje odlaskom u Barselonu 2. juna gde, osim što trči, tj. crta nogama, pravi svoje već sada prepoznatljive parole. Na prvoj u nizu parola umetnik piše „Dream a dream and what you see will be” – stih iz pesme Neverending story izvođača Limala, praćeno datumom 13. jun. Plakat radi crnom akrilnom bojom na paus papiru, a završava fluorescentno zelenom „etiketom” sa natpisom „Victory is (not) art”. Parolu postavlja na jednu od ulica Barselone, lepeći je vodom na asfalt, time najavljujući svoj dalji rad, tj. trčenje ispred tramvaja na dan smrti Antonija Gaudija, a sve ispred njegovog životnog dela, Sagrada familije. „Prvi krug u Barseloni – Tramvaj zvani želja” naziv je prve runde, kruga priprema koje umetnik izvodu. On tada podvlači i ističe jedan veoma bitan aspekt svog rada, a to je put, dinamičnost i njegov primat u odnosu na krajnji proizvod, rezultat. Dakle, nikada završena priča (neverending story), nikada završena građevina (Sagrada familija) sa umetnikovim radovima imaju zajedničku ideju koja glorifikuje put, a u drugi plan stavlja cilj. Interesantno je i da, koristeći propagandu 21. veka, tj. svoje prisustvo na društvenim mrežama, pravi reminiscenciju na umetnika Đorđa Andrejevića Kuna koji je beležio stanje na frontu za vreme Španskog građanskog rata, namerno koristeći grafiku, medij pogodan za masovnu reprodukciju. Performans u Barseloni biva pretočen u pop-up izložbu otvorenu 19. juna u Homsešn studiju (Homesession studio).  Na izložbi je bila postavljena parola „Dream a dream and what you see will be” zajedno sa dva video-rada koja su prikazivala kadrove umentikovih trčanja kroz Barselonu.

Detalj sa izložbe u klanici u Monte Karlu, foto: Stefan Lukić

Za drugu rundu priprema umetnik nas vodi u Monte Karlo. Nekoliko godina pre ovog rada, razgovara sa Piterom Doigom i traži od njega da mu otkrije svoju formulu uspeha, na šta on kaže „Just do it”. Upravo ova rečenica postaje druga u nizu parola, zajedno sa datumima 26. i 27. jun. Umetnik u Monte Karlu takođe trči, međutim uvodi jednu novinu. Sve do ovog momenta, umetnik je dendijevski prisutan u gužvi, među ljudima, automobilima, u svakodnevnom prostoru, dok se sada odlučuje na nešto drugačije. Namerno bežeći od pomalo predvidivog i ustaljenog scenarija, za svoju novu maršrutu bira stazu Formule 1. Kao da su mu ljudi postali previše nedostojni protivnici i sada nalazi sebi novog rivala. Etapa Monte Karlo završila se pop-up izložbom koja se održala u mesari/klanici i time povukla paralelu sa poznatim imenom iz istorije umetnosti koje se vezuje za ovaj grad – Frensisom Bejkonom. Posetioci su imali priliku da vide raskomadane delove parole koja je bila zalepljena na ulici njihovog grada okačene o kuke za meso. Odmah po ulasku u prostor, posetioci su bili zapljusnuti neprijatnim mirisom ustajale krvi i živog mesa. Jedini zvuk koji je ispunjavao prostoriju bio je zvuk klima-uređaja koji je celokupnoj atmosferi, koja je podsećala na bivstvovanje u utrobi, dodatno doprinosila snižavanjem temperature. Izložbeni prostor klanice bio je mračan, a fluorescentno zeleno svetlo se probijalo kroz okačene parole od znaka za izlaz, što je dodatno doprinelo vizuelnom identitetu izložbe, odnosno celokupnog rada. Osim i više nego očigledne reminiscencije na Bejkona koji je svojevremeno živeo i stvarao u istom gradu, umetnik povlači paralelu i sa poznatim performansom Marine Abramovič pod nazivom Balkan barok, tokom koga je umetnica ribala kosti zaklanih životinja. Celokupna atmosfera, kao i izloženi predmeti u posetiocu je budila razna neprijatna osećanja i asocijacije, ali je sigurno da je jedna bila zajednička. Smrt. Smrdljiva, prljava, neprijatna, mračna.

Detalj sa performansa u Barseloni, foto: Aleksandar Čelar

Inspirisan filmom Poslednji krug u Monci umetnik nas vodi upravo u ovaj evropski grad. Ovde pravi poslednju parolu koja glasi upravo kao i naziv pomenutog filma i biće jedina za vreme ovog rada izrađena na srpskom jeziku. Stefan u Monci takođe trči po stazi Formule 1, tj. nadovezuje se na deo performansa iz prethodnog rada. Na početku, trči na staroj stazi koja više nije u upotrebi, tj. ne koristi se više za trke formula, ali saznaje da ona deli jednu trećinu sa novom stazom na kojoj se redovno održavaju trke. Tada se odlučuje da zakaže svoju trku za vreme trke formula na novoj stazi. To će značiti da, u trenutku kada bude trčao u delu nove staze, oko njega će juriti bolidi, što će celom radu dati jednu futurističku dimenziju. Da Stefanov rad ima veze sa slavljenjem tehnologije govori nam i sveprisutnost njegovih performansa na društvenim mrežama, kao i upotreba raznih savremenih tehnologija, poput mobilnog telefona, video-kamere, foto-aparata, go pro kamere, pametnog sata, ili drona. Tokom svih trčanja, umetnik se uživo uključuje preko svoje Instagram stranice i na taj način publika može iskusiti zajedno sa umetnikom dešavanja tokom izvođenja performansa. Poslednji krug u Monci iznedrio je još jednu pop-up izložbu, ovoga puta u Milanu. Izložba se održala u galeriji Opal, gde su bile izložene sve parole nastale tokom evropskih priprema.

Nakon Monce, Stefan se vraća za Beograd kako bi nakon priprema istrčao maratonsku mangelosku trku. „Maraton u krugu dvojke” počinje 5. jula u 15č sa mesta stare železničke stranice, uključenjem na Prvoj televiziju gde su gledaoci i Stefanovi prijatelji, kolege i saradnici saznali mesto starta. Tokom performansa protrčava pored galerije Remont, gde mu se pridružuje dvadesetak ljudi koji ga prate sve do završetka trke. Trka je trajala pet i po sati, a krajnje odredište bilo je na Kalemegdanu, ispod spomenika Pobedniku.

Nagadu Dimitrija Bašičevića Mangelosa za 2021. godinu osvaja Jelena Micić, što Stefanovom radu daje jedan novi sloj ili pak potvrđuje stari. Još jednom nam umetnik pokazuje da se njegovi radovi bave putem, a ne ciljem, i da pobeda zaista nije bitna.

oktobar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.