piše: Teodora Rebić
Umetnost je područje koje privlači pažnju mnogima. Umetnost interesuje filozofe, naučnike, kritičare, istoričare umetnosti, teologe i druge. Svi oni pokušavaće da umetnost opišu i objasne na različite načine. Koristiće se drugačijim metodama, drugačijim pojmovima i drugačijom logikom. Tako, nećemo imati jedinstvene odgovore na pitanja o tome kako se umetnost definiše i šta ona obuhvata. Možemo se složiti oko toga da je nezahvalno govoriti o tome kako se u današnje vreme razumeva i tretira umetnost. Reći ćemo da je to područje promenljivo, široko i pomalo neodređeno. Govorićemo o različitim granama umetnosti, od stare dobre poezije, preko arhitekture i vajarstva, do muzike i filma. Neki će (možda sa pravom) i video-igre smatrati novim vidom umetnosti.
Ako pitate filozofe, reći će da je sam pojam umetnosti danas dosta širok. Naglasiće da umetnost zauzima posebno područje estetskog iskustva, dimenziju različitu od uobičajene. Umetnost treba da se kritikuje i objašnjava upravo u tim okvirima, izmeštena iz svakodnevnog iskustva.
Zanimljivo je primetiti koliko su u antičko doba stvari bile drugačije. Umetnost se razumevala i tretirala iz sasvim druge perpektive, na sasvim drugi način. Estetika kao filozofska disciplina o lepom i umetnosti nije postojala. Ona je status discipline dobila tek u 18. veku, ali su se mislioci oduvek zanimali za njene teme. Antički filozofi o lepom i umetnosti govore uglavnom u širim kontekstima, poput politike i etike. Platon je možda prvi, a i najveći, kritičar umetnosti. Aristotel, njegov neposredni učenik, imaće dosta blaži stav, daleko naklonjeniji umetnosti. Platonov specifičan odnos prema umetnosti dolazi do izražaja u nekoliko njegovih dijaloga. Međutim, u dijalogu Ijon očigledna je osnovna problematika Platonovog negativnog odnosa prema umetnosti i jasno se mogu videti razlozi na osnovu kojih on kritikuje umetnost. Zbog toga, u ovom tekstu biće izložena upravo ta, specifično Platonova teorija o pesničkoj inspiraciji u dijalogu Ijon. Važno je naglasiti da to nije opšte antičko shvatanje. Svakako, ovim interesantnim dijalogom otvaraju se mnoga, i danas aktuelna pitanja.
Sokrat je taj koji u većini dijaloga iznosi Platonove opšte stavove o određenoj temi. U ovom dijalogu Sokrat razgovara sa Ijonom, poznatim rapsodom (recitator – glumac). Raspitujući se o osnovi i poreklu Ijonove umetnosti, on predstavlja direktnu kritiku umetnosti uopšte i sumnju u njenu vrednost.
Na samom početku dijaloga dešava se nadmetanje rapsoda, društveno zbivanje prvog reda. Ijon, kao već poznati rapsod, pobeđuje na ovom takmičenju i dobija nagradu. Publika pokazuje veliko obožavanje prema njemu i njegovim nastupima. Sokrat započinje razgovor sa Ijonom, divi mu se i čestita na pobedi. Tim prijateljskim pristupom maskira svoje namere. On zapravo želi da dođe do odgovora o osnovi i poreklu Ijonove delatnosti. Zanima ga prvenstveno da li Ijon poseduje znanje i kakvo je ono.
Neka od glavnih pitanja koja muče Sokrata su: da li je u osnovi Ijonove delatnosti znanje ili nadahnuće? Da li ta delatnost poseduje opšta i uređena pravila i da li ih umetnik strogo prati? Da li je rapsodska delatnost svestan proces u kome rapsod zna i razume ono o čemu recituje?
Sokrat u ovom razgovoru zapravo ima prilično jasan cilj. On želi da ispitivanjem i zbunjivanjem Ijona dokaže ispravnost svojih već postojećih uverenja. Sokrat namerava da pokaže da u osnovi rapsodske delatnosti nema nikakvog znanja. Ove umetnike vodi čista inspiracija i trenutno nadahnuće. Dakle, univerzalna pravila koja se moraju pratiti ne postoje, ne postoji ni ispravan i pogrešan način sprovođenja ove umetnosti. Stanje u kome se ovi umetnici nalaze tokom nastupa Sokrat određuje kao besvesno stanje zanosa. On o ovom stanju govori kao nekoj vrsti ekstaze u kojoj umetnici stupaju u vezu sa bogovima. Bogovi su ti koji nadahnjuju umetnike idejama i prenose sadržaj umetničkog dela. Tako, umetnici postaju samo deo u lancu prenosa ideja od bogova ka publici. Ova uloga umetnika, prema Sokratovom stanovištu, veoma je bezvredna.
Ijon, uporno, ali prilično bezuspešno, pokušava da se odbrani od ovakvih Sokratovih napada. On govori da se nalazi u svesnom i pribranom stanju prilikom izvođenja umetnosti. Želi da pokaže vrednost i značaj svoje delatnosti i tvrdi da raspolaže nekom vrstom znanja. Kaže da on, ne samo recituje, već i tumači i proučava smisao reči koje je naučio za nastup. Poziva se na činjenicu da ga publika voli i uživa u njegovim nastupima.
Sokratu ove tvrdnje dolaze kao dobra osnova za sledeću veliku kritiku. On izvodi jednu dedukciju i kaže – ako rapsod tumači pesnikove reči, to znači da on tumači i pesnikove misli. Međutim, ako pesnik ne zna o čemu peva, onda nema smisla da rapsod to može znati.
Ova dedukcija postavlja jednu i dalje aktuelnu dilemu, pitanje autoriteta autora. Šta je pisac hteo da kaže – nikada nije sasvim jasno. Moguće je da mi bolje od njega samog razumemo njegove misli. To su pitanja hermeneutičke prirode. Pitanja o načinu analize i kritike dela, da li je za razumevanje dovoljno ono što je eksplicitno rečeno u delu, ili se uzima u obzir i šira slika, na primer, život i opus tog pisca.
U svakom slučaju, Sokrat je ovde želeo da pokaže da rapsod, kao neko ko recituje pesme pesnika ne poseduje znanje, jer znanje ne poseduje ni pesnik. Dakle, pesništvo, pa ni rapsodska veština, nije tehnika, nije uređeno znanje, već je blisko proroštvu.
Pored svih ovih optužbi o obimu Ijonove delatnosti, Sokrat iznosi još jednu važnu kritiku. On optužuje Ijona da laže i obmanjuje. Emocije koje on pokazuje na sceni nisu prave, time što ih glumi, on laže publiku. Strah koji on pokazuje na sceni nije realan strah, on se zaista ne plaši u tom trenutku. Takođe, Ijon izaziva određene emocije i u publici izvođenjem svoje umetnosti. Sokratovim rečima, on manipuliše njihovim osećanjima. Povrh svega toga, Ijon naplaćuje svoje nastupe. Lažno se predstavlja, obmanjuje publiku i traži novac zauzvrat – rekao bi Sokrat za Ijona.
Ovo stanovište može zvučati pomalo čudno, međutim, nije lako detektovati gde Platon greši iznoseći ovakav stav kroz Sokratove reči u dijalogu. Istina je, glumac nije doslovno uplašen za svoj život dok je na sceni, izaziva emocije kod publike i za to traži novac. Ali, ono što Platon ne primećuje postavljajući svoje kritike na račun umetnika jeste odvojenost estetskog iskustva. Istinitost i vrednost umetnosti on kritikuje u odnosu na svakodnevnu uobičajenu dimenziju. Ne prepoznaje ulogu koju umetnost ima izvan granica ustaljenog načina poimanja života i sveta oko nas. Međutim, kako Ijonova, tako i bilo koja druga umetnost nije deo svakodnevnih okolnosti, već spada u područje estetskog iskustva. Na primer, emocije koje su izazvane gledanjem filma jesu stvarne, iako film nije u tom smislu stvaran. Izmeštenost iz svakodnevnog iskustva omogućava drugi, estetski način doživljaja. Ipak, problematika istine u umetnosti i posebnosti estetskog iskustva još neka su od i dalje aktuelnih pitanja otvorenih u dijalogu Ijon.
Ijon pokušava da se odbrani i od ove vrste kritke. On kaže da u njegovim nastupima nema laži, utoliko što on sam jeste ganut dok izaziva ganuće publike. Ponavlja da njegova umetnost jeste uređena, zasnovana na nekoj vrsti znanja i navodi da je ona veština.
Upravo ovo određenje rapsodske umetnosti kao veštine Sokrata izaziva da se ponovo suprotstavi Ijonu. Veštinama raspolažu stolari, brodogradioci i slični. Oni prate opšta pravila, po uzoru, mogu da naprave bilo kakvu stolicu i bilo kakav brod. Sa druge strane, rapsodi su usmereni na pojedinačne, a ne opšte predmete predstavljanja. Jedan rapsod ne može umeti da izrecituje sve pesme, još manje, da razume smisao svega o čemu peva. On može pevati o ratu, ali neće raspolagati veštinom ratovanja. Time Sokrat završava svoju kritiku pesničke inspiracije u ovom dijalogu i nepromenjenog mišljenja zaključuje da u osnovi ove umetničke delatnosti nema znanja, niti veštine.
Platonova teorija o pesničkoj ispiraciji nesumnjivo je otvorila značajna pitanja. Međutim, iz današnje perspektive možemo uočiti mesta na kojima Platon greši kritikujući umetnost. Dogodile su se brojne promene u razumevanju određenih pojmova i koncepata, to je ono što nas udaljava od Platonove tačke gledišta.
Prvo, možemo da kažemo da se danas lakše i jasnije pravi razlika između estetskog i neestetskog iskustva. Ove dve dimenzije retko i teško se mešaju. Umetnička dela, njihova istinitost i vrednost ne kritikuju se isto kao ostale kategorije.
Drugo, i možda najvažnije, jeste promena obima i sadržaja samog pojma umetnosti. Danas se koristi često i sveobuhvatno. Njena priroda vrlo je specifična i o tome je bilo reči kroz čitav tekst. Zanimljivo je da za naš pojam umetnost, ne postoji potpuno analogni starogrčki termin, već se on sastoji iz dva dela. Stari Grci su koristili dva vrlo različita pojma – techne i poiesis. Ova dva pojma bila su određena, a i tretirana sasvim različito. Techne i poiesis imali su potpuno različita značenja, čak su se retko i dovodila u vezu. Techne je oznaka upravo za veštine i uređene delatnosti, koje se uče, čija pravila se znaju i poštuju. Techne jeste vrsta znanja, vrlo je cenjena i vredna delatnost. U techne bi se svrstali uglavnom zanati i umeća poput grnčarstva, stolarstva, vajarstva i slično. Sa druge strane, poiesis određuje pesničke delatnosti koje su plod čistog nadahnuća. Ne uče se, stvaraju se u naboju inspiracije, ne prateći pravila. Poiesis, dakle, nije vrsta znanja, prema Platonovom stavu, nije vredno, niti se treba ceniti.
Techne i poiesis dve su krajnosti koje su bile suprotstavljane kroz čitavu interpretaciju dijaloga Ijon. Ijon je pokušavao da spasi svoju delatnost i ubedi Sokrata da ona zapravo jeste techne zasnovana na znanju. Sokrat nije odustao od svog ubeđenja da je rapsodska delatnost poiesis sa poreklom u čistoj inspiraciji.
Ova dva pojma danas su sažeta u jedinstven pojam umetnost. Oba su sadržana u ono šta umetnost znači i obuhvata. Možda, govoreći o pojedinačnim umetnostima, možemo reći da se svaka sastoji iz tehničkog dela i slobodnog naboja inspiracije. Zanimljivo je upravo to koliko Platon i njegovi savremenici insistiraju na strogoj odvojenosti ova dva pojma, objašnjavajući ih u različitim kontekstima i tretirajući ih kao suprotnosti.
januar, 2021.
