Ilustracija: Jefimija Kocić

Dragi čitaoci i čitateljke,

Nadam se da ste za praznike dobili barem jednu čestitku, ako ne i pisamce sa lepim novogodišnjim željama. Ako i niste, svakako ćete sada dobiti ovo, doduše malko zakasnelo, pismo od mene.

Turgenjev je rekao:„Ljubavna pisma čitaju obično samo dve osobe. Već trećoj su ona nesnosna i smešna.” Ipak, mnogi književni junaci dozvolili su nam da zavirimo u redove koje su pisali, najčešće svojim ljubavima.

U nekim školama Tatjanino pismo Onjeginu uči se napamet, a neki učenici imaju sreće, a među njima sam i ja, da im nastavnik ili nastavnica pročita to isto pismo na izvornom, ruskom jeziku. Tatjana je devojka koja se protivi konvencijama, te odlučuje da napiše pismo Onjeginu iako je u 19. veku, kada se radnja ovog Puškinovog romana odigrava, bilo nezamislivo, i pre svega neprikladno, da se žena obrati muškarcu pre nego što on sam načini prvi korak. Vidimo da je Tatjana smela, ali, nažalost, njene se želje nisu ostvarile.

„Nebo je mene dalo tebi
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…”
Evgenije Onjegin, Aleksandar Sergejevič Puškin

Selindžerovi junaci obožavaju pisma i vrlo ih često pišu, te zato nije čudno što se na samom početku romana Freni i Zui susrećemo sa pismom koje Freni piše svom momku Lejnu. Bez mnogo reda i prateći svoj haotičan tok misli, ona mu piše kako jedva čeka da sa njim provede vikend.

„Sve u svemu, baš sam dobila tvoje divno pismo i volim te nenormalno, do ludila itd. i jedva čekam vikend. Šteta što nisi mogao da me smestiš u Kroft Haus, ali mi je, u stvari, svejedno gde sam samo ako je toplo i nema stenica i vidim te ponekad, tj. svaki čas.”

Freni govori o bolesti svog oca, te zaključujemo da su ona i Lejn bliski iako zbog njene nesigurnosti, koju otvoreno pokazuje, možemo pomisliti suprotno.

Žan-Onore Fragonar, Progres ljubavi: ljubavno pismo, izvor Wikimedia

Još smo kod Selindžera: u pripoveci Za Esmé: s ljubavlju i mučninom, a koja pripada zbirci Za Esmé: Devet priča, vojnik se upoznaje sa malom Esmé koja mu obećava da će mu poslati pismo nakon što on pristane da za nju napiše priču. Na kraju razgovora, Esmé mu kaže da se nada će se vratiti iz rata sa neokrnjenim fizičkim i duhovnim snagama. Međutim, posle rata veoma je teško ostati „neokrnjen”. Nakon nekog vremena, vojnik pronalazi pismo, skriveno među hrpom drugih papira i čita ga s ljubavlju i, verovatno, mučninom. U njemu pronalazi jedan vrlo upečatljiv pasus u kojem Esmé izražava sreću zbog skorog svršetka rata, ali i izuzetnu brigu za njega, te ga moli da joj odgovori što je pre moguće. Selindžer nam ne otkriva da li je vojnik poslušao Esmé, ali znamo da mu je bilo potrebno dosta vremena da vrati pismo na gomilu hartije sa koje ga je i uzeo.

Pripovetka Švabica, Laze Lazarevića, sastoji se od trinaest pisama koje Miša, student medicine, piše svom pobratimu. Miša ni ne shvata da se s vremenom sve više zaljubljuje u Anu, ćerku žene u čijem pansionu on stanuje tokom studija u Nemačkoj. Ana prema njemu gaji nežna osećanja, ali on ih odbacuje, plašeći se reakcije svoje porodice, koja očekuje od njega da se vrati u Srbiju i oženi se nekom od devojaka iz njihovog mesta, pravoslavkom iz dobre kuće, imajući predrasudu da je Ana belosvetska šmizla. Miša pristaje da robuje konvencijama i samim tim čini veliku grešku, potiskujući svoju ljubav i Aninu naklonost, a tragičnost ove pripovetke sastoji se u tome što Miša, sve i da je hteo, više nije mogao da ispravi svoju grešku.

U romanu Braća Karamazovi Dostojevski nas upoznaje sa Lizom, ćerkom gospođe Hohlakove, koja nama i Alekseju Karamazovu, u pismu, otvara svoje srce i kaže: „Mili Aljoša, ja vas volim, volim vas još iz detinjstva, iz Moskve […] i volim vas za ceo život.” Nesigurnost i tremu koju prepoznajemo kod Freni i Tatjane prisutna je i kod Lize. Ona kao da nesvesno ispisuje redove pune ljubavi i straha od odbijanja i samoj sebi čini se smešnom jer priznaje Aljoši kako je maštala o njihovom zajedničkom životu. Liza je crvena u licu i izuzetno uzbuđena. Uzbuđena do te mere da se plaši njihovog sledećeg susreta i kaže:„ […] pa zato, kad uđete, vi neko vreme nikako ne gledajte u mene, nego gledajte u mamu ili u prozor… […] Doviđenja, do užasnog viđenja.
P. S. Ali vi, Aljoša, neizostavno, neizostavno, neizostavno dođite.”

Možda ste, kad ste bili adolescenti, čitali knjižicu Šempi ti smopi da limvo te koju je napisala Ana Đokić. To je jedna vrlo simpatična knjiga u kojoj je opisan tinejdžerski život Aleks i Luke, dugogodišnjih najboljih prijatelja, a tek na samom kraju knjige, kada se već preselio u Crnu Goru, iz pisma koje je ostavio Aleks, saznajemo da je Luka sve vreme zaljubljen u nju, te i Aleks shvata da joj je njena idealna simpatija, za kojom je kroz ceo roman tragala, u stvari, sve vreme bila ispred nosa.

Nadam se da vam se dopala ova šetnja kroz redove koje su ispisali književni junaci i junakinje. Ne budite lenji, ispišite i vi koji redak nekom ko vam znači – mrva poetičnosti nikako ne može škoditi u životu.

P.S. Srećna Nova godina! Živeli!

Srdačno vas pozdravlja
Nevena Stajković

Leave a Reply

Your email address will not be published.