Započinjem svoje pisanje jednom vrstom napomene, dajući obećanje da ova tema svoj potpuni svršetak neće doživeti na kraju ovog teksta; ona će samo dobiti svoje neminovno kontekstualno zaokruženje, dok će njena dalja posredovanja biti preneta na jednu novu priču, uz rasvetljavanje nove paradigme, čiji će koreni biti dotaknuti i u završnici ovog preludijuma.
Iskazom „Svet je moja predstava” Artur Šopenhauer, nemački filozof prve polovine 19. veka – a uz to nije na odmet dodati i samoproklamovani pesimista – započinje I tom svog najuticajnijeg teorijskog spisa pod nazivom Svet kao volja i predstava. Napomenimo samo da ovo delo u svojoj sveukupnosti prvobitno nije bilo zamišljeno kao dvotomno. S tim u vezi, I tom spomenutog dela Šopenhauer piše na samim počecima svog filozofskog delovanja, godine 1818. Uz razvoj njegove teorijske misli, rađa se ideja o revidiranju svega iznetog, a ta je ideja rezultirala pojavom II toma 1844. godine, kada se na filozofskoj sceni Šopenhauer rangirao kao već afirmisana i autoritativna filozofska figura.
Sada, nakon kraćeg uvođenja u kontekst, pretpostavljam da se čitaocima – posebno onima koji možda nisu imali prilike da budu upoznati sa metafizikom ovog filozofa – nameće upit o značenju i neophodnosti navođenja prethodno iznetog Šopenhauerovog iskaza, kao i mogućeg odnosa koji muzika može da ima s tim. Za sve čitaoce koji su upoznati sa Šopenhauerovim delom, sve ovo neće biti novina, ali nam ostaje i ona druga strana koju će zanimati davanje odgovora na pitanje: Šta čini nukleus Šopenhauerovih razmatranja i kako to stoji u vezi sa pesimizmom?
Srž Šopenhauerovog dela jeste volja, ona koja obitava u samoj suštini čoveka i neuništive je prirode, a govori nam o predstavi sveta. Volja je pokretač svega i podređena je razumu, te je nama, možda najlakše da je razumevamo kao krajnju konsekvencu naše podsvesti. No, vratimo se začas početnom iskazu I toma Šopenhauerovog majstroskog dela, koji će sada poprimiti nešto veće razmere – one koje će nam bitno poslužiti u razumevanju ove filozofske paradigme:
„Svet je moja predstava: ovo je istina koja važi za svako živo, misleće biće, iako je samo čovek taj koji je može dovesti do refleksivne apstraktne svesti; kada to zaista i učini, dolazi do filozofske spoznaje. Onda mu postaje jasno i istinito (…) da svet koji ga okružuje postoji samo kao predstava, to jest, samo u relaciji sa drugim od sebe, i da je predstavljač on sam.”
Razjasnimo šta je Šopenhauer ovom složenom konstrukcijom hteo da iznese – dakle, ništa drugo do toga da je čovek taj koji istinu i suštinu spoznaje uslovljen sopstvenom podsvešću koja ga na to navodi, te da nije u stanju da vidi apsolutnu istinu koja stoji sama za sebe. Time, dolazimo do zaključka da je ta istina uslovljenja ljudskom voljom koja je slepi pokretač svega. No, onome ko uspe da spozna tu iskonsku suštinu sveta, prema Šopenhauerovim zastupanjima, ne preostaje ništa drugo osim negacije volje za životom. Iz ovoga, jasno se iščitava posve pesimističko opredeljenje, koje se u njegovoj filozofskoj misli plelo sve do pojave II toma dela Svet kao volja i predstava, gde je taj pesimizam postao neminovan i nužan. Ali hajde da u ovom poniranju u ovako složenu filozofsku misao, postavimo još jedno pitanje – pitanje koje bi tragalo za odgovorom na pitanje: na koji način čovek dolazi do spoznaje o suštini življenja? Da stvar postane utoliko složenija, te za naše razumevanje apstraktnija, Šopenhauer nas navodi da odgovore nađemo u umetnosti, tačnije u muzičkoj umetnosti, koja je u okviru njegove filozofije postavljena na najviši stupanj spoznaje o pravoj istini i suštini sveta. Još u I tomu, on kazuje: „Kompozitor ima zadatak da iskaže predstavu intimnog bića sveta”, ali i da se determinisanost stvarnosti može manifestovati samo kroz muziku. Podsećam da se pesimistički uplivi u okviru Šopenhauerove filozofske misli javljaju dosta kasnije od ovog rano napisanog I toma, tako da će odeljci posvećeni pesništvu i muzici, u II tomu dobiti svoja drugačija konstituisanja – ona koja će svoja značenja podređivati pesimističkom nahođenju. Muzika predstavlja neposredno samu volju; time ona dejstvuje na naša osećanja, strasti i afekte, „tako da ih brzo potencira ili preobražava.” Muzika je najmoćnija od svih umetnosti „zato što svoje ciljeve postiže vlastitim sredstvima; i isto je tako neosporno da joj nisu neophodne reči neke pesme ili radnja opere” kako bi ostvarila svoj puni potencijal. Prema Šopenhaueru, ljudski glas bi bio samo instrument jezika uz pomoć kojeg bi se vršilo saopštavanje pojmova, i to je u biti jedna okolnost koja je slučajna, a koju muzika može da koristi kako bi ostvarila svoju vezu sa poezijom. I sigurno nastavlja Šopenhauer: „Reči jesu, i ostaju za muziku stran dodatak (…) jer je dejstvo tonova neuporedivo moćnije, sigurnije i brže no dejstvo reči. Otud reči koje su uklopljene u muziku moraju imati samo podređen značaj i potpuno se povinovati muzici.” No, ovde želim na trenutak da zastanem, i pažnju preusmerim na Šopenhauerovu misao o mogućem povezivanju poezije i muzike.
Govorili smo toliko o pesimizmu koji karakteriše šopenhauerovsku paradigmu, ali bez većeg poniranja u samu srž otkrivanja jedine suštine koja bi dovela do odricanja od volje za životom. Upravo mi Šopenhauer svojim doticanjem poezije, pa i poezije u vezi sa muzikom, dozvoljava da sada više zađem u polje pesimizma i metafizike. Napominjem da na umu treba imati da Šopenhauer kao najviši stupanj pesništva vidi dramu, tačnije tragediju. Uživanje u jednoj tragičkoj priči ne pripada osećanju lepog, već osećanju uzvišenog. „Kao što se pri pogledu na uzvišeno u prirodi mi udaljavamo od interesa volje(…) tako se kod tragičke katastrofe udaljavamo i od same volje za životom.” Cilj tragedije bi onda bio u predstavljanju strahota na pozornici, uz koje bi čovek uvideo svu negativnost i ništavilo života. Upravo ta slika primorala bi čoveka da prestane voleti svet i život, a na taj način, u njegovu svest, bilo bi duboko utkano mišljenje da mora postojati i druga strana medalje, ili bolje Šopenhauerovim rečima kazati „neko drugačije htenje i nekakav drugačiji vid egzistencije”. Ovime, Šopenhauer želi da nas odvede do metafizičog sveta, jednog transcendentalnog polja koje se zasniva na duhovnom uzdizanju nakon proživljavanja katastrofe koja bi izazvala rezignativno stanje u čoveku. Sada, kada nam je cilj najviše vrste pesništva jasniji, postavlja se pitanje kakve veze muzika s tim ima? I tim nametutim pitanjem konačno dolazimo do tog spajanja poezije i muzike, čime nastaje nešto što ćemo za sada – posebno u ovom, podsećam, prvom delu naše priče, označiti operom.
Uvideli smo da je predmet pesništva pojmovno dolaženje do nekakvih metafizičkih sudova, međutim, na koji način se do spoznaje takve vrste dolazi muzikom? „Muzika jedne opere (…) ima sasvim nezavisnu, odvojenu, takoreći apstraktnu egzistenciju za sebe (…) zato što je ona potpuno delotvorna i bez teksta.” Uzmemo li sada u obzir da je muzika, prema rečima Šopenhauera, duša drame za koju je pisana, i koja za cilj ima izražavanje unutrašnjih značenja i svega onoga što se u reči značenjski ne može staviti, a što nam samo melodija može iskazati, onda nam se otvara mogućnost da diferenciramo zasebne, odnosno, moguće zajedničke domene ovih umetnosti. Poezija se služi pojmovima, i ona nam pruža priliku saznanja o suštini sveta kroz polje pojma, to jest jezika kojim se služi. Međutim, muzika kao najapstraktnija od svih umetnosti, tu je, ne samo da potcrta pojmovno značenje tih reči, već i da omogući pristup transcendentalnom polju kroz sasvim neposredno pokretanje svih naših ljudskih strasti, zato što samo muzika od svih umetnosti ima tu moć nužnog psihofizičkog posredovanja na nas. Dakle, ako u biti Šopenhauerove filozofske misli stoji pesimizam kao nepovratna stanica, on se da iščitati u svakom aspektu života, a samim tim i u svakom predstavljanju života i njegove suštine, u čiju svrhu on stavlja umetnosti, a ponajviše muziku.
Ovo moguće sadejstvo poezije i muzike dovelo nas je i do samog kraja naše prve priče. No, kako je svaki kraj ujedno i početak nečega novog, ovaj prostor posvećujem i jednom delu ispunjenja svog obećanja da ću otškirnuti vrata jedne nove, naše buduće, priče. Da je Šopenhauerova misao ostala vrlo zapažena u tom polju teorijskog i praktičnog posredovanja muzike, potvrđuje nam muzička i pisana, teorijski obrađena zaostavština nemačkog kompozitora i reformatora opere, Riharda Vagnera. Kako se moja interesovanja u oblasti studija muzikologije trenutno kreću u pravcu pronalaženja tački ukrštanja između pesimističkog kvijetizma Artura Šopenhauera i prisvojene i revidirane šopenhauerovske pesimističe paradigme u delu Riharda Vagnera, dajem obećanje da će naš sledeći „susret” biti obeležen mojim završenim istraživanjem ove problematike koju ću sagledati na primeru Vagnerove muzičke drame Tristan i Izolda, koja predstavlja paradigmatičan primer kompozitorovog poniranja u Šopenhauerovu pesimističku misao, a samim tim i produbljivanje te misli, i njeno odvođenje na još viši nivo, koji je u svojoj biti „spasilački” orijentisan i vodi još eksplicitnije ka poljima transcendentalnog – prema rečima Vagnera – „sveta spasenja”.
piše: Tina Arsenijević
