piše: MoonQueen
Polazak u školu jedan je od najvažnijih trenutaka u detinjstvu. Školskih dana se uglavnom sećamo sa nostalgijom i povremenom željom da im se vratimo. Prijateljstva sklopljena u ovom uzrastu često ostaju neraskidiva do kraja života i da je između kolevke i groba najlepše đačko doba – u to malo ko od odraslih posumnja. Stoga je naš izbor za aprilsku šetnju kroz izložbe logično pao na stalnu postavku Pedagoškog muzeja u Beogradu.
Istorija Pedagoškog muzeja seže u 1896. godinu kada je Učiteljsko udruženje Srbije osnovalo prvi Školski muzej na inicijativu učitelja Dimitrija Putnikovića. U ovom periodu Školski muzej još uvek nije imao svoju zgradu, već se njegova zbirka nastavnih sredstava selila iz jedne u drugu beogradsku osnovnu školu, pretrpevši velike gubitke tokom oba svetska rata. Godine 1960. muzej menja ime u Pedagoški, a 1969. smešten je u zgradu u kojoj se danas nalazi – nekadašnju Realku. Na početku izložbenog prostora, pored plakata sa datumima i važnim činjenicama o istoriji muzeja, nalaze se i ključevi nekadašnje Realke koji su mi privukli pažnju jer izgledaju baš kao oni iz filma o Hariju Poteru i slučajno ili namerno postavljeni su izad glava posetilaca, što mi se učinilo veoma simpatičnim.
Izložba dalje prikazuje istoriju pismenosti u svetu i kod nas, pa ćete se u ovom delu upoznati sa nekim od manje poznatih termina vezanih za pismo i pisanje, kao što su raboši ili vampumi, najstarijim datovanim spomenikom pisanim ćirilicom, takozvanom Samuilovom pločom, starinskim priborom za pisanje (iznenadilo me da su se, osim pera različitih ptica, ponekad koristile i peteljke suvog lišća) i istorijom slova i, hajde da kažemo, fontova.
U narednoj prostoriji nastavlja se istorija školstva i pismenosti u Srba, od replika srednjovekovnih fresaka na kojima se slave pisanje i škola, do kultova Ćirila, Metodija i Svetog Save kao vesnika pismenosti na ovim prostorima. Nakon srednjeg veka centar srpske pismenosti seli se u Vojvodinu, pa ćete u vitrinama imati prilike da vidite brojne predmete koji su pripadali nastavnicima i đacima vojvođanskih škola, kao što su, na primer, pismeni zadaci učenika Klerikalne škole u Sremskim Karlovcima iz 1755. godine. Kraj 18. veka označio je uspon prosvetitljeske misli u Evropi, te pažljivijeg i sistematičnijeg pristupanja deci i obrazovanju. Stoga je jedan odeljak ove prostorije posvećen lučonošama modernog obrazovanja u Srbiji, Dositeju Obredoviću i Vuku Karadžiću. Za kraj, tu je i replika učionice iz 19. veka sa sve kukuruzom za klečanje!
Da li ste znali da se u crkvi Uspenja presvete Bogorodice u manastiru Morača nalazi freska koja prikazuje Svetog Nikolu kao đaka prvaka, tj. scenu polaska Svetog Nikole u školu?
Naredna prostorija seli nas u 20. vek, nešto moderniju učionicu, đake ratnike (tačnije 1300 kaplara, mladića koji su iz školske klupe poslati na front tokom Prvog svetskog rata), ali i pristup školi i učenju koji nam je i danas poznat. Tu ćete videti nastavna sredstva za različite predmete, globuse, modele ljudskih organa, herbarijume, instrumente, kao i veliki broj ličnih predmeta, među kojima su meni najsimpatičnija bila dva: spomenar iz dvadesetih ili tridesetih godina prošlog veka sa crtežom princeze kakvu bi i danas nacrtalo svako dete i fotografija priredbe osnovne škole u Pirotu iz 1938. na kojoj se vide učenice odevene u kostime pčelica (da, sa sve krilima).
Treća prostorija govori o razvoju visokoobrazovnih institucija u Srbiji, osnivanju prvo Liceja, a zatim i Univerziteta, kao i velikanima srpske nauke koji su učestvovali i u obrazovanju srpskog podmlatka na mestu profesora tek osnovanih katedri. O školstvu u socijalistickoj Jugoslaviji verovatno ste ponešto već čuli i od roditelja, a u vitrinama muzeja videćete zastave i pionirske kape, zakletve drugu Titu vezene na maramicama, časopise za mlade, foto opremu i jedan predmet neprolazne vrednosti koji i danas izaziva strah širom školskih klupa naše zemlje – Veneovu zbirku rešenih zadataka iz matematike.
Tokom 19. i početkom 20. veka u školama je osim nastave jezika postojao i poseban predmet Lepo pisanje ili Krasnopis. Cilj ovog predmeta je bio učenje dece da vladaju ne samo poznavanjem slova već i svojim rukopisom, kao i usvajanje lepih manira i higijene.
U podrumu muzeja nalazi se još jedna replika učionice kroz koju može da se prošeta, a u zasebnoj zgradi prekoputa unutrašnjeg dvorišta muzeja nalaze se i vrata na kojima piše Riznica – iza njih čeka vas još školske opreme, uglavnom mašina korišćenih u različitim oblastima obrazovanja. Ko voli stare aparate, kucaće mašine i instrumente, ovaj deo izložbe mu može biti veoma zanimljiv.
Iako je moja glavna zamerka Pedagoškom muzeju pomalo konfuzna postavka koja obiluje predmetima postavljenim na male površine, zbog čega niste u stanju da ih sve odjednom sagledate, šetajući kroz istoriju školstva naše zemlje iznenadilo me je koliko se važnosti pridavalo pisanju, pismenosti i uopšte znanju, pogotovu u vremenima koja danas smatramo „mračnim”, ili možda baš uprkos njima. Da je znanje kapital i da su deca gvožđe koje se kuje dok je vruće sasvim je jasno nakon posete Pedagoškom muzeju. Ako među našim čitaocima ima roditelja školske dece koji ponekad pomisle da škola previše opterećuje njihovo dete, skoknite do muzeja i pogledajte sastave na latinskom, prevode dela klasične književnosti sa francuskog, mape i biološke instrumente koje su koristili i pisali đaci pre više od sto godina. Oni nam zaista daju uvid u to koliko deca mogu i umeju. A ako među našim čitaocima ima učitelja – samo napred (legende), svi ipak vrlo dobro znamo da se bez vas ovaj svet ne okreće.
april, 2023.
