piše: Ivana Pavićević
„Psi imaju lepotu bez sujete, silu bez drskosti, hrabrost bez žestine, i sve vrline koje ljudi imaju bez ijednog poroka. Koliko znam, imaju samo jednu manu. Veruju ljudima.”
Na kišnoj noći u Nju Džerziju, krvavi muškarac odeven kao Merilin Monro (Kejleb Lendri Džons) biva uhapšen dok vozi kamion prepun uznemirenih pasa. Empatična zatvorska psihološkinja Evelin (Džodžo T. Gibs) saznaje da se čovek zove Daglas, da pse naziva svojim bebama i da njegova jeziva priča odjekuje dublje nego što bi se moglo pretpostaviti. Kroz flešbekove saznajemo o detinjstvu ispunjenim terorom – brutalni otac i religiozno fanatični brat držali su ga skoro godinu dana u kavezu zajedno s borbenim psima. U nameri da ih spasi, sakrio je novorođene kučiće te ga je otac upucao, osudivši ga na život u invalidskim kolicima.
Odavde film postaje priča o preživljavanju. Odrasli Daglas živi u napuštenoj zgradi prepunoj knjiga, sigurnosnih kamera i vernih četvoronožnih prijatelja. Njegova povezanost sa psima graniči se s natprirodnim – oni ga razumeju bez reči i spremni su da izvrše njegove naredbe, bilo da pljačkaju bogate ili obuzdavaju gangstere. Strah, odanost, ljubav i brutalnost prepliću se u ovoj nesvakidašnjoj priči, dok psi, bilo krupni i zastrašujući ili majušni i umiljati, trče kroz film s razigranim, predivno ljudskim osobinama.
Kejleb Lendri Džons briljira u ulozi Daglasa, dajući liku neodoljivu kombinaciju krhkosti i nepredvidivosti. Njegova harizma magnetiše, držeći naš pogled prikovanim za ekran, dok zrači neobičnom smirenošću i prkosom. Najupečatljivija scena, bez sumnje, jeste trenutak kada se, prvi put u filmu, pojavljuje u dreg izdanju, interpretirajući Edit Pjaf i njenu pesmu La Foule. U tom trenutku, Džons uspeva da bude istovremeno dirljiv i zastrašujuć.
PasČovek je lična umetnička izjava reditelja Lika Besona, film u kojem se Šekspir susreće s Marlen Ditrih, a smrtonosni psi s dreg kraljicama. Iako sadrži prepoznatljive elemente Besonove kinematografije – visoku dozu nasilja i estetiku koja balansira između nežnog i tragičnog – ovo je, pre svega, portret odbačenog čoveka koji, uprkos svemu, opstaje zahvaljujući svojim nesvakidašnjim talentima i borbi za život kroz krv, lavež i haos.
PasČovek je film pun kontradikcija, ali i zadivljujuće koherentnosti. Njegov antijunak je neuhvatljiv, ali istovremeno duboko ljudski. Besonov scenario obiluje filozofskim mislima i surovim seciranjem društva – kroz policijsku istragu, Daglas prepričava život obeležen nasiljem, invaliditetom, napuštenošću i mržnjom, samo da bi se s vremenom preobratio u osvetnika koji uz pomoć čopora pasa sprovodi pravdu na ulicama.
Film mnogo toga nudi za tumačenje i raspravu – od Daglasovog rodnog identiteta i seksualnosti do dubljih pitanja o normama, maskama i pravom ja koje pokazujemo u društvu. Istražuje temu vere, nasilja, krivice i unutrašnje prirode čoveka, ali ne daje lake odgovore. Možda bi najbolja preporuka bila da ovaj film pogledate iz psihološke perspektive: kada je agresija napad a kada odbrana, i da li onaj koji se brani zaslužuje da bude osuđen? PasČovek je istovremeno brutalan i nežan, bizaran i dirljiv, ali ultimativno ljubavno remek-delo.
april, 2025
