piše: Marko Vesić
Albera Kamija, poznatog pisca i nobelovca poreklom iz Alžira, čitalačka publika poznaje, pre svega, preko njegovog kratkog, ali intrigantnog i misaono prilično teškog romana Stranac. Međutim, Alber Kami je mnogo više od toga i svako ko ga uistinu poznaje, priznaje mu dve stvari – britak i direktan stil, ali pre svega iskrenost prema životu i svim njegovim najintimnijim pitanjima. Veliki Kamijev prijatelj, Žan-Pol Sartr, bio je egzistencijalista, a junak našeg teksta – apsurdista, što neki autori poistovećuju iako to nije slučaj i sa nama. Šta to znači i zašto nam je ovaj filozofski dvojac toliko važan, saznaćete u onome što sledi.
Čuvena egzistencijalistička deviza da „egzistencija prethodi esenciji” (postojanje prethodi smislu, suštini) uzdrmala je tadašnju intelektualnu javnost. Filozofske struje pre, a neke i nakon Ničea, pogotovo one prožete religijom, uglavnom nisu bile sklone ideji o besmislu života. Štaviše, smisao kao takav uvek se podrazumevao i nije dovođen u pitanje, a verovanje u determinizam stvarnosti (u to da su sve pojave predodređene i da se na njih, zapravo, ne može uticati kao i na budućnost) obeležilo je epohu u zalasku. Egzistencijalizam je, stoga, predstavljao nešto sasvim novo, drugačije i posve radikalno što je polako odlazilo od metafizike i predstavljao je poslednju veliku filozofsku struju u 20. veku. Razmislite samo kako su izgledali svi naši „duboki” razgovori do kasno u noć pored nekog mora ili u senci hotelske sobe nekih dalekih, ekskurzijskih gradova. Kako ste se osetili prvi put kada ste pomisliti da je život besmislen?
Alber Kami, zapravo, odlazi korak dalje. On zamišlja jednog prosečnog čoveka i njegov prosečni, predvidiv život koji vodi sasvim automatski, podređen svim zakonitostima društva. Ipak, pokušajmo da ga sagledamo u svoj njegovoj običnosti. U telefonskoj govornici možda zove nekog bliskog, ali nama, izvan nje, sve njegove aktivnosti, pokreti delova tela, njegovog celog bića, izgledaju sasvim smešno, gotovo čudno i groteskno i, rekli bismo, apsurdno. Ukoliko se udaljimo od njega kada jede, ponovo ćemo zapasti u isti problem – kakva prljava aktivnost stavljanja nekakvih stvari u usnu duplju, nešto sasvim biološke prirode, nužnost i temelj našeg postojanja. Drugim rečima, sve stvari koje čovek radi najčešće su automatizovane i imaju neki cilj – bilo da je on privremen ili ne. Smisao se, najčešće, ogleda u traženju sreće. Za razliku od Sartra koji je tvrdio da kolektivni smisao ne postoji, ali da individualni ciljevi ili „smislovi” postoje za svakoga, Alber Kami je bio drugog shvatanja. Prema njegovom mišljenju, smisao se svodio na traženje sreće i „bežanje” od slobode koja je nekada mogla da skrene u čisto zlo onda kada je čovek imao moć u rukama (i slobodno vreme!). Na početku svog romana Kuga, Kami tvrdi da stanovnike nekog grada najbolje možemo upoznati tako što ćemo saznati „kako rade, kako odmaraju i kako vode ljubav”, što upravo govori o pomenutim pojavama. Tako vidimo i jedan posve apsurdni pogled na sudare dva tela, dve biološke konstrukcije ili, lepše rečeno, seksualni odnos. Naš autor, stoga, želi da kaže da se i iza sreće nalaze apsurdne stvari, čisti fenomeni lišeni suštine, odnosno da gotovo i nije sporna sreća, već sama stvarnost koja izmiče racionalnosti i smislu, konzistentnosti i povezanosti. Kami zamišlja svet kao potpuno heterogeni skup ljudskih i ne-ljudskih pojava koje izmiču bilo kakvom razumnom odgovoru na njih.
Glavni junak ispovednog romana Pad, sa druge stane, prevazišao je sebe tako što je shvatio apsurdnost života i nakon uglednog života advokata koji je svima povlađivao vrlo svesno vodeći svoj život i promišljeno radeći sve u njemu, sve gestove, živeo je, naposletku, potpuno protiv društvenih normi, pokušavajući da drugim ljudima otkrije Istinu stvarnosti. Da li je to centralni cilj svih ljudi, otkrivanje apsurda kao takvog? Ima li u tome nekakvog smisla? Ovde se postavlja to veliko pitanje života: raj, čistilište ili pakao? Po svemu sudeći, stvarnost je bila jedan prikriveni pakao iako je, naizgled, bila raj. Običnost življenja prikrivala je temeljni apsurd upravo u svim svakodnevnim stvarima i malim zadovoljstvima kojima obiluje. Pravi raj, priznaje i sam Kami, ne postoji i praktično je paradoks samog života. Za njim tragamo, ali ga ne pronalazimo jer se svet ne može sagledati i razumeti, uvek nam nešto izmiče, pa tako postaje iluzija i bespovratni Sizifov posao do samoga kraja (poznati esej Mit o Sizifu – ne smete da propustite). Naš narod voli uzrečicu „Jovo nanovo”, a mislim da bi se dopala i samom Kamiju.
Čistilište, toliko drago Danteu, nije promaklo ni našem junaku. Situaciju koja sjajno opisuje upravo ovo pitanje ponovo pronalazimo u Kugi. Naime, glavni lik, doktor Riju, bio je primoran da izvesnim pacijentima odredi odlazak u karantin, što su njihovi bližnji teško prihvatali i smatrali ga nečovekom ne ostavljajući im prilike da se sa svojim bližnjim zagrle i da budu sa njim u teškim trenucima koji čoveka najčešće vode u smrt. Ipak, moramo mu priznati nadljusku snagu i hrabrost, smirenost velikog čoveka koji taj paradoksalni akt čini za dobrobit svih i u tome se ogleda apsurdnost samog apsurda; čineći nešto što se čini kao loše, on, zapravo, čini veliku stvar na nadljudskom nivou. Čistilište, zapravo, ne postoji. Oštar jaz, jedan radikalni rez između kuge, sveopšteg zla, ličnih interesa i sreće, kao i viših ciljeva, uvek će biti apsurdan. On nije mesto čovečjeg iskupljenja, već jednog racionalnog pogleda koji je ponovo osuđen na nadu i pogled u budućnost, možda jedinu kategoriju neizvesne sreće kojom se ona razlikuje od malih radosti i interesa pojedinaca. Dati život za drugi život dobija svoj smisao samo retroaktivno, onda kada ga zapravo više i nema.
Velika priča o Alberu Kamiju nikako nije ispričana, naprotiv. Začeci velikih razmišljanja nude velike, pompezne krajeve kojih ovde nema. Težak život Van Gogovih cipela, apsurdna smrt samog Kamija koji umire u saobraćajnoj nezgodi, pa i simbolička smrt umetnika čija dela su prodavana kao degenerisana u doba nacionalsocijalizma za kupovinu oružja svedoče o jednom opštem besmislu i potpuno haotičnim kretanjima društva i njegovih iluminacija, nadanja i htenja. Birati između raja, pakla i čistilišta ostaje kao prividan izbor. Svaki je, na neki način, prikriveno neprihvatanje apsurda zaodenuto u ruho ili beščasnog zla ili prividnog smisla, a nekada i skromne sreće. Birati, zapravo, nije sloboda i neću vam pružiti tu mogućnost na kraju našeg malog ogleda, neću vam postaviti nikakvo pitanje. Međutim, ako želite da osetite mač sa dve oštrice oličen u slobodi – postavite ga sami. Neka ono ponovo bude jedno od onih koje se pitamo u pomenutoj mračnoj i dalekoj hotelskoj sobi sa nekim vama dragim.
septembar 2021.
