,,Ponekad pisac fantastike mora da istakne koliko je stvarnost čudna. Ank-Norpork se nosio s poplavama neobično slično gradu Sijetlu u državi Vašington pred kraj devetnaestog veka. Ozbiljno. Idite, pa vidite. Kad ste već tamo, probajte gulaš od školjki.”- Teri Pračet
U 21. veku fantastika je dobila ogromnu popularnost, pa nije ni čudno što su među najprodavanijim delima upravo ona koja nose odrednicu fantastična književnost. Mada deluje naivno, fantastika je veoma složena odrednica u književnosti i u drugim vidovima umetnosti. Ona može biti uobličena na različite načine u klasičnim i u novim formama umetnosti. Problem određivanja šta je fantastična književnost nastao je sa masovnim pisanjem i proizvodnjom knjiga koje se po svojim odlikama ne mogu svrstati u fantastiku.
Po mišljenju nekih autora i proučavalaca, u književnom delu mora postojati neka natprirodna sila koja prodire u svet likova i narušava njegove zakonitosti i egzistenciju likova da bi se govorilo o prisustvu fantastike. Dok drugi smatraju da je to svet koji nije karakterističan za čitaočev i da njegovi principi ne bi funkcionisali u njegovom svetu, već pisac mora izgraditi nov svet. Takođe, ona se može zasnivati na naučnim saznanjima i parapsihološkim iskustvima. Mada se javlja mnogo ranije, svoj procvat doživljava tek u romantizmu. Ona je omogućavala beg od stvarnosti u natprirodno, a zbog jakih veza sa folklorom, pisci su rado odatle preuzimali već poznata bića: demone, veštice, vampire, nemani, neobične prikaze, zagrobne pojave i slično. U nadrealizmu fantastika dobija potpuno novi oblik jer više nije bitno unositi već poznata bića u svet likova, već stvoriti potpuno novi svet sa svojim zakonitostima – nadrealni svet.
Fantastika je u zavisnosti od društvenih okolnosti u svetu dobijala nove odlike, pa je tako sa ubrzanim razvojem nauke dobila novu podvrstu – naučnu fantastiku. Od dvadesetog veka pa do danas oživljavaju se ovakvi vidovi književnosti i po uzoru na njih sačinjavaju scenariji za visokobudžetne filmove, ali da li možemo sve što ima neko biće folklora ili mašinu visoke napredne tehnologije nazvati fantastikom?
Cvetan Todorov, pisac, istoričar i teoretičar, rođen je u Sofiji (Bugarska) 1939, a umro je 2017. godine. Završio je studije u Francuskoj, gde je nastavio da živi i radi. Bio je direktor Centra za istraživanje umetnosti i jezika u Parizu. Napisao je Uvod u fantastičnu književnost, Književnost i značenje, Nesavršeni vrt i dr.
U eseju Uvod u fantastičnu književnost Cvetan Todorov iznosi svoje stavove o fantastici i teži da pokaže razliku između fantastike i čudnog i čudesnog (bajke). Za Cvetana Todorova fantastika počiva na nedoumici da li ono što se dogodilo ima racionalno objašnjenje ili je neobjašnjivo u svetu čitaoca. Neka natprirodna sila prodire i narušava ravnotežu sveta likova u delu. Ona se kasnije negira uzročno-posledičnim činjenicama koje deluju realno, a zatim se negira novim događajem koji je izazvan nekakvom onostranom silom.
Takav primer fantastike možemo naći u delu Skaska o mesečevim kočijama Filipa Davida. Glavni lik, Koen, spletom okolnosti, nailazi na sablasne kočije koje vozi obezglavljeni vozač. Da bi ga izbegao, pronalazi sklonište u usamljenoj kući u šumi kod dame koju niko ne posećuje. Njena demonska priroda će se postepeno otkrivati, a njega će spasiti zora od njenog kobnog poljupca, ali će mu ona ipak ostaviti crveni trag na čelu. Posle nekog vremena, kada je događaj skoro zaboravljen, Koen je nađen mrtav, a svedok daje realno objašnjenje o njegovoj smrti. Istinotost realnog objašnjenja se dovodi u pitanje, jer će se i on susresti sa kočijama i damom.
Cvetan Todorov takođe razdvaja fantastično od čudesnog i čudnog. Fantastičnost, po njegovom mišljenju, postoji kad postoji više tumačenja jednog ishoda, dok kod čudesnog postoji samo jedno tumačenje koje se ne dovodi u pitanje:
Fantastično, kao što smo videli, traje samo onoliko koliko i neodlučnost zajednička čitaocu i liku, na kojima je da odluče da li ono što opažaju potiče ili ne potiče od ,,stvarnosti” kakva ona jeste prema opštem mišljenju. Na kraju priče, čitalac, pa i sam lik, ipak donose odluku, opredeljuju se za jedno ili drugo rešenje, i time izlaze iz fantastičnog. Ako čitalac prihvati da zakoni stvarnosti ostaju netaknuti i da pružaju objašnjenje opisanih pojava, kažemo da delo pripada jednom drugom žanru – čudnom. Ako, naprotiv, odluči da se moraju prihvatiti novi zakoni prirode kojima bi ta pojava mogla biti objašnjena, ulazimo u žanr čudesnog.
-Cvetan Todorov
Predrag Palavestra zastupao je ideju da se oblik fantastike u umetnosti menja brzo, ali principi na kojima počiva ostaju isti. Po njegovom mišljenju, za fantastiku je ključna estetika za njeno ostvarenje. Zakoni tog novog sveta moraju imati novonapravljene principe, a ne da se podražava ono što se dešava u autorovom svetu, snovima ili da vladaju u njemu zakoni zdravog razuma. On takođe smatra da prilikom spajanja sa satirom ili sa mitologijom fantastika postaje estetički neodređena i dvosmislena.
Predrag Palavestra bio je srpski književnik, istoričar književnosti i redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti i Akademije nauke i umetnosti Bosne i Hercegovine. Bio je urednik Književnih novina i časopisa Savremenik, stalni književni kritičar Politike i direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.
Tolkinova mitologija je nastala pod uticajem germanskih, keltskih i staroengleskih mitova, ali problem nastaje kad se mitološki sloj posmatra sa stanovništva grotesknog realizma i kritičke fantastike. Ako bismo sve povezivali sa vremenom i okolnostima u kojima nastaje, fantastika bi se narušila.
Slična problematika se javlja i kod drugih pisaca zbog kombinovanja žanrova. Oni se poigravaju sa savremenim događajima ne bi li izrekli istine o čoveku i njegovim tajnama.
Mihail Bulgakov se služio fantastičnim elemetima u svom delu Majstor i Margarita ne bi li razobličio stvarnost, mada je njenu suštinu ostavio istom. Unošenjem fantastike, Bulgakov pokazuje da je njegova glavna težnja da kritikuje svet i pokaže ga onakvim kakav zaista jeste.
Danilo Kiš se, na primer, služio izvrtanjem istine, činjenica i događaja naopačke, a realnim događajima daje odlike fikcije i novu dimenziju, što se najbolje može videti u romanu Peščanik.
Ovakva skrivena značenja iza fantastike su unela pometnju u određivanje šta je fantastika, a šta nije. Ono što je dodatno stvorilo pometnju su ona dela koja po svojim odlikama nisu fantastika, ali ih tako klasifikuju. Imaju samo šablonsku strukturu kakvu ima bajka, kao i tipove likova na koje junak nailazi, ali, u poređenju sa nekim od ovih dela, bajka je maštovitije osmišljena.
U savremenu fantastiku svakako možemo ubrajati i dela Terija Pračeta, jer u njima vladaju principi koje je autor osmislio. Ona su često pogrešno klasifikovana kao bajka za decu zbog svog upečatljivog humora i maštovitog sveta.
Da se fantastika brzo razvija, pokazuje i to da su nekada pisci izgrađivali svoju imaginaciju koristeći mišljenje Hauarda Filipsa Lavkrafta o fantastici. Hauard Filips Lavkraft, pisac horora i fantastike s početka XX veka, tvrdio je da su strah i užas osnove na kojima počiva fantastični doživljaj. Nažalost, sa razvojem fantastike nakon njegove smrti, njegova dela (Zov Ktulua, Boja izvan ovog svemira, Šaptač u tami, U planinama ludila, Senka izvan vremena i druga) više ne izazivaju jezu kod čitalaca kao nekad, ali i dalje privlače pažnju.
Pitanje da li neko delo zasigurno ima odlike fantastike može dovesti do žustrih rasprava između obožavalaca, kako popularne tako i klasične literature, zbog čega se često zaboravlja da je najbitnije uživati u čitanju omiljene knjige, bila ona fantastika ili ne.
piše: Maja Veljković
