piše: Ivana Pavićević
„Vidljive slike koje ništa ne skrivaju; one izazivaju misteriju i, zaista, kada neko vidi neku od mojih slika, postavlja jednostavno pitanje: ’Šta to znači?’ Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nepoznata.”
Rene Magrit
Iluzionistički kvalitet nalik na snove karakterističan je za Magritovu verziju nadrealizma. On je nadrealistički umetnik čuven po svojim prikazima poznatih predmeta u nepoznatom, neočekivanom kontekstu. Karakterističan za mnoga njegova dela je polucilindar koji se može posmatrati kao simbol njegove umetnosti objekata koji daju novi smisao poznatim predmetima, te često postavljaju pitanja o samoj prirodi stvari i granicama njene realnosti nasuprot njenom predstavljanju. On prikazuje obične stvari koje poseduju tajne moći i izazivaju nas da ponovo razmislimo o svetu koji ih okružuje, a kakav poznajemo.
Kada govorimo o različitoj percepciji, perspektivi, o tome da svako vidi svoju realnost i istinu, takvo zapažanje bi trebalo da otežava međuljudske odnose. Ali šta ukoliko se vaša sopstvena percepcija i realnost najednom promene? Kako razumeti nerazumljivo, kako se prilagoditi nepoznatom, kako živeti bez okvira prostora i vremena? U predstavi Otac, Ateljea 212, Voja Brajović, u ulozi čoveka koji se nosi sa Alchajmerom, maestralno nam prikazuje kako se čovek ponaša i oseća u ovom novonastalom svetu, scenografski dominantno određenim samim Magritovim uticajem izabranim od strane reditelja Paola Mađelija i scenografa Darka Nedeljkovića.
Ovu crnu komediju Florijana Zelera, reditelj postavlja, može se reći, u okvirima apsurda i time postiže i crno i komediju. Ali najinteresantnija rediteljska odluka je upravo sama perspektiva. On predstavu gradi i linearno i fragmentarno, ali iz perspektive, iliti glave, samog Oca koji je dementan, te tako i publiku uvlači u svet misterioznog, neobjašnjivog i nepoznatog. Dok se smenjuju scene iz realnosti na kakvu smo navikli preprletene scenama iz Očeve, sada potpuno konfuzne, realnosti, ni publika sama ne zna šta je realno, a šta ne, niti ko su ljudi, tj. glumci koji se pojavljuju na sceni. I upravo u tom sukobu bi Rene Magrit rekao: „[…] misterija ne znači ništa, ona je nespoznata.”
Međutim, sam tekst nam pruža uvid i u osećanja onoga ko namesto svog oca proživljava bol. Iako i uloga Kćerke biva fragmentarna, Hana Selimović nam pruža pogled na sasvim drugu stvarnost – stvarnost onoga koga zovemo zdravim, a ko je u isto vreme najbliža porodica onome ko to nije. U njenoj stvarnosti, onoj na koju smo i mi sami navikli, sudaraju se filozofski svetovi koji preispituju pitanja postojanja. Dok se Kćerka cepa u svom svetu zbog nemoći da pomogne onome koga najviše voli, Otac se cepa u svom dok mu neko ili nešto otima njegove poslednje fragmente ličnosti.
Tekstovi songova Paola Mađelija i muzika koju su komponovali članovi i članice benda KOIKOI (Marko Grabež, Ivan Pavlović Gizmo, Emilija Đorđević i Ivana Miljković) savršeno pridodaju raspadu jednog unutrašnjeg sistema u kome kontinuitet vremena ne postoji, a samim tim ni prostora.
Najzad, tekst, reditelj, glumci i svi ostali saradnici ovom dirljivom predstavom, od koje, na prvi pogled, očekujemo melodramu između Oca i Kćerke, postavljaju daleko važnije pitanje: šta je opšta, a šta lična realnost?
januar, 2024.
