piše: Dorijan Dobrić
Sveti Avgustin je imao oca mnogobošca i majku posvećenu hrišćanku. Tako možemo, anahrono i simbolično, izvesti dualizam između dva grada koji su mu bili poznati od kad je bio dete. Avgustinova politička misao nije jasno određena niti artikulisana na onaj način kako bismo to očekivali od filozofa bližeg našem dobu. To izučavanje njegove političke misli može činiti težim, što ne znači da nije relevantna, napotiv – bez obzira na izrazito teološki pristup, Avgustinova politička filozofija zauzima bitno mesto u istoriji filozofije.
Avgustinova etika, neodvojiva od politike, jeste eudajmonistička, što znači da je cilj sveukupnog ljudskog postojanja sreća koja se ne može pronaći nigde osim u Bogu. Sama vrlina ne može biti cilj, smatra Avgustin: „Ne čini tebe srećnim vrlina tvoje duše, već onaj koji ti je dao vrlinu, koji je udahnuo volju u tebe i koji ti je dao volju da delaš.”
Postaviti Boga kao centralni predmet delanja daje čvršći metafizički osnov nego bilo koja grčka filozofija, smatra Frederik Koplston (Frederick Copleston). Verovati u Boga je dvostruka inicijacija obrnuto proporcionalna: sa jedne strane, život je lakši, oslobođen – vernik je dete u naručju oca koje spokojno spava, ali sa druge ipak nije. Potreban je veliki duševni napor prepustiti se, ispovediti svoju nemoć i skočiti u ambis nepoznatog i svakodnevno birati taj isti ambis. Ne postoji nikakva linija argumentacije koja može pojedinca ubediti da veruje u Boga, uprkos tome što postoje vrlo ubedljivi razlozi za Njegovo postojanje. Za jednog vernika nije bitno da li Bog postoji ontološki, kosmološki ili teleološki, niti će se ikada opkladiti, kao Paskal, jer zašto bi se kladio na postojanje nečega što samo srce govori da je stvarnije od bilo čega drugog? Verovati je opterećujuće, jer kriza vere svakog trenutka može pokolebati onog koji jako dugo spava u naručju svog Oca. Međutim, kada se vera uspostavi i već jednom zauzme centralno mesto u duši pojedinca, životni put postaje transparentan, a cilj vidljiv na horizontu. Avgustin smatra da je čovekova volja slobodna, ali je u isto vreme i predmet moralne obaveze, te je ljubiti Boga dužnost.
U svom delu O državi Božjoj, Avgustin opisuje dva grada, jedan nebeski i jedan zemaljski. U prvom gradu, ljudi više vole Boga od sebe, a u drugom se ljubav prema samome sebi širi na štetu ljubavi prema Bogu. Potrebno je samo zapitati se šta više volimo i znaćemo kom gradu pripadamo. „Žitelji Božjeg grada samo koriste svet, ne uživaju u njemu”, kako to navodi Pol Vajtman (Weithman 2006). Ilustrovati šta je Avgustin mislio kada je čovečanstvo podelio u ove dve države znači osvrnuti se na doba u kojem je on živeo. Sveti Avgustin je bio građanin Rimskog carstva koje se, prema mišljenju mnogih njegovih savremenika, raspalo zato što je mnogoboštvo ustupilo mesto hrišćanstvu. Promena religije je izazvala gnev bogova koji su dozvolili da Rim bude uništen, jer se takva izdaja nikako ne može oprostiti. Kao odgovor na ovu optužbu, Avgustin podseća u svom delu da je samo osnivanje Rima započeto fratricidom, jer se ponovio Kainov greh kroz činjenicu da je Romul ubio Rema, uspostavljajući na taj način presedan putem kojeg je neophodno nasiljem održati mir, poredak i autoritet. Shodno tome, rimska potraga za slavom, bogatstvom, teritorijalnom ekspanzijom nikako ne može biti vrlina.
Prisetimo se Marsa, boga rata. Rimski vojnici, na čelu sa svojim konzulom, započinju kampanju imajući božansku podršku, odobrenje i podstrek jednog kompletnog božanstva koje ne prašta slabost i nagrađuje snagu. Danas je nama, nakon dve hiljade godina hrišćanstva, teško zamisliti vojni pohod koji nije opravdan samo datim političkim realnostima, već i jednim entitetom koji je iznad čoveka, silom koja nagrađuje one koji ostavljaju pustoš iza sebe. Upravo je na to Avgustin mislio pod zemaljskim gradom. Rimljani su voleli najviše sebe, svi drugi i sve drugo nije bilo mogući predmet ljubavi. Postojanje velikog carstva je, prema Avgustinu, bilo problematično, te bi „svet bio bolji kada bi bio podeljen u mala kraljevstva” (Weithman 2006).
Avgustinova politička filozofija prevazilazi domene politike, utoliko što ona najpre govori o ljudskom zlu; on razotkriva ispraznost državnika koji čine razna nepočinstva radi slave, istorije i ponosa – san o tome kako postati slavnim pretkom je gordost za koju nema mesta u Božjem gradu, idealu dobrote i ljubavi prema Bogu. Avgustina od modernih političkih teoretičara razlikuje mišljenje da politika ne može biti shvaćena kroz analizu razuma, racionalnog izbora ili institucija, već kroz razumevanje onoga kakav čovek zaista jeste. Čovek ima tendenciju da živi u zemaljskom gradu, da ljubi sebe sama, gde razum može da služi kao instrument samokontrole ili čak amplifikacije ovih iracionalnih impulsa. Uprkos tome što Avgustin nije ponudio koherentnu političku misao, u onom smislu u kojem moderna filozofija zahteva, ostavio je iza sebe jedan vanvremenski uvid koji objedinjuje sve probleme sa kojima se politička filozofija suočava.
Države i danas čine iste stvari koje mogu biti predmet iste kritike koje je Avgustin uputio Rimskom carstvu; isto licemerje, isti zločini i ponavljajuće greške. Možda će put ka večnom miru biti osiguran onda kada svoju ljubav preusmerimo ka nečemu što nismo mi sami, već ka nečemu ili pak nekome drugom.
januar, 2026.
