piše: Jasna Žarković
„Klinci su uzeli kamenice (Kordiljera) u svoje ruke. Nisu imali vođe ni ideologiju. Samo zdrav razum koji viče ’Dosta je!’ I hrabrost. I ljubav.”
Neposlušnost studenata i đaka
Oktobra 2019. godine karta za metro u Santjagu de Čile poskupela je za 30 pezosa. Studenti i đaci su odbili da plate skuplju kartu i počeli da preskaču kontrolne rampe na stanicama metroa, uzvikujući parolu „30 godina u 30 pezosa”. Nezadovoljstvo se materijalizovalo. Ta iskra zapalila je prvi plamen druge čileanske revolucije u poslednjih 30 godina.
Kreću neredi i ulične borbe. Vanredno stanje proglašeno je 19. oktobra 2019. Šef države Sebastian Pinjera izvodi vojsku na ulice „protiv moćnog neprijatelja” (!). Vojsku na ulice Santjaga. Čileanci pamte vojnu diktaturu. Nije oproštena niti se sme ponoviti.
Dešavanje naroda
I zato, 25. oktobra, milion i dvesta hiljada ljudi na Trgu Bakedanšo u Santjagu! Najveći narodni protest u istoriji Čilea. Guzman kaže: „Nikada nisam video ništa slično. Ćutanje prekinuto takvom odlučnošću.” Ali, policijsko nasilje tokom protesta podseća na Pinočeovo vreme… Mrtvi, ranjeni, uhapšeni. Suzavac. Vodeni šmrkovi. Propaganda. Gumeni i pravi meci…
Protestanti odgovaraju otvorenim otporom. Dosledno. Uporno. Danima. Nedeljama. Transparentima. Kamenicama. Muzikom i igrom. Konstantnim pritiskom na ulicama. Barikadama. Umetnošću. Rešenošću da bude bolje. Da bude humano i pravedno. Da svi imaju minimum sredstava za život. Žene ista prava… U želji da iskažu misli i podele težnje i osećanja, formiraju Otvorene savete, u kojima ljudi iznose svoje zahteve. Jedan se izdvojio kao centralni: promena ustava.
Neophodnost promene
Vlast je prinuđena da raspiše referendum i da: 80% glasača izjašnjava se za to da nova skupština, konstitutivna skupština, sastavi novi ustav. Pobeda narodne pobune! Bez vođa, bez ideologije, bez političkih partija: samo svest o neophodnosti promene. Istrajno, uporno, hrabro, zajedno.
Jedna devojka kaže u filmu: „Pre dve godine preskakali smo naplatne rampe u metrou, danas sedimo u parlamentu i pišemo prvi demokratski ustav za ovu zemlju. Ono što ovde pišemo su želje svih koji su rekli ’Dosta je!’ ”.
Revolucija ima lice čileanske žene
Ovo jeste revolucija koja ima lice i glas čileanskih žena – kaže druga protagonistkinja – revolucije i filma. Žene više nisu mogle da podnose siromaštvo i nisu želele bednu budućnost za svoju decu. Žene i mladi su znali da nema nazad. Vratili su skupštini dostojanstvo koje joj je Pinoče oduzeo, ali i oni koji su došli posle njega, jer su dozvolili da život posle revolucije bude krojen po diktatorovom ustavu. Revolucija iz 2019. pružila je Čileu budućnost koja se piše na čistim listovima papira.
U isto vreme, 2022, Čile glasa novog predsednika, Gabrijela Borića (35 godina, poreklom iz Hrvatske), levičara. „Pobedu su mu donele žene, mladi i svi oni Čileanci koji su želeli promene”, kaže Guzman na kraju svog umetničkog dokumenta u koji je pohranio sate i dane snimljenog materijala čileanske revolucije i velike promene koju je iznedrila; i zaključuje naslovom: „Počinjem da vidim novu, zamišljenu zemlju”.
Guzmanov Čile
Moja zamišljena zemlja najlepši je mogući nastavak Guzmanove patriotske trilogije koju čine Nostalgija za svetlošću (2010), Biserno dugme (2015) i Kordiljeri snova (2019). On je autor i jednog od najznačajnijih političkih dokumentaraca svih vremena, Bitke za Čile (1975–1979). To je bio njegov odgovor na trenutak čileanske istorije koji ga je obeležio – i sam je, nakon državnog udara koji je srušio Salvadora Aljendea, bio držan u samici na ozloglašenom nacionalnom stadionu Santjago. Napustio je Čile u novembru 1973. godine, živeo na Kubi i u Španiji, a potom u Francuskoj, gde živi i danas.
mart, 2025.
