piše: Gordana Gajić
Kada pomislimo na skandinavske zemlje, današnju Dansku, Švedsku i Norvešku, većina nas seti se Vikinga, ratnika, pljačkaša i divljaka koju su, kako verujemo, na glavi nosili šlem sa dva roga, baš kao i Hogar Strašni. Ali, da li je bilo tako? Ovakva slika neustrašivih boraca, nemilosrdnih otimača i večitih avanturista koji su osvajali sve pred sobom, zapravo ne odgovara u potpunosti činjenicama na koje upućuju arheološka i istorijska istraživanja. Romantizovan pogled na Vikinško doba, koje je obuhvatalo period od 750. do 1050. godine, nastao je u 18, a razvijao se u toku 19. i 20. veka.
Neizostavan deo mitova o Vikinzima i prepoznatljiv simbol vikinške kulture jesu drveni brodovi – drakari. Tri najbolje očuvana vikinška broda na svetu, nalaze se u prestonici Norveške, u Muzeju vikinških brodova koji čini deo Muzeja kulturne istorije Univerziteta u Oslu.
Ako vas put navede u ovaj grad, ne propustite da jedan dan posvetite istraživanju poluostrva Bigdoj i fantastičnih muzeja koji se na njemu nalaze. Na putu između Etnografskog muzeja i Muzeja Fram, ugledaćete objekat u obliku latinskog krsta koji je nadvišen kockastom kupolom. Arhitektonski netipična forma za muzejsku zgradu realizovana je sa idejom da se u svakom od tri kraka smesti po jedan vikinški brod, dok su u četvrtom izloženi raznovrsni predmeti pronađeni u olupinama brodova.
Drveni brodovi, dragoceni svedoci vikinške kulture koji su ostali sačuvani sve do našeg vremena, „govore” nam o načinu života Vikinga, njihovoj umetnosti, religiji i društvu, a priča koju skrivaju veoma je zanimljiva. Da li možete da zamislite da obrađujete svoju njivu i da uobičajen radni dan završite otkrićem vikinškog broda? Da, da, dobro ste pročitali, brod u zemljanoj humci! Pitate se kako se našao tamo. Brodovi Oseberg, Gokstad i Tune korišćeni su kao morska plovila, ali su potom izvučeni na kopno da bi se upotrebili u ritualima sahrane, kao grobnice za istaknute članove vikinških zajednica.
Najlepši i najbolje očuvan brod Oseberg otkrio je 1903. godine na svojoj farmi Mali Oseberg u blizini grada Tonsberga poljoprivrednik Oskar Rom. Godinu dana kasnije ekipa arheologa predvođena profesorom Gabrijelom Gustafsonom završila je akciju otkopavanja broda. Ovo istraživanje privuklo je veliku pažnju javnosti, pa je lokalitet bio dobro ograđen, a zaposlen je i čuvar koji je pazio da se neki radoznali meštanin ne približi suviše fantastičnom otkriću. U svom dnevniku Gustafson je zabeležio da ga frustrira što radove obavlja pod budnim okom zainteresovanih posmatrača.
Brod je bio prekriven slojem kamenja, a zatim zatrpan tresetom. Pod težinom propao je u dubok sloj meke gline, što je omogućilo da se nađe u odličnim konzervatorskim uslovima. Na ovaj način, oneomogućeno je prodiranje vazduha, pa je drvo istrajalo vekovima. Na prvi pogled brod se nalazio u lošem stanju. Bio je izlomljen na više od dve hiljade delova, ali je glavna struktura ostala postojana, a hrastovina od koje je napravljen bila je čvrsta. Usledio je dug i mukotrpan proces konzervacije i restauracije drvenih i metalnih elemenata, a zatim i sklapanja broda, koji je trajao dvedeset jednu godinu. Više od devedeset posto broda rekonstruisano je od originalnog drveta.
Oseberg je dugačak dvedeset dva metra, u središnjem delu širok je pet metara, a teži jedanaest tona. Istraživanja su pokazala da je izrađen u zapadnoj Norveškoj oko 820. godine. Sa svake strane brod ima po petnaest otvora za vesla. Posadu su činili trideset veslača, kormilar i čuvar. Brod se ističe elegantnošću i prefinjenošću čemu doprinose pramac i krma ukrašeni rezbarijama u oseberškom stilu, poznatijem kao stil isprepletanih životinja. Na pramcu se nije nalazila zmajeva glava kao kod mnogih vikinških brodova, već spiralni oblik završen zmijskom glavom. Dekoracija broda upućuje da je vlasnik bio imućan i da je poticao iz sloja vikinške aristokratije.
Da su vikinzi verovali u zagrobni život, pokazuje nam činjenica da su brodove upotrebljavali kao grobnice koje su opremali najrazličitijim dragocenim predmetima i stvarima za svakodnevnu upotrebu. Oseberg je promenio svoju prvobitnu namenu 834. godine, kada su u njemu sahranjene dve žene. Posmrtna prostorija sagrađena je iza jarbola broda. Unutrašnjost zidova bila je ukrašena tkanom tapiserijom, a pokojnice su bile položene na krevet prekriven posteljinom. Ko su one bile, danas nije odgonetnuto, ali pronađeni skeleti otkrivaju deo misteriozne slagalice. Zaključeno je da je jedna žena preminula u pedesetim godinama, dok je druga imala između sedamdeset i osamdeset godina. Obe su bile visoke oko 153 centimetra. Mlađa žena imala je veoma zdrave i očuvane zube što nam govori da je jela kvalitetnu hranu. Naučnici su čak zaključili da je koristila metalnu čačkalicu za održavanje oralne higijene. Zanimljivo je da je ovo jedna od činjenica koje doprinose tvrdnji da su Vikinzi bili jedan od najčistijih i najurednijih naroda. Kupali su se čak jednom nedeljno! Uzrok smrti mlađe žene nije otkriven, a starija žena preminula je od kancera.
Dosta se nagađalo o identitetu pokojnica, pa je jedna od teorija nagoveštavala da starija žena može biti kraljica Asa od Agdera, baka prvog norveškog kralja Haralda Lepokosog. Drugi skelet mogao bi pripadati njenoj služavki koja je žrtvovana kako bi i na onom svetu pravila društvo svojoj gospodarici. Ipak, ova razmatranja nisu potvrđena. Sa druge strane, postoje teorije koje smatraju da su obe žene imale izuzetno važnu političku ili religioznu ulogu u vikinškom društvu, na šta upućuje sam ritual sahrane kao i dragocnosti koje su bile pohranjene u grobnici.
Istraživači su pored broda i skeleta žena pronašli brojne interesantne predmete, kao i kosti životinja. U grobu su se nalazile kosti petnaest konja, šest pasa, dve krave, odeća, obuća, fini tekstil, oprema za tkanje, kuhinjske potrepštine, brodska oprema, poljoprivredne alatke, nameštaj. Zaprežna kola, saonice i izrezbarene životinjske glave u drvetu možda predstavljaju jedne od najlepših predmeta sa ovog nalazišta. Zaprežna kola imaju dugačak jaram prikladan za vuču uz pomoć volova ili konja, a napravljena su oko 800. godine. Krasi ih bogata rezbarija u kojoj su sa zadnje strane prikazane mačke koje se vezuju za boginju plodnosti Freju, s obzirom na to da Freja putuje kolima koje vuku ove životinje. Na prednjoj strani vidi se prikaz čoveka koji leži na leđima dok ga napadaju zmije, što možda ilustruje priču o Gunaru u zmijskom leglu. Ove žene ne samo da su imale lepa zaprežna kola, već su uz njih našle tri raskošne saonice sa kvalitetnim rezbarenim ukrasom. Bile su farbane u jarke boje kako bi se rezbarija dodatno naglasila. Arheološki nalazi iz Oseberga predstavljaju najopsežniju kolekciju drvenih predmeta vikinškog doba na svetu.
Brod Oseberg nije bio prvi pronađen vikinški brod, ali jeste najstariji. Četvrt veka ranije, 1879. godine, dva dečaka koja su se igrala i kopala po zemljanoj humci u blizini Sandefjorda, pronašla su brod Gokstad. Plovilo je izrađeno oko 890. godine i na njemu je otkriven skelet muškarca za koga se pretpostavlja da je bio ratnik i da je poginuo u bici. Godine 1867. farmer Nedre Haugen je pronašao u blizini Fredrikstada brod Tune, izgrađen oko 910. godine, na kome je bilo pohranjeno telo muškarca, za koga se smatra da je bio ugledan član društva. Kada zakoračimo u Muzej vikinških brodova, s vrata se suočimo sa lepotom i dostojanstvom broda Oseberg, a zatim stižemo do poprečnih krakova zgrade u kojima nas čekaju Gokstad i Tune. U zasvođenim prostorijama okrečenim u belo, golih zidova sa ponekom diskretnom ali sadržajnom muzejskom legendom, posetiocu ništa ne odvlači pažnju sa veličanstvenih vikinških plovila. Tako je sve dok svodovi ne ožive kroz projekciju fantastičnog animiranog filma koji nas vodi na jedinstveno vizuelno putovanje u Vikinško doba i kroz koji možemo bolje doživeti priču o brodovima – grobnicama. A kada se sve stiša, mogućnost da se popnete na galerije i iz druge perspektive osmotrite brodove, samo još više potpiruje maštu i podstiče na razmišljanje o pričama koje se kriju u ovim dragocenim predmetima vikinške kulture, koje možda nikad nećemo u potpunosti otkriti.
