pišu: Tara Stojanović i Filip Kerečki
Tehnoart Beograd je srednja škola za mašinstvo i umetničke zanate koja je izgledala kao svaka druga srednja škola sve dok se nekoliko profesora koji predaju umetničkim smerovima nije složilo da je vreme da se istakne lepota i različitost ove škole i đaka koji idu u nju. Došlo se na ideju da se promeni jedan školski hodnik u kome „umetnici”, tj. đaci umetničkih smerova najčešće imaju časove. Ali to nije podrazumevalo samo krečenje, već u potpunosti oslikavanje jednog školskog hodnika koje je izazvalo senzaciju. Uz pomoć sponzora i donacija, škola je nabavila sav potreban materijal i sa radom se nije čekalo. Đaci su se podelili u sedam grupa, a profesori napravili skice i podelili prostor u hodniku.
Prvo su kolege sa mašinskih smerova pripremile zidove za oslikavanje. Ravnali su, popunjavali rupe i impregnirali zidove akrilnom podlogom, odnosno pripremili podlogu zida za slikanje. Potom su sa radom krenuli đaci umetničkih smerova. Skice rađene na papiru ili računaru srazmerno su prenošene na zid. Pri radu su se koristile akrilne boje za beton, kreč, toneri, četke raznih veličina i ostali potrebni materijali za rad. Prilikom slikanja u boju se ubacivala ista akrilna podloga kako bi boja bila postojanija i kako bi se istakao kolorit završenog projekta.
Na oslikavanju hodnika radilo se dva dana, preko vikenda, u sjajnoj atmosferi praćenoj rege muzikom. Svaka ekipa je bila sačinjena od profesora i nekoliko đaka sa različitih smerova i godina. Hodnik je bio podeljen na sekcije, sa osnovnom idejom da na kraju završen projekat izgleda kao ulica. Mera za širinu jedne „kuće” bila je jedna učionica. Prilikom slikanja iskorišćena su već postojeća vrata i prozori.
Svaki profesor je imao svoje apstraktno viđenje teme, pa je tako hodnik završio obogaćen mediteranskom kućom lepih crvenih i braon nijansi sa velikim prozorima, vojvođanskom šorskom kućom, kineskim restoranom… Na mestu kabineta vajanja našla se razrušena kuća na kojoj vire cigle, na mestu kabineta kaligrafije – francuska vila koja izgleda kao bašta Kloda Monea, a atelje i radionice đaka sa smerova juvelira i grnčara dobio je grandiozni renesansni ulaz. Tu je i svima omiljena barokna zgrada koja na sebi ima i skulpture, a koja pripada kabinetu srpskog jezika. Toalet je završio kao grmlje i žbunje (shvatate simboliku). Sve zgrade pored oslikanih zidova imaju i poneki neobičan detalj: ptičice, grafite na kabinetu srpskog jezika koji citiraju poznata književna dela, 3D ventilaciju i kablove za struju, skulpture namrgođenih gargojla… Iako je hodnik stilski neujednačen, upravo je to ono što ga čini neverovatno veselim i zanimljivim. Može se zaključiti da je organizacija bila dobra, a da je rad svima bio prijatan i lep. Za ovaj volonterski rad, đaci i profesori su bili nagrađeni burekom po želji iz obližnje pekare. Mišljenja o ovom hodniku su različita, ali se svi mogu složiti da je i više nego unikatan. Nekada siv i hladan, osvetljen svetlom neonke, on sada dobija potpuno drugačije, tople, vesele, tonove i boje, koje čine hodnik živahnijim i lepšim mestom.