Ognjenka Lakićević najpre jeste veliki ljubitelj i poznavalac pisane reči, kao i muzike. Rođena je i živi u Beogradu. Članica je rok grupe Autopark i autorka nekoliko zbirki poezije (Ispod stepeništa, Ulubljenja, Ljubavna pisma Guglu). Pored neiscrpne stvaralačke energije, Ognjenku pokreće i rad sa drugim ljudima, te već nekoliko godina vodi pesničke radionice koje su namenjene neafirmisanim ljubiteljima poezije.
Očekuje se da će svetlost dana uskoro ugledati treći tiraž tvoje zbirke poezije Ljubavna pisma Guglu. Da li si iznenađena ovako lepim odzivom među čitaocima?
Iznenađena sam, da, jer nekako oduvek svoj rad doživljavam kao nešto što se nalazi van svakog trenda i hajpa, ne kao marginu, ne fusnotu, nego samo kao neku malu nišu za gubitnike koji ne odustaju i kojima je ta pozicija prirodna, tako da me sve van toga iznenadi. Još više sam dirnuta, pošto vidim da je te ljude dotaklo to nešto šta ja pokušavam da kažem, ono o čemu razmišljam i način na koji to definišem, a to dokazuje da i dalje ima ljudi koji nisu ravnodušni i otupeli, i koji ne mare mnogo za hajp.
Da li se nekada vraćaš starim pesmama i razmišljaš šta bi drugačije uradila da ponovo prolaziš kroz proces pisanja i objavljivanja?
Retko se vraćam, osim kad sam primorana da ih čitam. Naravno, baš u tom trenutku primetim sve šta bih sad promenila, pa me to obeshrabri, dakle, u najgorem trenutku postajem pametna i skršim ono malo samopouzdanja koje nagrebem da bih smogla snage da čitam pred ljudima. Inače ne volim da se vraćam, te pesme nekako više nisu toliko moje, a i osećam neki čudan narcizam u ponovnom iščitavanju svojih pesama jednom kad ih pustim da odu od mene, koji mi ne prija.
Gde je mesto poezije na savremenoj književnoj sceni, po tvom mišljenju?
Poezija, iako i dalje skrajnuta (koliko sam samo puta čula ‘ja inače ne čitam poeziju’) je više od književnosti, njoj je mesto, kao i životinjama i biljkama, među ljudima. Ona je u ljudima. U životu. Skoro sve je poezija, život bez poetičnosti (to ne znači bežanje od realnosti, kako mnogi vide umetnost, već baš naprotiv) bio bi nepodnošljiv.
Diplomirala si na Katedri za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Na koji način i u kojoj meri je ljubav prema anglofonom stvaralaštvu uticala na tvoj stvaralački duh?
Sigurno da jeste u velikoj meri, najviše pop kultura, ja sam dete postpank ere, odrasla sam na tom senzibilitetu, na toj lepoti, na tom buntu. Ja sam sve ono što sam čitala (nadam se ne baš Beovulf, jer mi to nije bila omiljena lektira) – Rejmon Karver, Selindžer, Orvel, Vajld i Silvija Plat. I dalje na svoje radionice dovlačim antologije američke književnosti koje je priredio moj predivni profesor Tihomir Vučković i savetujem im da ih traže na Limundu, jer to predstavlja blago i to je bila moja rok poezija na fakultetu. Nisam imala sreću da mi predaje Zoran Paunović, ali i dalje uživam čitajući njegove tekstove, intervjue, prevode, kao i u njegovom povezivanju književnosti i pop kulture.
Zbog čega si odlučila da budeš deo projekta Anonimni pesnici koji se najpre održavao u Domu omladine Beograda, a sada se odvija u Topolskoj 18?
Ta radionica ne bi postojala da nije bilo Dragana Ambrozića, odgovornog urednika Doma omladine, koji mi je 2014. predložio da držim radionicu, što bih, ako sam i nekad pre toga pomislila na to, odbacila kao nemoguće, jer, nisam smatrala da imam legitimitet da to radim. Onda sam održala prvu radionicu koja je bila probna, da bih videla da li umem, i desila se potpuno neočekivana stvar, izvukla sam nešto iz sebe što nisam znala da imam. Sad već posle desetak ciklusa radionice, na osnovu povratne informacije ljudi, a i nekih činjeničnih podataka, mogu da kažem da mislim da znam šta radim, ne jer sam car, nego jer učim i jako se trudim. Ne volim da radim stvari zbog kojih ne gorim, a ovo u meni čini da požar ne može da se ugasi, baš kao što me i muzika drži u sličnom stanju. Sada radionicu držim u divnom prostoru u Topolskoj 18, tri ciklusa radionica godišnje i to je jedna od stvari koje najviše volim da radim u životu.
Šta ti se najviše dopada u radu sa polaznicima te radionice, a šta ti predstavlja najveći izazov?
Ti ljudi sami, njihova radoznalost, spremnost da se otvaraju, uče i rade. To je za mene šibica koja napravi taj divni požar, onaj koji ne pustoši ali troši. Posebno poglavlje predstavlja to da je već nekoliko polaznika objavilo svoje prve zbirke, ali to ne pripisujem toliko radionici, koliko njihovoj vrednoći i odlučnosti da se bave poezijom na posvećen način, način na koji su iskoristili radionicu je posledica zdravog shvatanja sebe i dobre obrade onoga što su usvojili s radionice.
Autopark je veoma voljen i značajan bend na alternativnoj muzičkoj sceni u Srbiji. Poslednji put ste pred publikom svirali četvrtog januara ove godine u Elektropioniru. Da li planirate sledeći nastup ili novi singl?
Planiramo sve. Singl izlazi u aprilu, sviramo u aprilu, i nadam se još negde tokom leta. Imam neki entuzijazam deteta, valjda jer sam oslobođena svake potrebe da se dokazujem, i taj osećaj u meni čini čuda. Kad se osećam kao da sam na nekoj proceni, kao da sam deo neke igre i borbe za mesto, odustajem, ja to ne mogu, od malena me parališu očekivanja. Nakon dvadeset godina postojanja benda, oslobodili smo se svakog pravila očekivanog ponašanja rok benda, mada nije kao da smo ih i ranije poštovali, a nikad mi nije bilo lepše da budem u bendu nego sada.
Iz vizure autorke poezije, kao i tekstova za bend Autopark, da li smatraš da je rok poezija književnost?
Da! Za mene, rok poezija je najznačajnija poezija, naravno, ako pričamo o kvalitetnoj rok poeziji, poeziji koja izbegava opšta mesta, ima specifičan stil i koja nešto govori, ima nekakav stav. Ovo puritancima može da zvuči kao blasfemija, ali mislim da je pisanje, recimo, Boba Dilana ili Morisija, uticalo na više ljudi nego pesnici po lektirama, na neki način je ta pristupačnost i savremeni, razumljiv jezik omogućio da se ta barijera često nedostupne, visoke poezije premosti i da „obični” ljudi budu dodirnuti poezijom.Glupo je porediti, jer ipak je jedna poezija nastala u funkciji muzike i u interakciji s njom pa ima drugačije okvire, ali mislim da je rok poezija više ljudi navela da pišu poeziju nego ova lektirska. Ne nipodaštavam pesnike iz čitanke, naprotiv, samo je činjenica da je poezija iz čitanki predugo imala prevlast, želim da ispravim tu nepravdu, što je valjda pokušala i ona Nobelova nagrada za Dilana. I uopšte, u čitankama fali savremena poezija, nekako to namerno izostavlja kao da ne želi da deca zavole poeziju.
Šta te inspiriše i budi tvoju stvaralačku kreativnost?
Život, potreba da razumem sebe, želja da komuniciram s drugima, muzika koju slušam, prizori koje vidim, ljubav prema poeziji, jer je to filter kroz koji gledam život: sve lepo je još lepše, sve surovo je još surovije, sve tužno je još tužnije. Budnom me drži moja mahnita zabrinutost zbog svakodnevne nepravde, zbog sveta u kojem živimo, zbog narastajućeg fašizma, terorizma i ekološke katastrofe koja nam preti, a koju i dalje jako mali broj ljudi želi da vidi, briga zbog ljudi i njihovih odbrambenih mehanizama, gnev i razumevanje koje osećam istovremeno. Možda ljudi imaju potrebu da se isključe iz loših stvari i tako sačuvaju sebe, ali ja to ne mogu, a i smatram da mi je kao piscu obaveza da budem svesna sveta u kojem živim, jer, kako da pišem ako ne znam šta se dešava u svetu. A u svemu tome, pokušavam da iznađem načine kako da jedno osetljivo i nesebično srce opstane u svemu ovome, kako da preživi svirepost, sebičnost i narcizam sveta, ali s druge strane, svirepost, sebičnost i narcizam bliskog sveta, recimo izdaje bliske osobe koja je predstavljala tvoje malo sklonište od prvog sveta, razlog zbog kojeg se ne plašiš smrti i neumitnih katastrofa. srce, ne nužno moje, već bilo čije osetljivo srce, bilo koga ko nalazi utehu u onome šta pišem.
Šta bi poručila mladima koji osećaju nagon da pišu poeziju?
Da pišu, jednostavno. Ne volim baš da ostavljam poruke jer se osećam nekako nepodobno za to, ali pošto sam na radionici istrenirana da dajem savete i sugestije jer je polaznicima to potrebno, onda uvek ponavljam da je rad ključ svega. Važno da što više pišu, misle, čitaju i da budu vredni. Ali, to verujem da znaju i bez moje poruke.Važno je da ne misle da je poezija ono kad samo izliju svoja osećanja povremeno klikćući na enter, jer to je onda samo dnevnik u stihovima, što i dalje nije nužno poezija.
A šta mladima koji bi se bavili muzikom?
Opet poruke u koje sumnjam, sumnjam i u svoju relevantnost da poručim, a i kapacitet i želju mladih da čuju. Ali, kad me već pitate, savetovala bih ih da se bave njome, srčano, vredno i neproračunato, hrabrost je ostati otporan na trendove i pratiti svoju ideju čak i kada deluje da si jako usamljen u tome. Generalno, ljude bi trebalo što više da bude briga šta će drugi da misle. Svaki neproračunat, čist pokušaj bavljenja muzikom ili nečim sličnim plemenitim je vredan divljenja i gledam to u svojim prijateljima već godinama, koliko je to dirljivo.
Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-ada preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Preporučujem knjige Zamisli da me nema Adama Hazleta, Drugo lice ljubavi dr Džini Sejfer i Psihologija patnje Salmana Ahtara, muzičara koji se predstavlja kao Destroyer, kao i Netflix seriju Maniac. I uvek, zauvek i u svakoj prilici grafičku novelu Maus Arta Špigelmana.
intervju vodila: Sanja Gligorić
