piše: Nevena Stajković
Roman Odrastanje Dušana Pavlovića dolazi sa upozorenjem: ovaj roman nije za one sa slabim stomakom. Kada sam upitala autora zašto užas preovladava njegovim delom, odgovorio je: „Užas je sastavni i prilično čest deo našeg sveta i nas samih, a uglavnom se trudimo da ga zakopamo, ignorišemo ili osudimo i kategorišemo kao neki spoljni činilac. Ipak, taj užas dolazi iz nas samih i kao pojedinaca i kao kolektiva. Činilo mi se da progovaranje o užasu iz samog izvora može da pomogne meni (kao autoru) i potencijalnim čitaocima romana da ga bolje razumeju, prožive i na kraju nekako procesuiraju. Mistifikacija monstruma možda proizvodi te monstrume zato što i njih same tera da guraju svoje frustracije duboko u sebe, a bes, bol, strah ili bilo kakva patnja onda izleće napolje u mutiranom i destruktivnom obliku usmerenom prema sebi ili drugima (ili oboje).”
Čitajući prve redove, primetila sam da je stil potpuno neformalan, neposredan, pa čak i vulgaran. Razlog tome je želja da roman bude svakome razumljiv i dostupan, a publika su svi: adolescenti, roditelji, a ponajviše budući roditelji. Od prve do poslednje stranice pratimo život naratora, Dečka. Uviđamo da je letargičan, zavisan od marihuane i amfetamina, naslućujemo da je homoseksualac, ali otkrivamo i njegov talenat za fotografiju. Zajedno sa dve devojke on dospeva u straćaru koju bi neki nazvali hotelom, sa planom da, po dogovoru, fotografiše devojke za Onlifens. U njihovo malo gnezdo ubrzo upada Gazda, neko ko se do tog trenutka predstavljao kao recepcionar, seksualno zlostavlja devojke, a onda ih ubija. U Dečku je prepoznao dostojnu publiku, te mu je poštedeo život i poveo ga sa sobom u naredne avanture.
Detaljni opisi Gazdinog i Dečkovog zajedničkog života koji su podrazumevali silovanja, zlostavljanja, prebijanja i ubijanja učinili su da poželim da spalim knjigu, ali sam shvatila da time neću magično učiniti da se takve stvari ne dešavaju. Utešna je činjenica da je Dečkova uloga u ovim zlodelima isključivo posmatračka. Znajući za Dečkov talenat za fotografiju, Gazda dolazi na ideju da akcije počnu da snimaju. Tako nastaju Snaf Gerila i brutalni porno-filmovi koji se prodaju na crnom tržištu.
„Ja sam vešto izbalansirao između Gazdine i perspektive njegovih partnerki. Mislim da je to bila tajna uspeha naših filmova. Gledalac je mogao da oseti zadovoljstvo dželata, ali i bol žrtve. Gazda nije samo kažnjavao kurve. On ih je razumeo i na svoj način obožavao.
Dok smo gledali filmove, primetio sam da se kamera divi i krvniku i plenu. Ne znam da li je gazda to uočio. U svakom slučaju, filmovi su bili odlični.”
Kako je Gazda postao monstrum, nije nam objašnjeno, dato nam je da ga mrzimo i da se nosimo sa njegovim zlodelima kako znamo i umemo. Međutim, uzrok Dečkovog propadanja je jasan: napuštanje, odbacivanje, šikaniranje i, konačno, potpuno zanemarivanje sa roditeljske strane. I u tome upravo i leži ključ ovog dela. Dečko nosi duboku bol zbog majčinog odsustva, oseća se nezaštićeno, nevoljeno, odbačeno, a to je kombinacija koja lako može odvesti u propast. Na kraju krajeva, on je dečak, pretpostavljamo osnovac u višim razredima.
„Nije bilo nade da će se vratiti. Saopštila mi je da odlazi zauvek, a nikada nije lagala. Zato je bila najbolja. Šta li će tata reći kad dođe kući? Hoće li se ljutiti na mene? On me nikada nije ljubio i nije mi davao da spavam sa njim u krevetu. Nekad je malo besneo kada mi je Ona dozvoljavala da se ušuškam u njihov veliki ležaj. Tada bi ustao nervozno i otišao da spava sam.”
Približavajući se završetku romana, naivni čitalac bi pomislio da će moći da odahne, da će možda biti sve u redu, ali užasi se nastavljaju. Autor, zapravo, i nije zamislio srećan kraj. Dvoumio se između dva potencijalna kraja, ali nijedna verzija nije bila blaža prema glavnom junaku. „Možda je upravo okrutnost njegove kazne ujedno i mogućnost da zasluži mir. Ja se nadam da će Dečko prihvatiti tu ispruženu ruku”, kaže Dušan Pavlović.
Knjiga će vas provesti kroz ogroman raspon osećanja – zabrinutost, uzbuđenje, nada, užas – baš kako i prava knjiga treba da radi. Kada sam upitala autora kako se on osećao pišući o ovako teškoj temi, rekao je: „Pisanje Odrastanja podrazumevalo je potonuće u jedan sadistički, ali i mazohistički košmar, što me je emotivno i fizički potpuno iscrpilo. Da bi priča bila uverljiva morao sam da uđem i ostanem u glavi junaka u kojoj vlada večito, bolno crnilo puno straha, zavisti, bola i očaja. Jako je naporno dati glas mržnji i zaviriti u besmisao u kome osobe koje mrze sebe i druge žive, a možda bih otišao i korak dalje i rekao da je ceo proces bio jedno neviđeno maltretiranje. Nadam se samo da delo istinito prenosi jedan, ma kako zastrašujući, deo ljudskog iskustva.”
Na kraju, zaključujemo da je ovakvo delo nedostajalo srpskoj književnoj sceni. Sam autor navodi da je shvatio da je ono više eksces nego standardni proizvod u srpskoj izdavačkoj produkciji. „Ja razumem da gubim određeni broj čitalaca zato što Odrastanje vodi konzumenta u mrak iz koga ga ne pušta do samog kraja, ali to je bila osnovna ideja ovog poduhvata, tako da prihvatam rizik. Moguće je da ovakvo delo treba našoj sceni zato što se ne plaši da bude nevoljeno i ne vapi da ga prihvate ili hvale.” Mi dodajemo da je ovaj roman vredan zato što u prvi plan stavlja traumu i apostrofira porodicu kao najznačajniju sredinu u kojoj deca počinju da formiraju svoj identitet, uče vrednosti i razvijaju emocionalne veze. Porodica igra ključnu ulogu u razvoju deteta – upravo tokom odrastanja.
jun, 2024.
