piše: Pavle R. Srdić
Opet je ono doba u godini kada moje vrle koleginice i kolege iz časopisa odluče da imamo tematski broj. I kako to obično biva, moj zadatak bude malo komplikovaniji da nađem adekvatnu pesmu o kojoj ću tog meseca pisati, a na zadatu temu. Međutim, ovog meseca, nakon nešto dužeg dumanja, naiđoh na pravu priču o damama koje se rodiše i odrastoše na istom dvoru, a
život kakav su živele je predviđao da one budu rasejane po drugim dvorovima da tamo budu majke, supruge, a videćemo, i vladarke, što država, što užih celina unutar istih.
Pesma Vila bana sa planine zvala kojom ćemo se baviti ovaj put, jeste opštepoznata narodna pesma koja nam dolazi iz Crne Gore. Pretpostavlja se da je nastala krajem 19. i početkom 20. veka, kada su se i događaji opisani u pesmi zbivali. Ukratko, pesma je satkana od lirskog momenta u kojem vila poziva izvesnoga „bana” i pita ga da li je „šćeri” poudao. Ban odgovara da ih nije mnogo imao – zapravo tri – i da ih sve tri udao. Maru je dao bugarskome kralju, Sofiju – u zemlju Rusiju, a Stoju – Biogradu. Pesma se danas najčešće izvodi u aranžmanu starogradske pesme iz Crne Gore, a pošto je iz Crne Gore, pa pritom sročena u desetercu, grehota bi bila pomisliti da se ne peva uz gusle – peva se! Šta se i ko se zaista krije iza ovih tajanstvenih imena u pesmi?
Dobrim poznavaocima istorije ne treba mnogo pričati kome je posvećena uloga „bana” – to je Nikola I Petrović, crnogorski knjaz od 1860. do 1910. godine, a od 1910. do 1921. godine nosio je titulu crnogorskog kralja. Mnogi će se upitati – zašto mu je data titula bana, kada je veće titule nosio za života? Pa, odgovor možda leži u činjenici da je titula bana veoma stara u našem narodu. Naime, srednjovekovnom Bosnom je dugo upravljao ban, u administraciji srednjovekovnih srpskih krajeva – između ostalog, i krajeva koji odgovaraju današnjoj Crnoj Gori – upravljali su banovi. Strahinjić Ban, tj. Banović Strahinja, ban Borić i Kulin, neki su poznati srednjovekovni banovi. No, u odnosu na ovu pesmu, buduća Kraljevina Jugoslavija, u čiji sastav ulazi i Crna Gora, biće podeljena na banovine, a Crna Gora biva inkorporirana u Zetsku banovinu. Takođe, jedna oblast u današnjoj Hrvatskoj, u prošlosti većinski naseljena Srbima, nosi i danas naziv Banija. I dok se koplja lome o etimologiji i poreklu titule bana, jedno je sigurno – u našem narodu je zastupljena od davnina. Upravo zato, autor ovog teksta je mišljenja da je starina i istorijski ugled banske titule učinio da se kralj Nikola prikrije velom banske titule, budeći golicljivu znatiželju slušaoca da sazna ko je taj „ban”. Mada, naredni stihovi poprilično ukazuju na to o kome se radi.
Dalje – stara simbolika broja tri. Sveto trojstvo i tako to. U pesmi se pominju tri kćeri – Mara, Sofija i Stoja, a koje „ban” udaje u Bugarsku, Rusiju i Srbiju. Sve tri pravoslavne slovenske zemlje (nemojmo sada ono „Bugari nisu Sloveni…” i slično). Simbolika je više nego jasna, „ban” je vaistinu pravoslavac i panslavista, što je još jedna potvrda da je personifikacija kralja Nikole.
No, naravno, mi ne bismo bili narod koji jesmo i ja njegov pripadnik kada ne bih ispravljao meandre centralne reke vaskolikog srpstva – Drinu – pa rekao nešto istini za volju. Knjaz Nikola nije imao tri ćerke. Preciznije, samo tri ćerke. Imao ih je devet. Verovatno iz razloga poetike, nije svih devet obuhvaćeno ovom pesmom, ali nisu se ni sve udale. Njih pet su se udale, videćemo i gde. Ali, prethodno valja navesti da su „usedelice” ostale princeze Ksenija i Vjera, princeza Marija, odmilja Marica, umrla je sa šesnaest godina, a kćer Sofija je preminula kao jednomesečna beba. Možda već uočavate da su u pesmi pomenute Mara i Sofija, kojima kroz ovu pesmu ostaje večni pomen, dok je identitet Stoje u pravom životu direktno nepoznat, mada se ipak misli na princezu Ljubicu, odmilja Zorku.
U daljem toku teksta voleo bih da utvrdimo koja se „šćer” gde i udala. Najstarija Nikolina kćer, Ljubica-Zorka, udala se 1883. na Cetinju za kneza Petra Karađorđevića, kasnije srpskog kralja Petra I. Zorka, nažalost, nije dočekala da bude kraljica-pratilja svome suprugu i kraljica-majka svome sinu Aleksandru I od Jugoslavije. Preminula je na Cetinju 1890. godine od posledica porođaja petog deteta, princa Andrije, koji je, nažalost, takođe preminuo. Bila je veoma posvećena misiji da njen muž postane srpski kralj, te da ostavi što više potomstva, pre svega iz bojazni da Petra, kao pretendenta na srpski presto, slučajno ne bi imao ko da nasledi. Ona danas ima i svoju ulicu u Beogradu – za one koje pamte socijalističke nazive ulica – nekadašnja ulica Ivana Milutinovića na Vračaru, u blizini trga Slavija i Hrama Svetoga Save.
Druga po redu kćer kralja Nikole, Milica, rođena je 1866. godine. Ono što je bilo zanimljivo za Milicu jeste da je bila vrstan orijentalista, poznavala je persijski jezik, a proučavala je i istočnjačku filozofiju, kao i pravoslavnu teologiju. Udala se za velikog kneza Pjotra Nikolajeviča Romanova, rođaka cara Nikolaja II Romanova u petom kolenu pobočnog srodstva. Sa njim je imala četvoro dece, a njenom dovitljivošću i mudrošću, njena uža porodica je uspela da izbegne masakr carske porodice u Oktobarskoj revoluciji. Zaslužna je za dovođenje na ruski dvor i udaju svoje mlađe sestre Anastasije – Stane – za rođenog brata svoga muža, te u datom trenutku postaju jetrve, bukvalno oslikavajući našu staru narodnu poštapalicu: jetrvice – rođene sestrice. Takođe, brinula je i o sestri Mariji, ali ih je njena prerana smrt u Rusiji rastavila. Imala je titulu velike kneginje, a preminula je u egzilu u egipatskoj Aleksandriji 1951. godine.
Treća po redu kćer knjaza Nikole, Anastasija, odmilja Stana, rođena je 1868. godine. Kao što smo rekli, zajedno se školovala sa svojom starijom sestrom Milicom u Rusiji, a koja je zaslužna za njen dolazak u Rusiju uopšte. Udavala se dva puta. Prvi put za Sergeja Georgijeviča Romanovskog, kneza od Lojhtenberga, sa kojim je imala dvoje dece, međutim, brak je rezultovao razvodom. Drugi put se udaje, uz asistenciju starije sestre Milice, kako smo i pomenuli, za unuka cara Nikolaja I Romanova, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Romanova, rođaka cara Nikolaja II Romanova u petom kolenu, inače rođenog brata Miličinog muža, koji je u jednom trenutku bio i glavnokomandujući ruske imperijalne armije, a sa kojim nije imala potomstva. Oko Stane su kolale razne priče, pre svega, ticale su se nešto raskalašnijeg i slobodnijeg ponašanja na dvoru, a pripisuje joj se i sudbonosno upoznavanje ruskog pravoslavnog mistika, notornog Grigorija Raspućina sa caricom Aleksandrom Romanovom, za kog se smatra da je doprineo urušavanju ugleda carske porodice istovremeno jačajući svoj uticaj na dvoru i u državi natprirodnim i demagoškim moćima. Neki kažu i seksualnim umećem, no više o tome neka kažu pozvani. Stana je preminula u egzilu u Francuskoj 1935. godine.
Princeza Jelena je peta kćer kralja Nikole po redu. Rođena je 1873. godine, i, ako bismo gledali hijerarhijski, bila je najviše „rangirana” među svojim sestrama, s obzirom na to da se 1896. godine udala za italijanskog princa, a od 1900. godine italijanskog kralja Vitorija Emanuelea III, sa kojim je imala petoro dece, između ostalog i kralja Umberta Savojskog, poslednjeg italijanskog kralja pre uspostavljanja republikanskog uređenja u toj zemlji. Interesantna istorijska ličnost, moćna pratilja vladara Italije. Školovala se u Rusiji sa svojim sestrama, međutim, nije tamo i ostala. U toku Prvog svetskog rata zapažen je njen humanitarni rad. Od palate na rimskom Kvirinalu napravila je bolnicu, a i sama je negovala italijanske ranjenike i bolesnike. Za svoje humanitarne napore dva puta je odlikovana Zlatnom ružom, najvišim priznanjem rimskog pape koje se može dodeliti jednoj katolikinji (s obzirom na to da je morala preći u rimokatoličanstvo udajom za svoga muža). U Drugom svetskom ratu ostali su upamćeni njeni napori da preko evropskih kraljica utiče da ne dođe do rasplamsavanja ratnog vihora, a na svoga muža je vršila pritisak da vaspostavi monarhiju u Crnoj Gori – pod italijanskom okupacijom – na čije čelo bi bio postavljen poglavar iz kuće Petrovića. Nakon promene oblika vladavine u Italiji, koja je od 1946. godine republika, sa kraljevskom porodicom Jelena odlazi u Egipat, da bi nakon smrti muža otišla u Francusku, gde je i preminula 1952. godine. Rimokatolička crkva je 2001. godine i zvanično inicirala proces njene kanonizacije u sveticu, no do danas to nije učinjeno.
Šesta ćerka kralja Nikole, Ana, rođena je 1874. godine. Školovana u Rusiji, poput njenih sestara, važila je za veoma obrazovanu i načitanu ženu. Udala se za princa Franca Jozefa od Batenberga, rođenog brata bugarskog kneza Aleksandra od Batenberga i sestrića carice Marije Aleksandrovne, supruge cara Aleksandra II Romanova. Njen suprug je bio pretendent na bugarski presto, međutim, činjenica da se njegov brat Aleksandar oženio pre njega je prevagnula da on i postane bugarski knez. Franc Jozef je bio oficir u bugarskoj vojsci, ali i kasnije u crnogorskoj vojsci za vreme Balkanskih ratova, u činu pukovnika. Ana i Franc Jozef su bili simpatičan i rado viđen par, koji, nažalost, nije imao potomstva. Po izbijanju Prvog svetskog rata, sele se u Švajcarsku, gde ubrzo umire Franc Jozef. Ana ga je nadživela skoro pet decenija i preminula je 1971. godine u 97. godini života. Iako je dinastija Batenberg 1917. godine pod pritiskom britanskih zakona, gde su boravili, bila primorana da promeni naziv u Mauntbaten, Ana i Franc Jozef to nisu učinili, jer nisu ni boravili u Velikoj Britaniji. To nije bio razlog da ne dobijaju redovnu apanažu od Mauntbatena. Ana je ujedno bila i poslednji živi nosilac prezimena Batenberg.
O princezama iz dinastije Petrović napisano je dosta književnih dela, romana i monografija, pa o svim detaljima iz njihovih života upućujem na iste. Da na kraju rezimiramo, „Stoja” je Zorka, „Sofija” može biti Milica, ali i Anastasija – Stana, dok je „Mara” definitivno Ana, iako nije baš pošla za bugarskog kralja – malo mu je nedostajalo. Pesma je neizostavna na proslavama, pre svega na svadbama i često se upućuje i naručuje ocu mlade, naročito ako pored mlade ima još kćeri – bilo da su udate, bilo da tek treba da se udaju. Mnogi narodni pevači su je uvrstili u svoje diskografije, a takođe i narodni guslari.
U momentu pisanja ovog teksta, imam jednu kćer, kojoj ovo pisanije i posvećujem. Možda će moju Dimitriju život odvesti u Sofiju ili Rusiju, ali bih voleo da se uda u Srbiji, da ipak bude taji bliže!
jun, 2022.
