piše: Igor Diletant Belopavlović
Mada ne bih voleo ništa više nego da odgledam neku od predstava koje najavljuju da se vraćaju na repertoar u septembru, bezbednost ljudi koji rade u pozorištima je i dalje upitna. Tako da, dok se slika još malo ne iskristališe, ostajem pri malom ekranu za svoje pozorišne potrebe. No, kako je ovog puta reč o predstavi koju ionako ne možete videti, osim ako ne odete u Njujork i ne podignete kredit za kartu na Brodveju, ekran TV-a/laptopa je jedina realna opcija da odgledate jednu od najnagrađenijih predstava, odnosno mjuzikala sa Brodveja, ovog veka. Hamilton je u celini (scenario, muzika, stihovi) napisan od strane Lina-Manuela Mirande, Amerikanca portorikanskog porekla. Portoriko je ostrvska teritorija SAD, ali ne i jedna od njenih zvaničnih pedeset država. Stoga njeni građani imaju neka prava kao i ostali Amerikanci, ali, van svog ostrva, ne mogu da se kandiduju za političke funkcije, nemaju pravo glasa, niti imaju direktne predstavnike u njihovom kongresu. Tako da su u teoriji, a često i u praksi, građani drugog reda.
Ovo je bitno da se zna, jer Lina-Manuel nije slučajno od svih Očeva (američke) nacije izabrao baš Hamiltona. Zanimljivo je da tako ključna osoba u prvim godinama tada mladih Sjedinjenih Američkih Država (učesnik Američke revolucije, branitelj novogo ustava, osnivača njihovog državnog i finansijskog sistema) nije ni rođen u tadašnjoj Americi, već na Karipskim ostrvima, i to kao dete nelegalnog braka. Ipak, on je svojim radom, a prvenstveno svojim pisanjem, uspeo da pobegne od siromašnog porekla i da se uzidgne na sam vrh svetske političke pozornice. Pored toga što se bavi najuspešnijim emigrantom koga je svet do tada video, mjuzikl Hamilton se na mnogo direktniji način suočava sa nedaćama s kojima se svi migranti i ne-belci suočavaju u današnjoj Americi. Skoro svi likovi su vodeće figure američke istorije, kao što su: Tomas Džeferson, Lafajet (obojicu glumi Dejvid Digs), Džordž Vašington (Kristofer Džekson) i drugi. A sve te uloge su dodeljene isključivo ne-belim glumcima (Afroamerikancima, Azijcima, Latinoamerikancima, i sam Lina-Manuel u naslovnoj ulozi), dok u stvarnosti, oni ne samo da su svi bili beli, već je značajan broj imao i sopstvene robove, mada se sama predstava ne bavi previše ovom temom. Možda najbolji opis predstave i šta ona želi da kaže dao je sam autor u kratkoj izjavi: „Tadašnja Amerika ispričana od strane današnjih Amerikanaca”.
Mada repertoar ima i tradicionalne show tune-ove, većina pesama su mešavina rep, hip-hop, r’n’b i soul muzike, žanrovi koji do sada nisu imali velikog uspeha u brodvejskim mjuziklima. Bez želje da vam previše „spojlujem”, izdvojiću nekoliko pesama iz prvog čina: uvodna pesma Aleksandar Hamilton; Helpless i Satisfied o ljubavi dve sestre prema istom čoveku; Wait For It o čoveku koji čeka svoju priliku; Ten Duel Commandments o pravilima duela pištoljima; Guns and Ships jedno od prvih umetničkih dela gde se priznaje doprinos Francuza markiza de Lafajeta, vodeće osobe kako Američke tako i Francuske revolucije. A pored ovih, sve numere ludog Kralja Džordža III (Džonatan Grof) prezabavni su i smešni predasi u radnji, gde je Kralj predstavljen kao ljubomorni dečko koji neće da izgubi svoju devojku Ameriku.
Pored navednih istorijskih ličnosti, ipak najbitniji za radnju, pored samog Hamiltona, jeste treći potpredsednik SAD, Aron Bur (Lesli Odom Jr.) koji je, u najpoznatijem pištoljskom duelu američke istorije, ubio svog nekadašnjeg prijatelja Hamiltona. Njihov odnos na sceni je sličan odnosu Salijerija i Mocarta, sa opozitnim ličnostima i životnim filozofijama, koji se do kraja predstave zamene. Njihov odnos takođe predstavlja i okosnicu poruke celog dela, koja glasi: Uvek je bolje pokušati i boriti se za nešto, čak i ako je pogrešno (u šta veruje Hamilton), nego da nismo ništa pokušali jer smo čekali sigurnu priliku (što veruje Bur). Ovde moram skrenuti pažnju na Lesli Odom Jr., koji sa jakim, čistim i prodornim glasom, kao i svojim glumačkim sposobnostima vlada scenom. On može da peva bilo šta, od najinspirativnijih Diznijevih numera, do poetskih pesama Bendžamina Klementina.
Nažalost, upravo u poređenju s njim, dolazi do izražaja jedina loše dodeljena uloga, a to je sam Lina-Manuel Miranda. Nesumnjivo je da on poseduje više izvanrednih talenata, možda čak i genijalnih, kao što su komponovanje i pisanje. Ali pevanje nije jedan od njih. Takođe, posle manjeg onlajn istraživanja, svako će lako uvideti zašto se tako lako poistovetio sa naslovnim likom, te je sebi i namenio glavnu ulogu u delu koje je pisao godinama, ako ne i deceniju. Njegove deonice su uglavnom rep pesme, koje i ne iziskuju neke pevačke sposobnosti. Ali, kada posle njegovog skoro pa recitovanja stihova, na scenu izađu reperi i muzičari koji znaju kako da izvedu rep, hip-hop i druge numere tako da vam ostanu danima u ušima, oseti se i te kakva razlika. No, Hamilton stvarno jeste toliko dobar s muzičke strane, da vam ova jedna loša uloga, čak i ako je glavna, neće pokvariti doživljaj.
Hamilton je definitivno delo sa jakom političkom porukom, no koliko je ona jasna, da li je doprla do namenjene publike i koliko se samo delo drži poruke koju navodno propoveda, ja, kao neko ko nije Amerikanac, ne bih da sudim. Ali nesumnjivo je da je Hamilton ušao u svakodnevnu američku kulturu i da može da stoji rame uz rame sa Mačkama ili Čikagom.
septembar, 2020.
