Junak grada Čikaga
Složićemo se da je ključna razlika između teksta drame Radovan III i njenog izvođenja u glavnom glumcu Zoranu Radmiloviću, ali mislim da izmene replika (kojima ću se pozabaviti za koji red) nisu toliko ključne, koliko sam pristup tekstu. U predstavi (snimljenoj ‘83) njihova podbadanja su skoro dečja, njihove uvrede su vrcave, njihovi udarci to i nisu, već su pretnje – ukratko, pored svih peripetija, verujemo da im je, bar na dnu srca, stalo jednom do drugog. Dramski tekst ima nešto drugačiju notu: podbadanja su iz čiste pakosti; izuzev u retkim slučajevima, stalo im je samo do sebe; udarci su česti i surovi; ponekad se možda i dive jedni drugima, ali tu nema ni govora o ljubavi – balkanska porodica Adams. Uporednim praćenjem drame i snimka zaključujemo da sam tekst nije toliko sečen koliko je dopunjavan, kao u sledećem primeru:
DRAMA: Šta je ovo ispalo od mog zimskog kaputa?
SNIMAK: Šta je ovo ispalo od mog zimskog kaputa? Šta je ostalo od mog ZIMskog kaputa!?.. Kao da ima letnji kaput, nikad čuo za letnji kaput. Od mog ZIMskog kaputa, pazi podvlačim!
U par navrata možemo videti druge glumce kako pokrivaju Zorana izgovarajući njegove replike, ne bi li ga podsetili gde je stao ili prosto da ga poteraju pre nego mu se mašta rasplamsa. Ali kada se rasplamsa onda ni Zoran sam sebe ne može da zaustavi. To se vidi u dva potpuno improvizovana Zoranova monologa – Član biblioteke u prvom činu i pitanje Ko je vršio veliku nuždu van rupe? u drugom. Oni, zajedno sa još par momenata padanja Zorana u vatru, čine dodatnih četrdesetak minuta teksta, koji se nije čuo na premijeri. Šta je onda izbačeno iz teksta? Jedina bitnija izmena u prvom činu je scena kada Radovanova familija biva opkoljena zlim Vilotićima u kafani – u dramskom tekstu im pomaže njihov voljni zatvorenik Jovanče (Caci Mihailović) koji neznajući prevari svoju familiju, ali ipak zauzvrat dobija obećanje Georginine (Tatjana Beljaković) ruke.
S druge strane, pozorišna publika je umesto toga dobila samo zavesu, posle čijeg podizanja se bez objašnjenja nalazimo nazad u njihovom stanu. Drugi čin je malo više podlegao improvizacijama i mada je „radnja fabule” uglavnom ostala ista, tu nailazimo na dve veće izmene. Prvo odstupanje je izostanak pojave Stanislavljevog (Milutin Butković) brata Vasilija, koji se godinama vodio kao pokojni i upokojavao druge po belom svetu. Druga izmena je izbacivanje manje scene, ali koja bi bacila potpuno drugo svetlo na našeg junaka – naime, posle silnih pisama koje mu je poslao pošto mu je ukinuta serija, Džordž je najzad doputovao u grad. No, silno busanje je Radovan okačio mačku o rep i oterao svog junaka sa praga jer je u međuvremenu ovaj postao „opasan politički element”.
Pored svega rečenog, mora se napomenuti da veliki broj sada već kultnih fora nisu bile proizvod nikakve improvizacije, već se nalaze u originalnom Kovačevićevom delu, npr: komarci veličine roda; biće žensko, Radovane; trudnoća od pet godina; siromašna padobranska škola i dr. Naravno, neosporno je da su ove i mnoge druge replike upravo i postale kultne zbog glumaca koji su ih izgovarali, predvođeni samim Zoranom.
Poetičnost reditelja
Sada bih prešao na dve drame čije ekranizacije predstavljaju svojevrstan odraz u ogledalu jedna drugoj. U pitanju su Sabirni centar iz ‘89 i Urnebesna tragedija iz ‘95, i oba filma je režirao Goran Marković. Paralele su brojne: u Centru imamo dobrog profesora (Rade Marković), u Tragediji dobrog doktora (Voja Brajović); profesor se vraća u svet živih iz nadrealnog zagrobnog života, doktor se vraća u svet normalnih iz nadrealnog sveta ludnice; u oba ostvarenja ludi i mrtvi su bolji od nas normalnih i živih; glumačka postavka se dobrim delom ponavlja i dr. Filmski medij daje mnogo više mogućnosti za upotrebu zlatnog pravila igre – Ne kaži, pokaži. Tako je i originalni tekst iz drama promenjen samo u onim slučajevima kada za njim nema potrebe zbog vizuelne prirode filma.
Ali Marković nam, ne samo pokazuje, već i proširuje svet, tačnije daje bolji uvid u taj „drugi život” dodajući scene kojih nema u drami. U Sabirnom centru, profesor je jedina osoba koja prelazi granicu između ovog i onog sveta, ali u filmu dobar deo mrtvaca se takođe povampire, i na njihovom putu ka nama vidimo tu širu i poetičniju sliku smrti. Na tom podzemnom putu vidimo bogove i idole egipatske, grčke, judejske, hrišćanske i islamske religije. Zato nije začuđujuće, mada jeste stravično, videti naše „vampire” kako prolaze pored najnovije religije – rata, sa Gavrilom Principom kao njenim prvim apostolom, dok su Hitler i Staljin njena najviša božanstva.
Kao što mrtvi u filmu prate profesora u svet živih, isto tako ludi prate doktora u svet normalnih. U drami Urnebesna tragedija od ludaka vidimo jedino Vasilija i Rajnu (oca i maćehu naših junaka), dok se u filmu pojavljuje čitava paleta najrazličitijih likova. Od svih svakako je najzanimljiviji Tasa Tica – simbol slobode koja je, nažalost, ili skoro neuhvatljiva ili postoji jedino u mašti drugih ludaka. Ovo je samo jedan od mnogih poetskih detalja kojima je Marković ogrnuo Kovačevićeva dela. Još jedan takav prelep, ali jako suptilan primer, jeste činjenica da mrtvi unutar Centra ne dodiruju jedni druge, mada nam nije objašnjeno da li ne mogu ili ne žele. Ipak, dajući pokojnicima i ludacima veću ulogu, Marković ih donekle i glorifikuje. Na primer, u filmu Sabirni centar o mrtvima čujemo sve najbolje, dok u drami vidimo da oni i nisu toliki sveci. Pretpostavljam da je reditelj ovo učinio kako bi napravio veći kontrast i nas žive malo više ocrnio i time opomenuo… Jer ipak ćemo mi gledati taj film.
S druge strane, simplifikacija u Urnebesnoj tragediji je malo veća. U drami otac Vasilije nije tek tako poludeo, već zbog svih zločina koje je počinio u ime komunizma (što je samo ovlaš spomenuto u filmu), ali još je bitnije da tako lud on sada idealizuje taj komunizam (što je potpuno izbačeno iz filma. Što bi rekao Radovan: „Ja mu se divim do imbecilnosti!”). Pretpostavljam da je ovo izbačeno jer je film stavio mnogo veći akcenat na tada najaktuelniju temu – raspad svih institucija, što je u filmu predstavljeno u raspadu zdravstva, administracije i kulture. Zbog svega rečenog, lično mi se čini da je Sabirni centar za trunku poetičniji od vrlo dobre Urnebesne tragedije, a ne odmaže joj ni odlična muzika Zorana Simjanovića.
Crnje od crnog humora
Sledeći film na našoj listi je možda i najtamnije Kovačevićevo delo – Maratonci trče počasni krug iz ‘82, koje je kao takvo preživelo mnoštvo izmena pre nego je završilo na velikom platnu. Sama radnja je izmeštena iz ‘72 u ‘35, ne bi li se izbeglo direktno poređenje sa tadašnjom vlašću i Titom. Kao neki vid kompenzacije, dopušteno im je da u film ubace snimak atentata i sahrane Aleksanda I Karađorđevića, nešto što nije prikazivano domaćoj javnosti još od Drugog svetskog rata. O samom snimku bi se mogao napisati članak za sebe, ali pošto nemamo toliko stranica spomenućemo samo dva najupečatljivija momenta: Sam trenutak smrti kralja i pojava Hermana Geringa na njegovoj sahrani.
I dok se u filmu konflikt odvija između dve porodice, u drami on počiva na sukobu generacija. Krenimo prvo od starijih – izuzev najmlađeg Topalovića, Mirka (Bogdan Diklić), cela familija se zdušno bavi grobarskom industrijom kao jedinim uvek prosperitetnim poslom. Filmski Topalovići svakako nisu vredni hvale, ali njihov Alanfordovski humor i međusobne porodične peripetije su više u duhu klasičnih Nušićevih drama, gde se poistovećujemo sa manama naših junaka. S druge strane, dramski Topalovići su više u duhu čudovišta iz Dilana Doga: ubistva i zataškavanja im nisu strana, ali nešto mnogo bizarnije od toga je činjenica da bukvalno nismo sigurni ko je kome otac!
Iznova i iznova u drami saznajemo kako Topalovići spavaju sa devojkama i ženama svojih sinova i unuka (naslućujemo i praunuka). Takođe, seks sa ženom, silovanje ili ubistvo, kod njih su praktično sinonimi, tako da se neretko otarase svake žene koja im može odvesti potomka na „krivi put”. Ukratko, ako je porodica Radovana III domaća verzija Adamsovih, Topalovići su Sojerovi iz Teksaškog masakra motornom testerom. Još jednu veliku razliku predstavlja i lik Bilija Pitona (Zoran Radmilović), koji se u drami i ne pojavljuje do poslednje trećine. Mada postoje izvesne nesuglasice između njih, dramski Bili je ipak deo grobarske industrije (čitaj sistema) i kao takav uspeva da pronađe zajednički jezik sa Topalovićima – i upravo u promeni njegovog lika možemo naći simbol i suštinu promene celokupnog teksta, koju ćemo ostaviti za kraj članka.
Što reče Luka Laban: „Nema ALI, ima samo ILI-ILI”, tako i mlađa polovina Maratonaca može pored svih svojih napora ili da se pridruži već ustaljenoj aparaturi ili da nestane. Izuzev Mirka, likovi ostale mladeži, koju čine Đenka, Katarina i sluškinja Olja su iz korena promenjeni zarad filma. Krenimo prvo od Katarine (Seka Sablić) – u filmu je ona mlada pijanistkinja sa glumačkim ambicijama, ćerka Bilija Pitona, zaljubljena u Đenku i u vezi sa Mirkom čije seksualne ponude odbija s groženjem. Njena dramska bliznakinja nije Bilijevo dete, mnogo je opuštenija po pitanju seksa, mada je Đenka taj koji njoj iskazuje ljubav, dok njena osećanja možemo samo da nagađamo. Njen lik de facto nema replike, ona je nema lepotica (da ne kažem riba) i predstavlja otelotvorenje sukoba različitih želja aktera ove drame.
Sluškinja Olja (Melita Bihali) je mnogo razrađeniji lik u drami i zapravo je dosta njenih osobina prikačeno filmskoj Katarini – mlađa devojka koju svi žele, ima glumačke ambicije i iskazuje određenu naklonost prema Đenki. Na kraju predstave naslućujemo da ona umire, ali njena filmska smrt nikad nije u potpunosti razjašnjena i verujem da to predstavlja jedinu i skoro uvek previđenu manu ovog inače genijalnog ostvarenja. Lik Đenke (Bora Todorović) je u filmu predstavljen kao inteligentan, zavodnik i sitan prodavac magle – ukratko jako mutan lik. Njegov dramski imenjak je možda i najbolje psihološki razrađen – snalažljivi, ulični kriminalac kakvog samo jedan Topalović može poželeti za sina. Đenka to takođe priželjkuje, ali njemu ne treba konkretno Laki Topalović (Bata Stojković), već otac. Ovako bez ikoga da ga voli, vidimo kako i nije imao drugog puta do kriminala.
ĐENKA ĐAVO: Ej, bre, ja sam ko dete zapaljenje pluća prestajao ispred kapije, na ulici, čekajući da mi ćale dođe iz zatvora. Sa devet godina sam počeo da kradem na Kalenićevoj pijaci. Kome se krade sa devet godina. Da je Laki moj otac, srušili bi ceo svet… jebeš ti život kad sam sebe počneš da prepovijaš i dojiš, kad sam sebe vodiš u šetnju, kad sam sebe uspavljuješ i budiš, sam sebe voliš, sam sebe upišeš u školu i sam sebi ideš na roditeljske. Malo sam ja sranja napravio koliko je ovo društvo zaslužilo. (ILIJA ČVOROVIĆ: Malo vas je Staljin ubijao kolika ste vi govna.)
Kao što se da videti, on je skoro uvek iskren čak i kad su njegova nedela u pitanju, a pogotovo u iskazima ljubavi prema Katarini pored koje je odrastao. Đenka Đavo, kako se zove u drami, mnogo je gori i opasniji lik od onog u filmu, ali zato mu lakše opraštamo njegove grehe zbog njegove iskrenosti, tragičnog života, i u krajnjem slučaju, ljudskosti.
Što se tiče filmskog i dramskog Mirka, jedina razlika između njih je sam kraj drame. Naime, pošto zadavi svoju nesuđenu mladu Katarinu, ne bi li dokazao svoju muškost ostalim članovima familije – on pred njima siluje sluškinju Olju. Klan Topalovića kliče i prihvata ga za svog novog vođu. Potom svi sedaju u kola i bez pardona kreću da prave nove mušterije svog preduzeća, koje rebrendiraju u Topalovich und Welt. Za kraj treba spomenuti i ključnu izmenu – u kolima smrti na kraju, sedi i Bili Piton. U filmu, Bili je njihov glavni neprijatelj, ali u drami oni nemaju ni jednog neprijatelja, nikog ko bi ih mogao razotkriti, čak ni one nesrećne pandure koji jedva voze bicike u filmu. Topalovići su smrću trgovali, trguju i trgovaće dok je sveta i veka.
POZORIŠNI DODATAK
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Radovan III je jedna od onih retkih predstava koje su imale dug život na sceni, ali i van nje, a upravo zbog tog svog „dvostrukog života” vremenom postanu i legendarne. Nešto više o tom drugom životu, ali i samom Radmiloviću možete čuti od najvećih imena domaćeg glumišta.
piše: Igor Belopavlović
avgust, 2017.
