Piše: Marija D. Božović
Pre skoro dva meseca bili smo svedoci nekolicine protesta u glavnom gradu, ali i u drugim pojedinim gradovima Srbije. Posledica ovih protesta svakako nije bilo kakva značajnija promena u državi, ali ako pitate muzičare, mnogi se slažu oko već dobro poznate misli: „Po muzici se država poznaje”. U tom kontekstu, skoro preminuli srpski kompozitor Zoran Hristić (1938–2019) istakao je sledeće: „Narodi zreli za propast takođe ne mogu bez muzike! Ali njihova muzika je bučna i što je muzika bučnija, raste melanholija i nacionalna kultura biva ugrožena”. A šta je u jednoj državi važnije od zdrave kulture, zdravih navika …? U nastavku teksta ćemo videti kako je čuveni nemački kompozitor Rihard Vagner (Richard Wagner, 1813–1883) gledao na revoluciju i regeneraciju naroda u 19. veku.
Vagner je teoriju regeneracije ugradio u svoj svečani scenski komad posvećenja – operu Parsifal. Kompozitorova ideja regeneracije potiče još iz 1841. godine i ona se u Vagnerovoj pisanoj zaostavštini pojavljuje do 1883. godine. Iako je ideju razvijao i menjao tokom celokupne karijere, od 1877. godine (kada je nastavio rad na Parsifalu) pratimo i regenerativne spise. Dakle, regeneracija ga je zanimala kao obnova, preporod i procvat naroda!
Za vreme prvog boravka u Parizu (1839–1842), Rihard Vagner se upoznao sa francuskom revolucionarnom tradicijom i družio se sa nemačkim izbeglicama. Za njega je, u tom momentu, Francuska revolucija predstavljala sveobuhvatnu regeneraciju čovečanstva i isprva regeneraciju nije razdvajao od ideje revolucije koju je dobio od Francuza. Po povratku iz Pariza, Vagner postaje nacionalista, vođen mišlju da će Nemci osloboditi ljudsku rasu od života lišenog slobode i ljubavi, dok u pozadini ovakve zamisli stoji verovanje da su Nemci superiorni u odnosu na druge narode.
Revolucija 1848–1849. godine (poznata i pod nazivom „Proleće naroda”) počela je u februaru, i to u Parizu, te je okončana u Francuskoj zbacivanjem monarhije i uspostavljanjem Druge republike koja je trajala do 1851. godine. U ovoj najmasovnijoj revoluciji u istoriji Evrope kao kontinenta učestvovao je i sam Vagner u Drezdenu 1849. godine. S obzirom na to da je nemački kompozitor prognan jer je revolucija u navedenom gradu propala, Vagner odlazi u Švajcarsku, pri čemu je vrlo važna stanica na tom putu Pariz – grad koji mu je omogućio da vidi posledice Februarske revolucije, koje nemaju nikakve veze sa onim što su prema njegovom mišljenju sloboda, revolucija i regeneracija. Od tog momenta, Druga republika postaje predmet kompozitorovog prezira, smatrao je da su se Francuzi prodali Jevrejima zarad bogatstva, a francusku demokratiju je video kao paravan za dominaciju upravo Jevreja. Stoga, Rihard Vagner počinje da emancipuje regeneraciju od revolucije i zaključuje da je loše revolucionarno iskustvo trebalo da poduči Nemce da se nikada ne pridruže projektu koji nije izvorno nemački!
Kada se posle petnaest godina vratio u Prusiju, kompozitor nije bio zadovoljan prisutnim konzervativizmom i ni u jednoj ličnosti nije prepoznao franačkog junaka, budući da je nešto ranije u Fridrihu Barbarosi (na čelu Nemačkog rajha) prepoznao crte nepostojeće mitske ličnosti Zigfrida. U tom kontekstu, Vagner je verovao da će se u realnosti uzdići narodni vođa koji će prigrliti njegovu umetnost – svetu nemačku umetnost koju je stvarao on sam. Vagnerov propagandni angažman u stvaranju Drugog rajha rezultirao je akcentovanjem koncepta regeneracije u umetnosti. Za njega je pozorišna, muzičko-dramska umetnost bila najvažnija upravo zbog potencijala da se putem reči obrati širokim slojevima stanovništva. Budući da Vilhelm I i Oto fon Bizmark nisu bili zainteresovani za njegovu muziku, Vagner je uz pomoć Ludviga II Bavarskog uspeo da izgradi Bajrojtsko pozorište, dok je nacija, koja mu nije davala podršku, razlog njegovog političkog razočaranja.
Za to vreme eskalira Vagnerov bes prema Jevrejima i to u obliku antijudaizma (mržnja prema religiji) i antisemitizma (mržnja prema rasi). Spisi Ernesta Renana i Artura de Gobinoa su dodatno uticali na Vagnerovo shvatanje hrišćanstva kao kosmopolitske religije, za razliku od judaizma koji je uskogrud i dogmatski i poimanje arijevske rase kao superiorne u odnosu na semitsku.
Jevreji su, dakle, za nemačkog kompozitora bili dežurni krivci, pri čemu ga je sve to inspirisalo da se okrene mitu o Parsifalu, koji potom uodnošava sa mitom o Nibelunzima: Zigfrid je bio prapredak Franaka, kojeg je Hagen ubio kopljem u leđa; Vagnerov kreativni doprinos ogleda se u posmatranju Zigfrida kao Isusa, dakle rodonačelnika Franaka kao rodonačelnika čovečanstva i Hagena kao predstavnika Jevreja. Ovakvom obradom mita o Zigfridu, Vagner je želeo da dopre do najdubljih starogermanskih slojeva koji su imali regenerativni potencijal, želeo je da razobliči hrišćanske naslage u mitskoj svesti Nemaca uz pomoć operskog sižea koji će biti jasniji hrišćanima, što su Nemci u međuvremenu postali.
Opera Parsifal nikako nije hrišćansko delo, ali je Vagner posegao za hrišćanskim motivima kako bi ostvarenje bilo razumljivo Nemcima i kako bi sam kompozitor mogao jasno da prenese svoje učenje o regeneraciji. Dakle, ranjenom Zigfridu je potreban spasilac, a spasilac spasioca je upravo Parsifal. U operi nalazimo zajednicu muškaraca – vitezove grala koji čuvaju sakrament i gral, dok Amfortas, glavni čuvar među vitezovima, ima zadatak da taj gral periodično otkriva i vrši ritual pričešća. Međutim, uz pomoć jedinog ženskog lika – Kundri – čarobnjak Klinzor uspeva da nanese ranu Amfortasu, te otima koplje kojim se Amfortas može izlečiti. Stoga je Parsifal jedina ličnost koja može da vrati koplje i izleči Amfortasa, budući da je Parsifal plemenit, nepokvaren i poseduje sposobnost da saoseća. Međutim, tek kada Kundri, na isti način kao i Amfortasa, pokuša da zavede Parsifala, tj.u momentu kada mu se približava da ga poljubi, Parsifal shvata šta se dešava i oseća istu bol koju je osetio i Amfortas. Tada postaje sposoban da se domogne koplja, uništava Klinzora, njegov svet i kreće na put povratka u zajednicu. Budući da je Parsifal uspeo da izleči Amfortasa (a na taj način i Zigfrida), čuvar ostaje u zajednici, ali prepušta Parsifalu ulogu čuvara grala.
Na kraju Vagner želi da pokaže da ljubav nije samo stvaralačka sila, već da čulna, putena ljubav između muškarca i žene može biti i uništavalačka. Zato je najbitnija bratska ljubav, ljubav među sunarodnicima, sapatništvo je ono što je vredno. I možda je upravo to saosećanje, sloga, ali i ljubav među pripadnicima jednog naroda, ono što nama danas nedostaje.
septembar, 2020.
Ovo su važne reči Ričarda Vagnera da bi upoznali njegovu stvarnu ličnost: “Smatram da je Jevrejska rasa rođeni neprijatelj čitavog ljudsog roda i svega što je u ljudskom rodu plemenito. Sigurnoje da je jevrejska rasa tlači i porobljava nas Nemce, a ja sam možda poslednji Nijemac koji zna kako da se uspravno suoči sa Judaizmom koji je već posvuda uspostavio svoju vladavinu.” Rihard Vagner (Richard Wagner, 1813–1883)