piše: Igor Diletant Belopavlović
U prethodnoj pozorišnoj sezoni je bilo dosta premijera klasika. Velika imena ispod velikih naslova, gde su reditelji kroz minimalizam (koji nikako da mine u našem pozorištu) pokušavali da podvuku vanvremenske poruke. Nažalost, one su najčešće podsećale na čisto popovanje. Kostur sa lentom, kako jednom davno reče kritičar, možda je najbolji opis takvom pristupu režiji.
To što, po mom mišljenju, izdvaja rediteljku Jovanu Tomić je činjenica da njene predstave ne odaju utisak da seku dramu do same koske. Ako se scena nekad i čini ogoljenom, to je u svrhu neskretanja pažnje sa same priče koju gledate. Njeni likovi nisu pokretne ideje ili osobine, već ona, kroz rad sa glumicama i glumcima, uspeva da ih utka u žive ljude sa kojima možete da se poistovetite. A povrh svega, ne boji se da se razmaše svojim umećem kada priča to dozvoljava – što joj je, uz ponovnu saradnju sa scenografkinjom Jasminom Holbus, još jednom pošlo za rukom. Tako smo na početku nove sezone dobili jedan nemački klasik, u režiji i postavci trenutno mladih, a sigurno budućih velikih imena naše scene.
Bolest mladosti, Ferdinanda Bruknera, prati sedam mladih ljudi tokom jednog dana, gde jedna od njih slavi završetak studija medicine. U tom jednom danu, oni se suočavaju sa svojom budućnošću, tačnije sa svojom nespremnošću za nju.
Na prvi pogled bi se moglo reći da su oni izgubljeni, ali, da bi to bio slučaj, morali bi da znaju gde žele da stignu. Međutim, ova bolest mladosti se ogleda u tome da oni nemaju nikakav konkretan cilj – izgradnju porodice, uspeh na poslovnom planu, ambicije uspinjanja na društvenoj lestvici, odnosno pronalaženje sebe. Čak i kada nam se učini da neki od likova manipulišu drugima iz čiste zabave i/ili pakosti, ne stiče se utisak da je to njihov cilj. Ruku na srce, nisu ni toliko uspešni u tome, iako nas takve situacije na trenutke podsećaju na film Opasne veze (1988).
Odsečenost od spoljnjeg sveta još više podvlači njihov manjak motivacije – u samom komadu nemamo navedenu vremensku ili geografsku odrednicu. Nema nikakvih država ili društvenih institucija koje treba podići ili protiv kojih se treba boriti … ili se od borbe odustalo?
S druge strane, drama jeste pisana u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata. Te, iako se ne pominju, okolnosti tog perioda se definitivno mogu uzeti kao jedan od razloga apatije likova, a rekao bih i da je jedan od uzroka to što je drama baš u našem pozorištu našla plodno tle.
Jedna od prvih kritika komada, kada je postavljen pre tačno jednog veka, odnosila se na autorovu usmerenost na „patološke izuzetke”, ali ne i na „tipičnu omladinu”. Ipak, „tipična omladina” se tada, kao i danas, pronašla u drami Bolesti mladosti, koja je ovog puta dospela u prave ruke, te su mladi (a i mi ostali) uvideli da, čak i u apatiji, nisu sami.
oktobar, 2023.
