Još pamtim svoje detinjstvo rano, bezbrižne dane prepune sreće. Tako kaže Milanče Radosavljević, jedna od ikona novokomponovane narodne muzike u svom hitu Dao bih ovo malo života iz 1983. godine. No, još jedan momenat iz mog detinjstva pretočiće se u ove redove. Prošli put, to je bio fliper. Ovaj put, to su Petparačke priče. Jedna od numera koja je prisutna u filmu jeste Misirlou, u izvođenju američkog surf rok gitariste arapskog porekla, Dika Dejla. To je mediteranska kompozicija, inicijalno mešavina grčkog rebetika i turske čifteteli muzike, dok su joj kroz istoriju svoju primesu davali i Arapi, Jermeni, Iranci i drugi bliskoistočni narodi, te je tako postala opštepoznata i prihvaćena kompozicija Bliskog istoka. No, ovde se ne radi o njoj. Lokacija je ista, ne udaljavajte se.
Ako te zaboravim, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja! Neka prione jezik moj za usta moja, ako tebe ne uspamtim, ako ne uzdržim Jerusalima svrh veselja svog!
Tako kaže Psalm 137. u Bibliji. Istini za volju, Jevreji su čekali dve hiljade godina da se vrate u Obećanu zemlju, a na tom cilju su predano radili, ma gde god bili širom sveta. Mnogi su pokušavali svojom desnicom da ih uklone sa lica zemlje, pokušavali da im zašiju usta ili prilepe jezik za nepca, ali nisu uspeli. Dočekali su i taj dan, dan kada će moći da se vrate nesmetano u Obećanu zemlju. Balfurova deklaracija je potpisana 2. novembra 1917. godine, što je omogućilo Jevrejima u rasejanju da se pridruže svojoj braći u matici, do tada turskoj Palestini, a sada britanskom protektoratu, a uz uticaj britanskog plemića jevrejskog porekla, Lorda Voltera Rotšilda, ili Barona Rotšilda.
Negde u to vreme nastala je i kompozicija o kojoj pišem. Pomenuo sam Dika Dejla. Popularan u toku šezdesetih, obrađivao je bliskoistočne muzičke teme u maniru, tada interesantnog, surferskog roka, kroz instrumentale. Jedan od tih instrumentala je i Hava Nagila ili u prevodu Radujmo se. Iako se vezuje za Izrael i Bliski istok, smatra se da je ova pesma nastala na teritoriji današnje Ukrajine, tačnije njene južne oblasti Bukovine, u gradu Sadigori. Naime, u ovom gradu postojala je hasidska jevrejska dinastija Sadigura, koja i dan-danas deluje na tlu Izraela. Napomene radi, ovo nije dinastija rojalističkog, već verskog tipa. Na njenom čelu je rabin, titula je nasledna, a on je verski poglavar i sudija.
Balfurovom deklaracijom Ujedinjeno Kraljevstvo je ohrabrilo i dalo garancije Jevrejima u rasejanju da se mogu nakon milenijumskog izgnanstva vratiti u Izrael. Nije teško zaključiti da je sa dobrim delom Jevreja u zemlju došla i Hava Nagila, međutim, na mala vrata. „Problem” ove kompozicije jeste što je ona po svom poreklu nigun, tačnije jevrejska pesma bez reči, koja se peva žamorenjem, da ne kažem mumlanjem, zatvorenih usta. Dakle, na taj način se dobijala spiritualna nota i podražavala se sama melodija. To nije bilo čudno, jer u samom Izraelu, Palestini, ali i dobrom delu sveta gde god da su Jevreji živeli, njihov jezik je bio zabranjen za javnu upotrebu.
Nikada se nije ni istakla preka potreba za tekstom na ovu melodiju. Ona je tvorevina Avrahama Cvi Idelsona, po mnogima oca jevrejske muzikologije. Idelson, koji je imao klasično muzičko obrazovanje, kompozitor i dirigent, u drugoj dekadi dvadesetog veka započeo je jedan značajan posao. To je sakupljanje tradicionalne jevrejske muzičke baštine, što je predstavljalo veliki poduhvat, s obzirom na činjenicu da su dva milenijuma živeli u rasejanju, da su uticali, ali i da je uticano na njihovu tradicionalnu muziku na razne načine. Nama poznat primer je balkanska sevdah muzika, poznatija kao sevdalinka. Konkretno, pesma Kad ja pođoh na Bembašu. Idelson je došao na ideju da ove tradicionalne jevrejske melodije prilagodi aktuelnom vremenu, kako u smislu muzičkih tendencija, tako i u svetlu nazirućeg formiranja jevrejske države nakon dva milenijuma. Hteo je da ih prekroji i da im da jedinstven ton, ton koji bi bio prihvatljiv svim Jevrejima, došli oni iz Vladivostoka ili Barselone, Rabata ili Isfahana. Tendencija je bila i ta da se onim Jevrejima koji se neće vratiti u maticu, omogući, takvim prikupljanjem, da održe svoj identitet i baštine svoju kulturu i tradiciju u rasejanju. Idelson nije doživeo svetsku popularnost pesme kojoj je podario tekst, koji je inače deo Psalma 118. iz jevrejske Biblije ili Tanaha.
Ipak, popularnost ove pesme je rasla. Njena melodija je gotovo zarazna, pevaju je i Jevreji, ali i oni koji to nisu. Dvadeseti vek je vek popularne muzike. Ona je postavila „lopovsku” ovoj pesmi, a prvi američki kalipso pevač Hari Belafonte lično. Možda slučajnost, a možda i namera Belafontea, da odabere ovu pesmu za potpis svoje karijere, jeste i činjenica da je njegov deda po ocu Jevrejin iz Holandije. Nije bilo koncerta na kojem je nije izveo. Par godina kasnije na scenu stupa pomenuti Dik Dejl, koji dalje doprinosi slavi ove pesme, a za njim iste godine i instrumentalni rok sastav The Spotnicks sa svojom verzijom. Jedan od najpoznatijih muzičara jevrejskog porekla, a od skora dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Bob Dilan, izvodio je ovu pesmu na svojim koncertima, drastično izmenjenu i izvitoperenu, čak toliko da je jevrejska zajednica smatrala da se Dilan ruga svojim korenima. Od poznatih obrada tu su još one u izvođenju Dalide, Čabija Čekera i Koni Frensis. Devedesetih godina, holandska eurodens grupa Party Animals, snima dens obradu ovog hita pod nazivom Hava Naquila. Od domaćih izvođača, napominjem izvođenje Bobana i Marka Markovića i njihov trubački orkestar, kao i verziju u izvođenju Starčević Tria, predvođenog kompozitorom i vrsnim gitaristom, Zoranom Starčevićem Starim. U popularnoj kulturi, ova pesma se povezuje sa Bar Micvom, ili jevrejskom proslavom punoletstva i neizbežna je na repertoaru muzike povodom tog slavlja. Okupljeni se uhvate u neku vrstu ora ili kola i igraju i pevaju u krug, gotovo do transa, te je pesma praktično postala besmrtna i simbol jevrejskog veselja, koje ima mnogo jači koren od puke proslave punoletstva. Na taj način Jevreji slave svoju slobodu, svoj zajednički jezik koji nisu govorili milenijumima, svoju državu koju su sanjali i za koju su živeli. Hava Nagila, simbol radosti i jedinstva.
Puštam Dika Dejla, smeškam se. A ko ne bi, dok zamišlja Jevrejina u kaputu i šeširu, sa loknicama, dok kroti pacifički talas na obalama Santa Monike?
piše : Pavle R. Srdić
