Petar II Petrović Njegoš, foto: Wikipedia

Kada pomislite na Njegoša setite se Gorskog vijenca, kršne i divlje Crne Gore, dostojanstvenog vladike, božanske iskre koja svako biće povezuje sa Svevišnjim, slobode i junaštva, epskih stihova i velikih junaka. Međutim, postojao je i jedan drugačiji Njegoš. Doista, nije se često otkrivao, ali je postojao. Pesnik nam ga je dao samo u naznakama u skoro jedinoj ljubavnoj, smeloj i erotskoj pesmi, koju je veliki vladika Rade ostavio za sobom – Noć skuplja vijeka.

Kako joj samo ime kaže, u ovoj pesmi Njegoš je opisao jednu noć koja je za njega bila vrednija od celog života. Noć u kojoj mu dolazi „divna vila“ koju on odvodi u šator „ka ispunjenju svetoj želji“. Poljubac koji oduzima dah, crna kosa koja joj pada niz rajske grudi i njeno znojavo telo pozivaju pesnika da na jedan čulan, besraman način opeva uživanje koje je s njom osetio. Pred pojavom vile, njenim mirisom i dodirom, pred posedovanjem nje, sve druge sreće ovog sveta postaju neznatne. Jedna noć koja se pamti čitav život.

Ova pesma je, čim je objavljena – što je usledilo dosta kasnije od vremena njenog nastanka – pokrenula veliki broj spekulacija. Proučavaoci su postavljali bezbroj pitanja – Da li je Njegoš opisao sopstveno iskustvo? Ko li bi ta devojka mogla biti? Zašto je pesmu krio? Je l’ Njegoš doživeo tu veliku, romantičarsku ljubav koju svaki pesnik, po nekom nepisanom književnom pravilu, mora da proživi?

Osetio je i sam Njegoš koliko je ova pesma neprimerena čoveku njegovog položaja. Monaha koji piše erotsku poeziju retko ko će želeti da zadrži na položaju vladike. Nju je Njegoš nosio pod svojom mantijom, skrivenu blizu srca, sve dok mu je jednog dana nije zatražio njegov pomoćnik da je štampa. Njegoš je to bez razmišljanja odbio rečima: „A, kako bi izgledalo: vladika, pa da piše pesmu od ljubavi? Ne dam!“. Pesmu je spalio. Međutim, posebna kakva i jeste, pesma je ipak opstala.

Tekst ove, za mnoge najlepše ljubavne pesme, prvi put je štampan u Bosanskoj vili 15. januara 1913. godine. Objavio ju je Pavle Popović koji ju je pronašao u Javnoj biblioteci u Petrogradu pod nazivom Noć skuplja vijeka. Međutim, 1956. Godine pojavila se i druga verzija ove pesme, objavljena na kraju knjige Njegoševa bilježnica. Beležnicu vladike Radeta poklonila je cetinjskom Istorijskom institutu ćerka kralja Nikole I Petrovića. Ova verzija je mnogo zanimljivija, s obzirom da su na njoj vršene naknadne prepravke kako bi se Njegoševa erotska pesma prilagodila činjenici da ju je napisao čovek koji nosi mantiju.

Prvo, sam naslov pesme je izmenjen. Iako je još uvek stajao originalan naslov Noć skuplja vijeka ispod njega našao se još jedan Paris i Helena. Time je onaj koji je cenzurisao pesmu želeo da samog autora odvoji od svog dela, da prikaže kako pesma nije bila deo Njegoševog iskustva već da su glavni akteri pesme dvoje ljubavnika, prostorno i vremenski udaljeni od samog vladike, Paris i Helena. U prilog tome ide još jedna izmena koja je izvršena na ovoj verziji pesme, a to je činjenica da je u samoj pesmi prvo lice zamenjeno trećim, kako bi se ukinula subjektivnost koja je i te kako prisutna u originalnoj verziji. Time je pesma pretvorena u nečije svedočenje, možda Parisovo, ali nikako Njegoševo.

Vodeći se parolom „gde ima dima ima i vatre“, pokušaj da se iz ove pesme ukine ličnost Njegoševa navela je mnoge proučavaoce da posumnjaju da je pesma zaista inspirisana događajem iz njegovog života. Stoga se pojavio veliki broj ženskih likova, potencijalnih Njegoševih ljubavnica, koje su mogle pesniku poslužiti kao inspiracija za ovu pesmu. U prilog ideji da je pesma produkt ličnog iskustva ide ičinjenica da su Njegoša žene obožavale i o tome postoje brojni zapisi. Ni za kim ko je nosio mantiju žene nisu toliko patile koliko za njim. Od bečkog do italijanskog dvora, preko Petrograda, Trsta i Kotora, devojke su prolivale suze za vladikom. Pisale su mu ljubavna pisma, udvarale mu se, bacale pred noge i pretile samoubistvom. Žene su Njegoša obožavale, a on njih?

Način na koji je Njegoš uvučen u mantiju od njega su načinile neku vrstu prinudnog monaha. Mantiji se Njegoš nije nadao, ali ju je ipak sa ljubavlju nosio. Ta činjenica da je celibat pesniku nametnut doprinosi ideji da je on ženu mogao želeti i da možda nije imao dovoljno snage da se toj želji odupre. Prema nekim svedočenjima pesma Noć skuplja vijeka nastala je najverovatnije 1844. godine, dok je vladika boravio u Perastu. Tamo je ugledao jednu devojku, koja je stanovala nedaleko od kuće u kojoj je on boravio i koja ga je svojom pojavom potpuno oduševila. Njeno ime nije poznato, ali je zabeleženo da ga je ona privukla zato što nije bila sramežljiva kao ostale crnogorske devojke već je bila „žena mlada, ali soko sivi“.

„Milica Stojadinović Srpkinja”, Anastas Jovanović, foto: Wikipedia

Pored misteriozne devojke iz Perasta, za vladiku se vezuje još jedna žena – Milica Stojadinović Srpkinja. Kako su je njeni savremenici opisali, Milica nije uživala da bude predmet čežnje ili zanosa muškaraca. Nju su opisivali kao „ni previše lepu, ni previše ružnu“. Ali je u njoj samoj postojao neki zanos, idealizam koji je Njegoša toliko oduševio da je za nju morao reći: „Ja poeta, ona poeta. Da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.“ Ni Milica nije ostala ravnodušna na lik velikog vladike. Na vest o njegovoj smrti ona je zapisala: „Nema te više. Ko da ne zaplače…“. O njima dvoma se dosta pisalo, ali uvek uzdržano. Ne postoje svedočanstva da su oni, osim obostranih simpatija, razvili i neku snažniju emociju jedno prema drugom.

Kao jedna od potencijalnih velikih ljubavi Njegoševih spominje se i prelepa grofica Dora de Istra koja je, iako nije često o Njegošu pisala, odmah po smrti njegovoj, ganuta velikom tugom otišla na Cetinje. Tu je i prelepa balerina Flora Fabri kojom je vladika bio opsednut i kojoj je posvetio pesmu Tri dana u Trijestu u kojoj opisuje žensku lepotu koja ga je zanela.

Međutim, sve ove Njegoševe potencijalne ljubavi ostaju samo na nivou nagađanja. Kao i pesma Noć skuplja vijeka tako i bilo koje svedočanstvo o tome da je vladika Rade ipak bio samo čovek, podložan strastima i vođen željama, moralo je biti uništeno. A zar nam je i potreban neki drugi dokaz ljubavi, ljubavno pismo ili ispovest? U samoj pesmi je skrivena ljubavna ispovest i pismo kakvo je malo koji ljubavnik na ovom svetu napisao.

piše: Tamara Živković

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.