piše: Marko Vesić
Ne kaže se za džabe – ’glupa maso’ glupom pojedincu. Razmislite o tome.
– Anonimni Pojedinac
Najpoznatija misao o ljudskoj gluposti sigurno je ona Ajnštajnova o tome da dve stvari na svetu nemaju granicu: kosmos i ljudska glupost, premda za prvu, kako je kazao, nije sasvim siguran! Poetična izjava, priznaću, od velikog fizičara i ljubitelja muzike, ali… da li je ujedno i tačna? Ne gubivši iz vida da je reč o slikovitom prikazu gluposti, pokušaću da ukažem na nekoliko važnih punktova u raspravi o istoj, krenuvši od pojedinca ka kolektivu, pa u rikverc, jer: postoji li veća tekovina čovečanstva od autonomije subjekta, odnosno individue? Ukoliko mislite da postoji, rad sam da o tome smisleno porazgovaramo mejlom (vesic.marko9@gmail.com), no do tada – dame i gospodo – glupost!
Može li se biti glup bez svesti? U odgovoru na ovo nimalo trivijalno i kompleksno pitanje treba uzeti u obzir da je osnovni uslov svesti, prema Suzan Blekmor, ideja o svesti drugog ili Theory of Mind: kada je grupa istraživača, sa bananom u ruci, stala ispred čopora majmuna, ispitanici su istim metodama obmane pokušali da zavedu istraživače i otmu im voćku, bez obzira na to da li su imali povez preko očiju! Drugim rečima, može nam se učiniti da majmuni stvari rade sa svešću o našim reakcijama i emocijama, ali to ipak nije slučaj, budući da su njihovi postupci automatizovani! Smatra se da je u porodici hominida postepeno došlo do razvoja kognitivnih sposobnosti koje su, nasuprot drugim aktivnostima usmerenim na objekte spolja, bile fokusirane na ljude kao ’predmete interesovanja’, no – to i dalje ne znači da svi ljudi danas imaju svest, a možda je i reč o kvantitativnoj osobini koja predstavlja conditio sine qua non (uslov bez kojeg se ne može) viših kognitivnih procesa. Dakle, imati više ili manje svesti o nečem bitno utiče i na glupost opaženu kod čoveka, imajući u vidu da glup, osim deklarativno, najčešće partikularno i u smislu ’glup sam, ne znam puno o klimatskim promenama’, nema svest da je – glup!
Duboko metafizičko pitanje o slobodi volje organski se nadovezuje na prethodne redove, mada bih rekao da je uže definisano nego pitanje svesti, bez ideje o radikalnom jezičkom skepticizmu koji bi celu raspravu bespotrebno otežao jer – primera radi – svi intuitivno znamo šta je muzika, ali je ne možemo tako lako definisati! Dok neke teorije zagovaraju determinističke koncepcije i nemogućnost slobodnog mišljenja, druge, poput Čizolmljeve, tvrde da na kraju lanca mora postojati metafizički prauzrok, jer se u odsustvu istog gubi granica slobode volje: između toga da je nešto voljni akt i molekulska interakcija nalazi se upravo navedeni pokretač. Ipak, koliko god to bilo primamljivo, nije sasvim plauzibilno, a doskočice indeterminista (u koje, u opštem slučaju, spadam i ja), ne mogu da se izbore sa samom slučajnošću, budući da bi sam slobodni izbor bio, paradoksalno, arbitraran! Lično smatram da u interakciji niza fizičkih sistema – koji su indeterministički – dolazi do uspostavljanja novih, determinističkih sistema višeg reda, ali da ne dužimo: imali slobodnu volju ili ne, ljudi će reagovati na druge ljude, donosiće vrednosne sudove i oko toga (posebno što se tiče lokalnog konteksta i komšijske politike tuđeg dvorišta!) ne moramo da brinemo.
Naposletku, ukoliko i imamo slobodu u odlučivanju, to znači da mi biramo između onoga što nam mozak plasira na pladnju svesti, a ako je već tako, šta je tu tačno slobodno – sam izbor je, u biti, determinisan predloženim (iskazi koji nas guraju na jednu ili drugu stranu ne razlikuju se od iskaza o predloženim akcijama, osim ukoliko to ne učinimo na ontološkom planu). Bilo kako bilo, kritičkog mišljenja ne manjka, i ono je, ujedno, proizvod evolucije – ne zaboravite da je, u svakom trenutku, sadržaj našeg mišljenja rezultat evolucije i da ono ne može van njom zadatih okvira – koliko i iskustva, odnosno, interakcije sa kulturom. Sve to govori u prilog ideji da je naša misao usmerena biološkim, ali i filozofskim, na koncu i iskustveno stečenim znanjima i ograničenjima, u čijem se amalgamu rađa ne samo pamet, no i – glupost.
Postoji još jedan deo priče o gluposti koji je motivisan prethodnim idejama, ali ću ga izdvojiti usled svoje biološke posebnosti: ako je uspeh u šahu bitno određen memorijskim kapacitetima, onaj u sportu finom motorikom, brzinom impulsa i kvalitetom izolacije nervnih vlakana, dok u umetnosti i nauci, između ostalog, važnu ulogu igraju povezanost hemisfera, te prokrvljenost mozga (protok kiseonika) i srodni faktori, nije li jasno da postoje inherentna ograničenja svih nas u smislu partikularnih sposobnosti ili, Gardner bi rekao, posebnih inteligencija? To, dakle, ne znači da interakcija ili kultura nisu važni, imajući u vidu njihovu ulogu bodibildera: dok bi, u analogiji sa mišićem, inteligencija bila bicepc, teg bi bio predstavljen sredinom – spram koje se on meri, ali i koja ga vežba! Ipak, najnajnajprostije rečeno (…uz pomoć Gausove normalne raspodele), među nama je najnajnajviše prosečnih i ispodprosečnih ljudi, dok je natprosečnih, zapravo, jako malo – pa tako ne treba razmišljati samo o optimizaciji proseka, no i o stimulaciji natprosečnih kojima je, u društvu prosečnih, često dosadno i zamorno. Sposobnost za glupost, stoga, bitno je određena inherentno biološkim aspektima nervnog sistema, ali ako nešto može da poboljša oduvek prisutnu prosečnost (koja je, iz evolutivne perspektive, najsigurnija opcija – razmislite u kontekstu fizičke privlačnosti partnera) to je interakcija – u kulturnom prostoru.
U redu, reći će čitalac, ali toliko je stvari koje u kulturi utiču na glupost i, naravno, biće u pravu. Obrazložimo, na tragu neomarksističkog mislioca (i ženodavitelja) Altisera, kako nas kultura bazično integriše u sebe. Znajući da je jezik osnovno i granično sredstvo sporazumevanja, reći će on (to nije tačno, ali o tome nekom drugom prilikom), postoje dve glavne političke funkcije kulture: identifikacija (jednostavno rečeno, naučen sam da sam Marko i da preuzimam tu i tu društvenu funkciju) i interpelacija (događaj mog rođenja odigrao se u već definisanoj sredini konkretnih vrednosti, projekcija, nadanja, te ne možemo reći da već nisam integrisan u neku matricu i da sam prepušten sopstvenoj volji). Ovakav pristup deluje primamljivo jer nas lišava svih velikih problema kojima smo se prethodno bavili i siguran sam da je određen broj kolega filozofa otišao ovim smerom upravo zato što je – jednostavnije, a ne tačnije, što ponovo govori o gluposti u sofisticiranim redovima akademije.
Drugi veliki problem je, nesumnjivo, u političkim posledicama poststrukturalističke koncepcije društva: krivi su odnosi moći ili, kako bi Fuko naglasio, dispozitivi, dok bi anglosaksonski svet to nazvao državnim aparatusom kojim se vrši represija. Da li vidite ime i prezime u bilo kojoj visokoparnoj koncepciji koju sam naveo u prethodnoj rečenici? Tako sam i mislio! Dakle, sve što takve idiotske koncepcije čine jeste delegiranje odgovornosti pojedinaca na anonimne strukture i odnose moći, šta god oni značili u realnom svetu. Naravna je stvar, sa druge strane, da životne okolnosti utiču na naš život, kao što kultura i vrednosti determinišu slobodu akcije ili bar okvire mogućeg, ali u celoj toj zbrci nikako ne treba zaboraviti da je centralno pitanje moć pojedinca uronjenog u kulturu, čija su prava, koliko i obaveze, pre svega determinsani zakonom.
Stvar, tako, postaje daleko jasnija glede pitanja ko je elementarni akter ili član društva, čime ne nameravam da kažem da grupna dinamika nema svog udela, ali bih joj pripisao drugačiji ontološki status. Glupost, naposletku, smatram kontradarom koji kultura i biologija, u zajedničkom poklonu, donose pojedincu, dok, na tom tragu, držim do ideje da sve što ljudi rade ima ime i prezime, makar to bio eksperiment u CERN-u, čija realizacija broji obično i preko nekoliko hiljada ljudi!
Nakon kratke filozofske epizode, usmerio bih se na pojam kolektiva koji, bazično, razumem kao organizovanu grupu pojedinaca u neprekidnoj simboličkoj razmeni, sa čega bih se vratio životnim primerima (oduvek sam prezirao pejorativnu konotaciju filozofiranja, budući da je sam akt istog utkan u bazično funkcionisanje čoveka) i – gluposti. Kada sa prijateljima idemo na more, činjenično je da su naše odluke o izboru plaže, smeštaja, pa i aktivnosti bar delimično kompromis – na koji pristajemo jer više vrednujemo ono što time dobijamo, nego pojedinačna zadovoljstva u izboru, čak i u slučaju nepromišljenih izbora. Da li to znači da nekada svesno pristajemo na glupost? Rekao bih da to jeste slučaj, premda to znači i da postoje bele gluposti, analogno lažima, kao i da u takvoj situaciji postoji svest o gluposti.
Nasuprot tome, razmotrimo sledeću situaciju: kada Maksimus u genijalnom filmu Gladijator Ridlija Skota iz 2000. godine odnosi pobedu u Koloseumu po ko zna koji put (i ko zna kojim okolnostima), publika uskliče i žustro se raduje krvavim igrama, ne razmišljajući da se one, možda, finansiraju iz pšeničnog budžeta Rima (čijim nestankom dolazi do kolapsa), kao ni o nenormalnim vrednostima zabave kojima se opravdava krvoločni čin ubistva. Na delu je, dakle, opšte odsustvo mišljenja (manjak svesti o gluposti) i autonomije subjekta, imajući u vidu da je telesni i kognitivni akt pojedinca, ukoliko ih uopšte i treba razdvajati, determinisan logikom mase koju ćemo pobliže pojasniti.
Šta čine laboratorijski miševi okruženi bočicama punim alkohola kada su sami u kavezu? Istini za volju, ništa zanimljivo (retko ga konzumiraju), premda to nije slučaj kada su u društvu svojih sapatnika! Zajedničke aktivnosti, na tom tragu, funkcioništu kao efekat socijalne kohezije, ali i osećaja sigurnosti bivanja u zajednici. Međutim, šta se događa kada na trgu punom ljudi neko doživi srčani udar? Usled efekata moralne difizuje (neko će drugi pomoći, neću da se ističem) retki su spremni da postupe u skladu sa zdravim razumom. Treće, uslov bilo koje zajednice je, po definiciji, uskraćivanje određenih sloboda pojedincu radi formiranja zajedničke dinamike (pristati na život u državi znači predati polugu moći, odnosno monopol nad silom policiji i vojci – dakle, problem ne rešava pojedinac, nego institucija kojoj svoju moć poverava pojedinac, što ne znači da ona nije njeno ishodište). Fokusirajmo se, u ovom trenutku, na konkretnu zajednicu i neka to bude grupa pobunjenih građana protiv autoritarnog režima.
Kada je reč o bazičnim vrednostima (pravo na obrazovanje, pošten tender, antikorupcija i drugo), verujem da ih većina nas deli – one su nas, uzgred, u idealnom slučaju i okupile – premda nisam siguran koliko drugih vrednosti delimo. Zanimljivo, svaki akt funkcioniše tako što je rezultat računice koja uzima u obzir i činjenice i vrednosti, pa će jedan desničar, u borbi za bolje sutra (vidite, prazan označitelj koji može značiti svašta i ništa) odlučiti da naništani predsedavajućeg, dok će levičar da posegne za institucijama (u realnom scenariju – obojica će se najverovatnije baviti dragstor-politikom van institucija). Zašto je ovo važno? Zato što će, šta god da se dogodi, akterom ili katalizatorom događaja biti smatrana grupa, a singularni gest koji to, u biti, i jeste, te koji ima ime i prezime, obeležiće grupu. Kao i u slučaju letovanja, trebalo bi odmeriti argumente za odnosno protiv, i odlučiti da li smo deo nje, ali – ne lezi, vraže! Šta da radimo kada zajednica broji stotine hiljada ljudi, mi smo evolutivno optimizovani za dinamiku od stotinak pojedinaca, a pritom je i dugotrajna, uključivši u računicu i virtuelno posredovani sadržaj? Baš teško pitanje.
Bez pretenzija da se igram Alfreda Šica i Pjera Burdijea u besmislenim nastojanjima da pružim jedinstven odgovor na velika pitanja o definiciji društva ili nužnosti unutrašnje dinamike, želeo bih da vam predstavim nekoliko primera koji bi vas, možda, podstakli da razmotrite ono što se pod velom vrednosti protestne zajednice neguje kao progresivno protestno ponašanje.
Za početak, ima li smisla bojkot RTS-a? Ukoliko bi on podrazumevao građansku neposlušnost u smislu plaćanja pretplate, možda bi i imao – ili ako bismo, na neki način, obezbedili da ova medijska kuća nema ljudstva bar za 20% dnevnog programa. Time, naravno, problem ne bi bio rešen, ali bismo opstruirali rad ove, složiću se, problematične kuće koja radi van opšteg interesa građana. Ipak, vođeni iskustvom, odnosno neuspelim bojkotom prošlih izbora (zapamtite, bolja je proaktivnost od pukog durenja, to je trebalo u vrtiću da vas nauče!), nema smisla odustati od dobro iskorišćenog medijskog prostora, ma kako on bio mali, znajući da oni sa druge strane duge nemaju nikakvog pojma o tome – oni, nažalost, samo slušaju. Bojkot sa idejom „neću da pristanem na takve neuslove” ekvivalentan je čučanju u pesku, okrenutih leđa roditeljima, koji će u svakom scenariju da krenu put kuće. Zaključak: postoje kolektivistički narativi koji su, zapravo, apsolutno besmisleni, ali ako se većinski prihvate, njihova tačnost postaje sekundarna stvar, a usudiću se da kažem i nevažna, kao da je reč o kontingentnom sudu, a ne činjenici, zato što je ostajanje u grupi važnije od istinitosti suda.
Šta je, sa druge strane, sa bojkotom velikih trgovinskih lanaca? Rekao bi čovek, to i može imati nekog smisla, no polako. U slučaju da lokalni market A ima veće cene od megamarketa B, nije li logično da ću, usled bazično ekonomske situacije, nakon nekog vremena morati da se obratim megamarketu, ne iz ideoloških, već iz egzistencijalnih razloga? Takođe, bez namere da sporim činjenicu da su (mega)marketi alavi, treba li krivca ili prauzrok tražiti u poslodavcima ili negde drugde? U državi koja vodi neodgovornu ekonomsku politiku (inostrani kapital koji će biti tu dok mu traju povlastice, korupcija…), nemilosrdno oduzimajući velike svote novca građanima kroz poreze koliko i kroz komunalne usluge, dok burazerski kapitalizam za zakone ne mari ni funtu (što rezultira monopolom koji kritikujemo), nije sasvim smisleno sve probleme svaliti na megamarkete, već ponovo na – državu!
Dobra tekovina ovog – ne skroz opravdanog – bunta je osećaj u ljudima koji im govori ’stvari su u vašim rukama’, koji, verujem, nije postojao nikad ranije, analogno lošoj recenziji na sajtovima za letovanje! Neverovatno, složićemo se, ali…šta kada odlučim da kupim pseću hranu u megamarketu jer je jedini ima po relativnoj pristupačnoj ceni? Pa, zajednica će (dakle, pojedinci i pojedinke!) da me osude pogledom, budući da oni to ne čine! Zaključak: kolektiv nastoji na održi homeostazu po svaku cenu, tretirajući vrednosti kao distinktivno obeležje i ulaznicu za druženje, ma koliko one bile nekoherentne i zasnovane na gluposti, budući da filozofski rigor tačnosti ne postoji – ili jesi ili nisi – iako one, suštinski, funkcionišu kao razlozi za (ovakvo ili onakvo) delovanje.
Treći, najzabavniji primer, tiče se blokade Studentskog kulturnog centra. Gotovo da ne moram govoriti o besmislici retroaktivnog izglasavanja poverenja individualnom aktu opstruiranja ove institucije koji se, potom, posmatra kao naš gest. Na planu jezičke strukture, rekao bih da nije sve što je zanimljivo ujedno i dobro (lično sam sklon čitanju i sviranju do kasno u noć, nakon čega izvesno sledi ciklus insomnije) – isto tako, nije sve što je blokada smisleno i dobro samo zato što koristi taj termin, o čemu ljudi uopšte ne razmišljaju! Dakle, ljudska glupost je često i određena nesvesnom upotrebom jezika – pukom cirkulacijom označitelja podstaknutom emocijama – pa tako blokiranje javnog toaleta nije, po definiciji, nužno dobro. Zašto vam ovo pričam? Pod premisom da je blokada SKC-a gest povratka ove institucije studentima, neko je spolja nametnuo blokadu ustanovi čiji zaposleni, iznutra, nisu izglasali takav akt – što se jasno kosi sa dosadašnjim principom i idejom blokade, iako nose isti naziv. Hoćemo, dakle, Srbiju u kojoj važe zakoni, ali do tada oni ne važe i mi ćemo kako hoćemo? Sramotno u najmanju ruku, pored svih oblika netalentovanog i prvoloptaškog umetničarenja, pod okriljem aktivizma, koji informisano mišljenje nikada ne bi dozvolilo: funkcija ustanove kulture, ma kakva ona bila, leži u tome da se bavi afirmacijom kulturnih praksi, ali i da vrši aproprijaciju kritičkog akta koji će, time, izgubiti svoju subverzivnu dimenziju. Kako je to prof. Miško Šuvaković voleo da kaže, prava avangarda je bila ona u Rusiji jer si u Francuskoj svašta smeo u javnom prostoru, a ja bih isto poručio nekreativnim pojedincima: skupite petlju, pa se glupirajte na ulici, u četiri zida sve se može (ujedno i uništavanje javne imovine, koja je u vlasništvu država, odnosno naroda). Na tom tragu sledi zaključak: pojednostavljivanje ekstremno kompleksne stvarnosti, posebno na planu jezika, nužno vodi dezintegraciji simboličkog mišljenja svedenog na binarne opozicije, a ako je verovati Lakanu, svaka nesimbolizacija (nemogućnost da se nešto kognitivno obradi i razume) vodi agresiji – razlog zbog koga se mrštimo sa neistomišljenicima, dok takvu emociju grupa amplifikuje dajući patogenom delovanju lažni legitimitet.
Ne bi, ipak, bilo u redu kritikovati samo pravu stranu, bez osvrta na krupne gluposti onih sa – druge strane duge! Naime, kolektivna glupost neretko preuzima strukturu teorija zavere, a čini se da smo mi, na ovom nesretnom podneblju, rasadnik takvih teorija. Bez ideje da ulazim u dubinsku analizu zašto je to tako – o tome drugom prilikom – podsetio bih vas, pre svega, da je u njihovoj suštini to da su neopovrgljive, stoga i nedokazive, a najzabavnije je da funkcionišu antinaučno u pravom smislu reči: postoji osnovna ideja X (recimo, studenti su protiv države) ka kojoj se usklađuju svi ostali iskazi, pa tako dobijamo razgranatu populističku priču o tome da su studenti strani plaćenici, da teže otcepljenju Vojvodine (zašto? to je kao kada u svađi o B dodate nešto iz fioke C, siguran sam da znate na šta mislim!), guraju opozicione lidere kako bi se i sami obogatili, dok su, u isto vreme, poklonici Š. medija (iako RTS, zamislite, o svemu ovome – šuti). Pomenimo tu Pinkerovu ideju o generatoru gluposti: kada čovek nema odgovor na postavljeno pitanje, mozak regrutuje niz svojih delova u nastojanju da, bar nekako, obuhvati i napravi celinu, dovijajući se smislom, što najčešće rezultira budalaštinama.
Ipak, ako je sve to tako vešto izrežirano, a mediji korumpirani, kako je uopšte moguć sav taj bunt – izvan kanona? Pa, trik je u sledećem: država je kompleksan, prilično bogat, ali centralizovan sistem u biti veoma spor i podložan kvarovima. Da li majka troje dece može simultano da pere, pegla, čisti, kuva ručak, nuna i sređuje se za posao? Naravna je stvar da ne, a tako ni država ne može sve – iako je to, po svemu sudeći, naumila. Studentski pokret se zasniva na decentralizaciji, te na zajedničkim vrednostima koji taj društveni konglomerat održavaju; pored medijskih, tu su i door-to-door tehnike, kolektivni događaji, izložbe i aktivnosti u različitim gradovima, protesti su, naposletku, samo najvidljiviji, ali ne i jedini! Snaga, takođe, leži i u tome što bez obzira na raznorazne, a verujte da ih ima, studentske gluposti, na kraju – kao rezultat – dobijemo destilat promišljenih ideja o kojima se naširoko razmišljalo. Upravo je to mehanizam kojim se selektuje glupost od negluposti kakav režim, po prirodi svoje infrastrukture i volje za moći, i ne može da ima. Osnovni zaključak je, tako, da, bez obzira ne sve uslovnosti, mora postojati sistem koji će a) čekirati informacije i ideje u opticaju, b) decentralizovano komunicirati sa građanima i c) ukazivati na postojeće gluposti ma ko god da ih je generisao!
Treba nešto reći i o karnevalskoj prirodi protesta. Iako vlast redovno spinuje izveštavajući o lažnim brojevima ljudi na protestima, prasićima sa Auto-komande i drugim pojedinostima koje studentima nisu ni u najsićušnijim moždanim vijugama, bitan element njihovog narativa jeste ideja o veselom tugovanju – kako je moguće da neko ko kaže da žali žrtve pravi karnevalska okupljanja? Argument protiv ove budalaštine vrlo je jednostavan – protesti služe kako bi ljudi osetili solidarnost, bivali ujedinjeni i kako bi videli da postoje istomišljenici nezaprljani lažima i glupostima mejnstrim politike, čime se ne negira razlog protesta, a to je tragedija. Jasno je da su po sredi socijalno-evolutivni razlozi, te da su građani odabrali simbolički posebne trenutke rezervisane za odavanje počasti. Dakle, građani se ne raduju satima, a tuguju 15min, već tada odaju počast preminulima zbog kojih su se okupili.
Međutim, na ovu glupost režima nadovezuje se nesvest građana: protesti već dugo nisu studentski, oni su kao takvi počeli, da bi prerasli u proteste dela građana, pa onda i na većinsko građansko telo. To je jedna stvar, a druga da ničega nema bez politizacije – i to nije strašno, naprotiv! Ponavljaću se dokle god je potrebno – jedno pravno dostupno i legitimno rešenje za osvajanje vlasti su izbori, odnosno političko delovanje! To ne znači da sa blokadama treba prestati, već da se njihova snaga usmeri ka vrlo konkretnim političkim aktivnostima! Na početku je bilo zabavno držati se nekontaminiranosti politikom, a sada je jasno da je to glupost ili, u najmanju ruku, naivno: upravo zato vlast pozdravlja svaki oblik ograđivanja od opozicije, jer znaju šta potencijalno sledi.
Kao poslednji primer od čijeg ću zaključka početi svakako su [re]konstrukcije laži režima, te činjenica da glupost uništava samu sebe. To jasno vidimo u slučaju pada nadstrešnice – od toga da uopšte nije rekonstruisana, stigli smo do krivice koju tek treba utvrditi, a najsvežiji je primer zvučnog topa gde će, poznajući vlast, krivac biti magacioner koji nije zaključao katakombe u kojima se krije zakonom nedozvoljeno oružje (to je, građani, sada drugostepeno pitanje!). U tim slučajevima uočava se suštinska razlika između klasičnih i političkih teorija zavere: dok su prve, poput porekla Ilona Maska, uglavnom sasvim irelevantne bilo da jesu ili nisu tačne, druge su od temeljne važnosti za funkcionisanje jedne države i njenog društva – i zato su konstantno pod prismotrom i analizom. Da svakodnevno raskrinkavamo horoskop i srodne gluposti, isto bi izgledalo, no to nije toliko bitno i uticajno, pa se time i ne bavimo! Na koncu, ono što zapravo prevazilazi samu glupost je zlo – i zato ne treba govoriti o užasnom čoveku, ali neverovatnom državniku, jer je lako raditi šta ti se hoće kad kršiš sva moguća pravila! Reč je, dakle, o samom zlu. Na građanskom telu je da nastavi svoju decentralizovanu borbu protiv laži i za ujedinjenje novih, zdravih ideja i vrednosti, bez nasedanja na laži kojima ne treba posvetiti više vremena do onog koje je potrebno za njihovo raskrinkavanje i javno prikazivanje. Laž je često skopčana sa zlom.
Puno je ljudske gluposti na ovom svetu, iako nemaju baš svi jezici – poput piraha koji se govori u amazonskim šumama Brazila – eksplicitan termin za istu. No, pomenuo bih posebno neke od važnih aspekata gluposti koji do sada nisu obuhvaćeni primerima. Znajući da našu civilizaciju napred gura svega 4-5% stanovništva, logično je zaključiti da ostatak parazitira na njihovim – više ili manje pametnim – tekovinama, nekritički ih koristeći. Stoga, ne treba govoriti da danas svet obiluje slobodnim vremenom u kombinaciji sa dezinformacijama i neznanjem, a pre svega elementarnom epistemološkom i ekonomskom (ne)pismenošću koja se, u eri praktičnog života (a kakav bi, drugačiji, i mogao biti?), često shvata kao nepotrebna ili trabunjanje u prazno.
Naravno, u trenucima velike društvene krize ekstremno je važno ne praviti podele u tzv. taboru pobunjenika, ali to ne znači, u isto vreme, da one nisu prirodne i (očekivano) normalne kada je reč o suptilnijim dimenzijama vrednosti; kritički akt je posebno važan, te zato ne treba davati sav novac na romantizaciju, jer ima onih gledišta koja kažu ’ma, samo neka romantizuju, nama sada to treba, posle ćemo, kada se dogodi X, da regulišemo stvari’. Ne slažem se sa stavom ovog tipa iz prostog razloga što briše bilo kakvu granicu između njih i nas – po čemu se, osim po arbitrarnoj političkoj agendi, razlikujemo ukoliko postanemo ista marva bez svesti koja hrli da zulumćari? Dakle, kritika je važna i treba da postane integralni deo (revizije, promišljanja) protestnih aktivnosti, bez ideje da negiramo nečiju autonomiju ili da njeno odsustvo proglasimo instrumentom borbe. Takođe, evidentno je da se stvari menjaju; protesti su bili studentski samo na početku, da bi sada prerasli u kolektivnu borbu za iste ciljeve, te ne vidim jasnu logiku u tome da studenti odbijaju svakoga ko nije student, a posebno političke aktere. Naposletku, špartanje od A do B je divan kolektivni simbolički gest, nesumnjivo, premda nisam siguran da više ikoga uznemirava i da podstiče na akciju sa…druge strane duge! Ukoliko bi pak uzeo da šeta jedan đubretar, pa za njim vozač tramvaja, a potom i radnik na parkingu (razmislite o tome), to bi već bilo drugačije. Na kraju dana, složiću se da nije reč o obojenoj revoluciji, ali i da to neko tako vidi – u čemu je, suštinski, problem? Taj termin ne nosi sa sobom nešto ružno – kao što ni reč politika to, u biti, nije – a medijski se plasira u svetlu dekadencija, razora i uzurpiranja građana. U svemu ovome treba biti pametniji, sa svešću o tome da je cilj protesta okupiti s(a)vesne ljude oko slobodarskih ideja koje će svima ići na ruku; složiću se sa Petrarkom u rečima da bi najveći traktat na svetu bio napisan o neznanju, pa zato pozivam sve čitaoce, koji zagovaraju pomenute vrednosti, da svojim informisanim mišljenjem i telesnim aktom pruže doprinos zajednici, ali u svojstvu organizovanog pojedinca, što u prvi plan stavlja kritičku kooperaciju, a ne izolaciju.
Pa, šta je, naposletku, ljudska glupost? To je emergentni fenomen koji nastaje u suočenju našeg biološkog i kulturalnog nasleđa sa činjenicama o svetu, nakon čega – kakav god ishod bio – ne preostaje pitanje tačnosti, već autonomije subjekta koji tu tačnost treba da prepozna i zadrži, makar ne bio u pravu ni za šta. Glupost je po sebi, ukoliko dozvolimo takav zavodljivi idealitet i metafizički ekskluzivitet, prenebregnuti konflikt činjenica i realnosti opravdan emocijom ili, u gorem scenariju, sasvim nepromišljen i pušten u pogon. Kolektivistički efekti su, naposletku, samo puka amplifikacija pogrešnih uverenja emotivne prirode, koji po principu ’naš si ili nisi’ donosi odluku koja, iz evidentno evolutivnih razloga, za nas postaje veoma važna. Navedenog treba da se klonimo, premda to često nije lako, ali je nezamenljivi deo kritičkog mišljenja – o kome se samo teorijski razgovara, a ne predlažu se praktični aspekti njegove realizacije. U tom smislu, mogao bih da doprinesem idejom da je za isto ekstremno važna kombinacija iskustva i mišljenja, dok puke ruminacije ispod sveće, bez uvida u prirodu stvarnosti, nema baš nikakvu praktičnu vrednost (slično je i sa nekim naučnim konferencijama; setimo se poznatog filozofa i marksiste Alena Badjua koji je, na jednom skupu posvećenom radnicima i klasnoj borbi, pitao kolege gde li su svi ti radnici kojima i o kojima pričamo?).
Ipak, baš bih bio zloća ukoliko ne bih dodao i sledeće: naravna je stvar da svako od nas kritičara protesta, sa ove strane duge, iste i podržava, premda drži do svoje autonomije i ne dozvoljava efektima mase da je ponište. Mudrost mase, kako to lepo definiše Suroviecki, nastaje jedino u slučaju kada kolektiv nepristrasno veća između diverziteta ideja, ne sledeći, po inerciji, ovaj ili onaj narativ. Stanislav Lem primećuje za jednog lika u knjizi Glas gospodara nešto slično – da je rođen u srednjem veku, ovaj naš kreativni naučnik bio bi odličan filozof, dok bi u antici, siguran sam, bio sjajan pisar! Dakle, šta god da su mu okolnosti podarile, bio bi nešto na tom tragu, ali…šta je slučaj sa patogenim pojedincima? Verujem, nešto slično. Stoga, razmišljajte u onoj meri u kojoj vas je za to obdarila biologija, a svojom kulturom pokušajte da prevaziđete detinje bolesti neurobiologije kolektiva ili – kako je to poetično rekao veliki eksperimentator, ne treba naglasiti kompozitor Kejdž – bolje bi bilo da odeljenje pročita trideset različitih knjiga, nego da svih trideset ljudi pročita jednu knjigu. I na kraju, šta su granice ljudske gluposti? Pa, na to pitanje ne mogu dati odgovor…
april 2025.
