piše: Miona Đenisijević
Film Emilija Perez (Emilia Pérez) francuskog reditelja Žaka Odijara imao je svoju srpsku premijeru na Festivalu autorskog filma, a od tad je osvojio Zlatni globus u više kategorija. Ambiciozno zamišljen kao mjuzikl smešten u savremeni Meksiko, Emilija Perez kombinuje elemente opere, krimi trilera i melodrame, dok se bavi temama identiteta, tranzicije, ljubavi i nasilja.
Premisa filma obećava nešto novo. Sofija Gaskon u ulozi Manitasa, šefa kartela koji očajnički želi da izvrši tranziciju pola, angažuje Ritu (Zoi Saldanja), posrnulu advokaticu, za ilegalnu operaciju, koja je narativno apsurdna koliko i vizuelno očaravajuća. Muzička numera koja prati operaciju jeste hvalospev vaginoplastici i postaje indikativna za ton filma: razigran, ali nepovezan, provokativan, ali začudo neoriginalan.
Odijar se oslanja na zastarele trope – trans žena kao tragična figura, tranzicija kao smrt i identitet sveden na hiruršku intervenciju. Trenuci dosetljivosti, poput romantičnog podzapleta sa Epifanijom (Adriana Paz) ili smelijih muzičkih scena, bivaju narušeni replikama poput „pola on, pola ona”, koje deluju neosetljivo u svojoj površnosti. Gaskonova u svojoj izvedbi unosi retku dubinu liku Emilije, nudeći uvid u ranjivost i unutrašnji konflikt koji nedostaju scenariju. Ipak, put njene junakinje deluje kao zbir klišea, a ne koherentna priča. Emilijina transformacija se više prepričava nego što se pokazuje, preskačući kompleksnosti njenog psihološkog stanja kako bi se prioritet dao spektaklu tranzicije. Rezultat je lik koji deluje kao simbol, a ne osoba – medijum za Odijarovu fascinaciju idejom trans identiteta, umesto stvarnog istraživanja te teme.
Jedina specifičnost transrodnog procesa Emilije leži u suptilno naznačenoj ideji da se on ne događa isključivo iz nesigurnosti u vezi sa osećajem pola, već iz želje za potpunim begom od sopstvenog identiteta. Manitas se ne transformiše samo u Emiliju – on pokušava da rekonstruiše celu svoju ličnost. Međutim, film postavlja pitanje: da li je bekstvo od sebe uopšte moguće? U Emiliji se neumitno ponavljaju isti obrasci ponašanja koji su definisali Manitasa. Njena transformacija ne briše duboko ukorenjene impulse nasilja i želje za dominacijom, već ih samo prekriva slojem prividne promene. Iako Emilija nastoji da ode u potpunu suprotnost svoje prošlosti – od nemilosrdnog kriminalca do velikodušnog dobročinitelja – njeni inherentni porivi neumitno se vraćaju na površinu.
Rita, advokatica koja svesno bira da brani patrijarhalni poredak – oličen u sudskom slučaju muža koji je ubio svoju ženu – istovremeno je zarobljena u sopstvenim moralnim kontradikcijama. Njena odluka da pomogne Manitasu, a potom i Emiliji u njenim nastojanjima, deluje kao pokušaj iskupljenja, pokušaj da se poprave profesionalni i lični promašaji. Kako film odmiče, Ritina podrška postaje delikatno istraživanje teme saučesništva: da li njena pomoć Emiliji proističe iz iskrene želje za pravdom ili iz potrebe da pronađe sopstveni smisao u svetu u kojem je zaglavljena između sopstvenih kompromisa i izgubljenih ideala.
Emocionalna borba Manitasove supruge Džesi (Selena Gomez) da prihvati Emilijinu transformaciju, dok se suočava s osećajem izdaje i gubitka, mogla je biti centralna tema koja bi produbila dinamiku između njih dve. Umesto toga, Džesi je često svedena na simbol patnje i oslonca, što film propušta da iskoristi u potpunosti. Ipak, Gomez uspeva da u nekoliko trenutaka, poput intimnog suočavanja s Emilijom, prenese težinu njenih osećanja, dajući naznaku šta je njen lik mogao da bude da je dobio više prostora u narativu.
Hibridnost žanra, iako intrigantna, često se urušava pod sopstvenom težinom. Odijar pokušava da balansira teme nasilja narko-kartela, korupcije i porodične ljubavi sa nadrealnom razigranošću mjuzikla. Rezultat je tonalna nekonzistentnost koja više deluje kao nedostatak kohezije nego namerna disonanca. Za svaki trenutak nadrealizma, poput banketa koji se pretvara u muzičku osudu meksičke korupcije, postoji zaplet ili tonalni zaokret koji deluje brzopleto, plitko ili jednostavno zbunjujuće.
Emilija Perez funkcioniše kao kaleidoskop – privlačan i smelih boja, ali često bez jasne slike. Uprkos ambiciji da kombinuje društvenu kritiku, identitetske teme i žanrovsku eksperimentaciju, rezultat ostaje kontradiktoran, otvarajući brojna vrata ka novim mogućnostima, ali nikada ne prelazi njihov prag s potpunom sigurnošću ili svrhom.
februar, 2025.
