ilustracija: Jovana Radujko, Brutalizam i renesansa

piše: Dorijan Dobrić

Jednom je o slikama Kaspara Davida Fridriha rečeno sledeće: „Uzvišeno – posmatrajte to na sledeći način: to je onaj osećaj koji usledi kada ste svedok neke teške oluje ili posmatrate planinu koja je masivna u svojoj veličini i udaljena, ili kada razmišljate o slikama Kaspara Davida Fridriha. Te stvari imaju takvu vrstu lepote. One nisu lepe, niti tople, niti ih krase ornamenti i generalno nisu graciozne. Često su čak i pomalo strašne. Međutim, one su neobjašnjivo privlačne na jedan veoma moćan način”. Brutalistička arhitektura ima ista ovakva svojstva i sve gore navedeno joj se može pripisati.

Rasprava o tome da li je arhitektura jedna od grana umetnosti je uvek otvorena; mogu se navesti dobri argumenti u prilog i jedne i druge teze. Stoga bi najbezbedniji odgovor na pitanje da li je arhitektura umetnost bio taj da zavisi od epohe ili stila. Sasvim je zamislivo posmatrati građevinu i nemati nikakav osećaj, a sa druge strane se spoljašnjost neke katedrale, mosta ili dvorca mogu posmatrati sa divljenjem i izraženim osećajima. Iz opisa brutalizma koji dalje sledi biće lako izvesti zaključak da postoji arhitektura koja može biti intenzivna kao bilo koja druga umetnost.

ilustracija: Jovana Radujko, Brutalizam i renesansa

Brutalizam je arhitektonski stil koji je nastao pedesetih godina prošlog veka, a trajao sve do osamdesetih; to je stil poznat po svojoj nametljivosti, betonu i geometrizovanom dizajnu. Poreklo naziva brutalizam tehnički nema veze sa reči „brutalno”, u smislu „agresivno”, već potiče od francuskog naziva za sirov beton ili béton brut (fr.), ali je ta konotacija, u stvari, i više nego prikladna za ovaj stil. Taj materijal, u svoj svojoj moći i korisnosti, postaje esencijalno svojstvo brutalizma, te je bez njega nezamisliv. Ocem brutalizma u istoriji arhitekture smatra se Le Korbizje (1887–1965), a zgrada koja predstavlja rođenje brutalizma jeste čuvena Unité d’Habitation, podignuta četrdesetih godina 20. veka. Ona je jedan stambeni blok, i po svom stilu i impozantnosti je očigledno da se radi o samom rađanju brutalizma, jer njoj delimično nedostaje ona smelost, agresija i čvrstina koja još više dolazi do izražaja sa kasnijim brutalističkim monumentima i građevinama.

Gordon Grejem u svojoj knjizi Filozofija umetnosti tumači Le Korbizjeovo shvatanje arhitekture kao„suprotstavljenu običnom graditeljstvu; koncepcija čiste umetnosti koja posredstvom medijuma konstrukcije ispituje prostor i oblik. Veza sa funkcijom suštinski je kreativna i revizionistička. U svojim projektima, arhitekti ne bi trebalo da uzimaju funckiju zgrade kao unapred zamišljenu i datu, već kao nešto što će biti oblikovano formom građevine”.

ilustracija: Jovana Radujko, Brutalizam i renesansa

Ovaj stil je, kako bi se i moglo očekivati, najviše uzeo maha u socijalističkim zemljama pomenutog veka zbog svoje veličine, korisnosti i impozantnosti koju emituje. Na primer, jedna takva zgrada se može videti u Beogradu – Zapadna kapija Beograda ili Geneks kula, koju je dizajnirao Mihajlo Mitrović 1977. godine. Brutalistički stil je izuzetno prikladan za potrebe masovnog naseljavanja i programa koje su imale zemlje istočne Evrope pod datim političkim režimima i utisak autokratije i apsolutne kontrole je pre moguće objasniti samim utilitarnim aspektom ovog stila nego estetskim. Upravo zato i mnogi posmatrači imaju averziju prema brutalizmu, a to je uzrokovalo i njegovu sve manje učestalu upotrebu osamdesetih godina. Međutim, naše vreme svedoči tome da arhitektura sirovog betona uzima sve više maha i sve se više vraća, kao neka vrsta intelektualne retrospektive, pre nego fizičke. Retrospektivna revolucija brutalizma se ogleda u tome što se prave fotografije brutalističkih građevina u kojima može da se uživa i to vodi do čežnje da se bude unutar jedne, upravo radi osećaja koji budi, a ne toliko zbog date upotrebe pojedine zgrade.

Brutalizam, uprkos svojim estetskim doživljajima koje budi, ipak nije utilitaran; barem to nije njegova definicija i ono što on predstavlja se ne može iscrpeti čisto utilitarnim. Ako ga uporedimo sa Vitgenštajnovom kućom koju su zajedno projektovali filozof Ludvig Vitgenštajn i Pol Engelman dvadesetih godina prošlog veka, a pod intelektualnim patronatom čuvenog Traktata austrijskog filozofa i Ornamenta i zločina Alfreda Losa, vidimo da se, uprkos geometrizaciji prostora, radi o zapravo dva potpuno različita stila. Alfred Los je bio za uklanjanje „svega nečistog” iz čisto utilitarnih predmeta, isto kao što je Vitgenštajn u svojoj filozofiji (barem u njegovoj ranoj fazi, koja je znatno uticala na Bečki krug) „čistio” jezik od svega što se ne može verifikovati u direktnom čulnom opažaju. To je uticalo na dizajn ove kuće i ona je geometrijski savršena i obiluje pravim uglovima, ipak jeste čisto utilitarni predmet, jer je to bila i namera njenog dizajna. Nema lustera, ukrasnih materijala i „taj antidekorativni diktum je modernistička mantra u pravom smislu reči, i postmodernisti su osuđivali moderniste poput Losa upravo zbog puritanske čednosti upisane u te reči”, prenosi Hal Foster. Los je želeo zgrade koje su podvrgnute već postojećim potrebama, a poenta brutalizma je da „ne prihvati, već da stvori novu koncepciju mišljenja”, zapisuje Gordon Grejem. To je takođe jasno iz komentara Nensi Mičel: „Bruzalitam ima nameru da bude hrabar, inovativan, i da napravi otklon od buržoaskih elemenata modernizma. Za razliku od modernizma, brutalizam ima sirov, neobuzdani kvalitet. Prošla je era hiper-funkcionalizma, te je ona zamenjena ekspresionizmom koji želi da pre svega izrazi, a ne da zadovolji.” Sa te strane, vidimo da je brutalizam mnogo bliži romantizmu, a manje puritanizmu, jer izaziva slične emocije kakve izazivaju slike Kaspara Davida Fridriha, pomenutog još na početku teksta. Hladnoća koju brutalističke zgrade izazivaju nije usled prostora ispitanog pravim uglom, već je razlog istorijski – dovode se u direktnu vezu za autokratskim socijalističkim režimima, a kada se jednom ukloni ta opravdana istorijska predrasuda, pojedinac se može osloboditi i potencijalno osetiti ono što je namera ovog arhitektonskog stila.

ilustracija: Jovana Radujko, Brutalizam i renesansa

Koja je namera sirovog betona? Kako nešto tako krajnje jednostavno može da izazove tako uzvišene emocije? To deluje zaista neverovatno, ali je evidentno moguće. Ako arhitekturu posmatramo kao prvenstveno utilitarnu delatnost, kao stalnu težnju prilagovađavanja prostora potrebama, bile one stambene ili državničke, za slavu istorije ili umetničke prostore kao što su galerije ili pozorišta; sve to nam skreće pažnju sa onoga šta arhitektura može da bude. Brutalizam je pokušaj da se ide obrnutim putem – da se potreba prilagodi građevini, da se ide protiv udobnosti i dopadljivosti, a u smeru hladnoće i praznine. Brutalizam ne želi da se mi osećamo dobro i prijatno, on želi da se osetimo premalenim za njega, da budemo u stanju pritajene anksioznosti i da spoznamo samoću. Brutalizam je proizvod otklona od prirode, njegov beton je antiprirodan i posledica je naše same civilizacijske težnje da se pobegne od okruženja u kojem smo evolutivno nastali – beton je mrtav, tih, zamrznut ton i slika nečeg toliko ljudskog da prevazilazi same granice ljudskosti i dehumanizuje, jer pokazuje strašnu istinu praznine koju mi svi u sebi sadržimo. Čovek voli da misli kako je život popunjen i plodan, to su sve misli utehe, nade da je svet pun boja i sreće koja samo što nije pristigla. Brutalizam nam skreće pažnju na hladnu pustinju koja svakog od nas katkad prožima i to je jedan od razloga zašto ga neki ne vole, jer je sirov beton surovo istinit. Gordon Grejem tvrdi da „izgled neke građevine koja je inače i privlačna i efektna može biti narušen time što se ne uklapa u odabrano mesto”. On ovde misli na prikladnost objekta u svojoj okolini i sklad koji jedna građevina mora imati sa svojim okruženjem. Međutim, kada je u pitanju brutalizam, njemu nikad nigde nije mesto, on uvek deluje gorostasan i naprasit, kao kometa iz neke udaljene galaksije koja je udarila u Zemlju i poremetila savršeno funckionalan ekosistem i zjapi sivilom na jednoj zelenoj planeti.

Brutalističke zgrade su agresivne i vrše nasilje nad posmatračem, njih se lepota ne tiče, one su grubijani koji su došli sa namerom da ostanu. To nasilje nije parališuće, već naprotiv, ono je inspirativno i menja našu percepciju prostora, upravo zato što je ideja da prostor bude taj koji diktira potrebe, kako utilitarne, tako i estetske. Postoji još jedna vrlo važna stvar koja se mora naglasiti, a to je da se ovakve zgrade jako teško ruše. Živimo u svetu gde se arhitektura svela na plastiku, na čistu upotrebu, gde se građevine podižu brzo, a još brže ruše. Danas je moguće videti u Kini podizanje desetospratnice za svega 48 sati, jer se ljudi množe, a samim tim se umnožavaju i građevine. Brutalizam odoleva ovom trendu, te svi koji ga nazivaju ružnim i odbojnim mogu samo da ustuknu pred njim, jer je bilo kakvo renoviranje ili promena skoro nemoguća. Bred Daning je tu činjenicu jezgrovito prokomentarisao i samim tim zaokružio mesto u istoriji ovog stila: „Brutalizam je tehno muzika arhitekture, preteći i opasan. Brutalističke zgrade je skupo održavati i teško uništiti. Ne mogu lako biti renovirane ili promenjene, tako da teže da ostanu onakve kakvim ih je arhitekta zamislio. Možda je slučaj da se vraća u modu zato što je trajanje posebno privlačno u našem haotičnom i promenljivom svetu”.

mart, 2021.

One thought on “O brutalizmu”

Leave a Reply

Your email address will not be published.