U ruiniranom hangaru jedne od zgrada koje ulaze u sastav pozorišta KPGT okupila se grupa huligana, navijača Crvene Zvezde, blejača, sitnih dilera i velikih govornika, koji ne znaju šta će sa sobom, sa svojom mladošću, snagom, energijom a ponajviše vremenom. Neki su već i sami postali ruine, jer su im tela pretrpela noževe, neki su još uvek deca koja smeju da piju samo sok, a postoji i ženska strana priče. Deca, ostavljena na ulici, uglavnom skupljena iz sirotišta ili porodica koje u njima podstiču ovakav način razmišljanja, u svojoj očajničkoj potrebi za osećajem pripadnosti, našla su spas u ljubavi prema jedinim stvarima koje ih nikada neće izdati – drugovima i Zvezdi.
Jedino što ti ostaje kada te svi zajebu su Zvezda i drugovi!
Ljubav se pominje u grotesknoj odi Zvezdi, gde se tekst pesme pisane voljenoj ženi prilagođava, i to ne mnogo, ljubavi prema timu. No i ta pesma pogađa poentu – dečaci su zaljubljeni u Zvezdu jer je to jedina vrsta ljubavi koju su ikada dobili i koju smatraju da je dozvoljeno osećati. Iako se određeni emotivni naboj oseća između Bojane (Magi El-Asrag), i njenog najboljeg druga iz detinjstva Šoneta (Nikola Petrović), ta romansa samo je nagoveštena i ostavljena da istruli zajedno sa spaljenim đubretom i njihovom mladošću.
Ali najveća dinamika na emotivno-intelektualnom planu odvija se između dvojice pripadnika stare generacije, dvojice samoproklamovanih vođa. Oni su dva lica iste medalje, ali dovoljno različiti da ćete uhvatiti sebe kako birate stranu, skoro nesvesno. Prvi je Duje (Marko Panajotović) koji je vatreni navijač još od detinjstva, dečko kojeg je porodica usmerila ka Zvezdi, u svojoj suštini pravedan i donekle razuman. Preuzima ulogu vođe jer je svesan da neko to mora biti, a niko od okupljenih nema potencijala da balansira laboratorijski osetljive nervne završetke dugmića koji pokreću ubilački nagon članova grupe. Njegova antiteza je Skar (Jovan Zdravković), navučen na adrenalin tuče, progonjen mržnjom prema Grobarima, posebno jednom, koji mu je zamalo uništio vid, čovek bez kontrole, manijakalno konfliktan i besan. A kao i kod ostalih navijačkih grupa, ono što timu „vođa” daje snagu, jeste naravno bezimena, razjarena grupa sledbenika. Grupa pluta od agresije do depresije koja se možda i nameće kao glavni uzrok cele polemike. – Što danas da se bijemo? – Pa nedelja je, šta drugo da radimo? – citat je kojim se može objasniti štošta. Oni ne idu u škole. Nemaju poslove. Porodice, i ako imaju, ne dotiču ih. Zaboravljeni od svih, oni su uistinu bezimeni „junaci” North Force-a (Predrag Vasić, Igor Marković, Pavle Grebenar, Luka Pavlović, Jovan Bulat i Nemanja Petrić.)
Ovi moji klinci brate, to je država!
Potreba za herojima opisana je kroz sukob generacija i podsmeh starijih prema mlađima, pomešan sa prezirom. Dizanje u nebesa slavnih predaka koji su život dali za ideale (pokojni Krpelj, bog da mu dušu prosti!) i koji su najviše uradili (a ne kao ovi sada), takođe je momenat koji naše društvo ponavlja na svim nivoima zajednice, pa i ovde. Mržnja je sila koja pokreće a najjača je prema Grobarima i muriji, mada je učitavanje majka neznanja, pa se dečaci (i jedna devojčica) rođeni mnogo nakon ratova devedesetih prepoznaju po zajedničkoj mržnji prema ustašama, Tuđmanu, albancima, ciganima… O svemu imaju stav, i ne boje se da ga iskažu, što rečima što prangijama. Najmanje se, zapravo, govori o fudbalu, iako se mnogo govori o Zvezdi.
Urbanost koja se potencira garderobom, tehnologijom i rečnikom negde na sredini predstave pokazuje svoje pravo lice, tj. naličje. U žaru emocija, poneti pesmom, i napunjeni gorivom u vidu piva i mržnje prema zajedničkom neprijatelju (nekom tatinom sinu koji vozi BMW i navija za Lejkerse), naši junaci prave moderne barikade. Vatra, pesma, vođa sa bakljom na vrhu nabacanog đubreta i skoro simbolični krug koji prave svojim telima pokazuje suštinu modernog urbanog društva – ritualni ples praistorijskog čoveka koji slavi ono čega se boji i šta ne razume. Išarani zidovi hangara, veliki vođa postavljen u sredinu poput totema i ritualno padanje u ekstazu usled pevanja himne pokazuju kako je urbano u ovom slučaju naličje primitivnog, a potreba čoveka za pripadnošću pokretačka sila koja poprima kobne razmere ako nije udružena sa brigom.
Mi nikada nismo bili pičke!
Tokom velikog dela predstave gledalac se može zapitati – zašto sam ja beše došao na utakmicu…? I tek se onda prisetiti da se zapravo nalazi u pozorištu. Sirova sila i agresija koju iskazuju junaci potpuno briše granicu između glume i stvarnosti. Oni koji su imali prilike da prisustvuju sličnim razgovorima ili situacijama u životu mogu doživeti opasne flešbekove i dežavue, a onima sa slabijim srcem čak i ne preporučujem odlazak na predstavu. Ako vam se u jednom trenutku učini da će vas razjarena rulja prebiti, verujte, učinilo se i meni. Sa druge strane, kada se navijačko telo stopi u jedno, urlajući refrene koji slave jedini klub vredan pomena, njihova energija zahvati i one koji sa tribina samo gledaju. U svakom slučaju ne preporučujem dolazak na ovu predstavu u crno-belim kombinacijama.
I za kraj, moramo odati i priznanje vođama iz senke, a to su svakako Uroš Novović (režija), i dramaturškinja Milena Bogavac.
piše: MoonQueen
