Odrastao čovek, funkcionalan, koji ume da zaveže pertle, ode u nabavku, zarađuje za život, obavljajući posao koji mu se manje ili više sviđa, bori se ne bi li pravilno odgajio svoju decu, ima partnera i u stanju je da održava poznanstva ili prijateljstva na nivou osnovne kulture. Lično smatram da je veliko dostignuće ako takav čovek uspe da zadrži „dete u sebi”, ako uspe da sačuva radost igre i života, da ostane svestan svojih želja, snova i svojih nadanja.
Tim Barton je jedan od tih ljudi. U jednom od najvećih svetskih tržišta, baveći se više nego zahtevnim biznisom, biznisom filma, on uspeva da kroz svoje filmove večito ispituje filozofske teme pristupajući im kroz vizuru deteta.
Ovog puta nam je ponudio film Dambo i, iako ne možemo reći da je to jedan od njegovih boljih filmova, ne smemo zaboraviti činjenicu da taj čovek i dalje osluškuje sebe i u potrazi je za odgovorima na koje pitanja postavlja život. Ali jedan od problema ovog filma je što nas ostavlja zbunjene pri prepoznavanju tog pitanja. Barton deluje neodlučan pri samom konceptu filma. Kao da traži previše odgovora i najradije bi „jednim udarcem ubio sedam”.
U početku filma gledamo rođenje Damba sa svojim ogromnim ušima i osudu društva zbog činjenice da je drugačiji. Dambu se smeju, nazivaju ga pogrdnim imenima, stide ga se i na posletku ga odvajaju od majke koja ga jedina prihvata upravo takvog kakav jeste. Oblače ga u klovna i izvrgavaju ruglu. Ovde se reditelj, dakle, bavi temom kakav je osećaj biti drugačiji u društvu i jasno brani sve razlike koje ljudi među sobom nose.
Ali mali Dambo zatim počinje da leti. Kroz ovu fazu filma Tim Barton razmišlja o tome koliko je zapravo teško uopšte dokazati da si drugačiji. Niko ne veruje da slon može da leti.
Ubrzo zatim reditelj prelazi na temu kako ostati svoj i „ne prodati se”. Vođa cirkusa, koga tumači uvek zanimljiv Deni de Vito, prodaje Damba sa čitavim svojim cirkusom čoveku koga intreresuje isključivo profit, dok bilo kakvu vrstu empatije ne poseduje. U njegovoj ulozi gledamo Majkla Kitona, za koga bih rekla da nam je sam kostim više pokazao karakter njegovog lika negoli gluma sama. Dakle, Dambo postaje profitabilan, i tada se susrećemo sa još jednom od životnih činjenica: neki igraju za novac i slavu, neki za nadu i veru. Dambo pristaje da leti samo zbog vere da će ga naposletku vratiti njegovoj majci. A zatim nada koju gaji umire jer shvata da su sva data mu obećanja lažna, te da će zauvek ostati iskorišćavan od onih koji mu nude lepe reči, ali nikakvu podršku. Ali do kad zapravo možemo igrati za druge? Do kraja? Tim Barton se sa time ne slaže. A moram priznati, ni ja.
Jer slonovi nikad ne zaboravljaju. Ljudi koji istinski vole Damba kuju plan i, oslobodivši ga, slonče biva vraćeno svojoj majci. U narednoj sceni reditelj iskazuje još jedan od svojih stavova. Dambo beži, ali u sred ogromnog požara vraća se da spasi devojčicu koja je čitavo vreme verovala u njega. Time dobijamo poruku da, kada se osmelite da budete ono što zaista jeste, ne samo da ćete spasiti sebe, već možda i nekom drugom postanete heroj.
Iako likovi u filmu nisu sasvim razrađeni, iako nismo sigurni kojom temom se film zapravo bavi, do te mere da se sredina filma nalazi na tankoj liniji avanturističkog žanra, ipak moramo priznati da Tim Barton nema loš film, samo lošiji ili bolji u odnosu na svoj ostali rad. I usput, ovaj reditelj je jedan od retkih koji opravdava korišćenje specijalnih efekata. Dambo je zaista jedan smotuljak radosti, vizuelno je izuzetan. Takođe, u prilog ovom filmu moram spomenuti i kompozicije Denija Elfmana koje su već odavno prepoznatljive za filmove Tima Bartona, ali nikada netačne u atmosferi ili nezanimljive. I takođe ću izdvojiti scenu „ružičastih slonova na paradi”, koja je sigurno bila veliki izazov, a koju je reditelj više nego sjajno savladao.
Naposletku bih želela da izdvojim dve teme od mnogih. Dambo čitav film leti samo zahvaljujući peru. Ptičjem, kostimskom – bilo kakvom. Ali tek na kraju filma shvatamo funkciju pera. Pomenuta devojčica nosi oko vrata ključ, koji joj je na samrti dala majka, rekavši joj da, kada se oseti kao da se život zakočio i ne može dalje, samo okrene ključ – jer on sva vrata otvara. I upravo ta devojčica, koja Damba voli bespovratno, daje mu i poslednju potrebnu snagu da bi leteo, osvestivši mu činjenicu da mu nije potrebno nikakvo pero. Da se iza pera samo krio. A da je oduvek mogao leteti.
I još jedna tema, koju Tim Barton u vidu citata provlači kroz čitav film mada ne uspeva da nam je i prikaže, sem činjenice da Dambo leti, a to je – ništa nije nemoguće u cirkusu. A kako je cirkus često očigledna metafora života, tako i u životu – ništa nije nemoguće.
piše: Ivana Pavićević
jul, 2019.
