piše: Igor Diletant Belopavlović
Dugo vremena je u Holivudu kružila priča o potencijalnom filmu o Nikoli Tesli. A posle naglog skoka zainteresovanosti za našim naučnikom usled Nolanovog Prestiža, velika biografska priča se činila sigurnijom nego ikad pre. Nakon nekog vremena usledio je i Rat struja (borba za prevlast jednosmerne ili dvosmerne struje) sa Teslom kao glavnim sporednim likom. Ipak, taj osrednji film se posle Vajnštajnovog skandala našao u produkcijskom paklu, tako da se hajp oko istog, polako, ali sigurno gasio. Međutim, ove godine je izašao i prvi američki film u kome Nikola Tesla ima glavnu ulogu, prosto nazvan Tesla, sa Itanom Houkom u naslovnoj ulozi. Žao mi je da kažem da nije bio vredan čekanja.
Čak i uz naratorku Anu Morgan (Eva Henson), ćerku J. P. Morgana (Doni Kešvarc), film obiluje narativnim problemima. Kao u toliko drugih biografskih filmova, dobro poznavanje lika i dela istorijske ličnosti je neophodno za praćenje radnje. Pogotovo ako uzmete u obzir da nemamo uvek tačan osećaj vremena, te ne znamo da li je prošlo par dana, meseci ili godina. Čitavi delovi životne priče fale, što ne bi bio problem da sam film ne referiše na njih više puta. Jedan od mnogih primera jeste momenat kada Tesli sine ideja kako da napravi motor za naizmeničnu struju i potom ga crta štapom u pesku. Međutim, taj događaj nam nije prikazan, već se samo pominje kao nešto usputno i nebitno. S druge strane, taj trenutak se pominje toliko puta, u nasumičnim momentima, kao da ipak jeste bitan. Kada na sve to ubacite miks žanrova biografskog filma, polufantazije i dokumentarca, stvarno se čini da ni sam autor, tj. reditelj i scenarista, Majkl Almerejda, nije znao šta pokušava da kaže.
Povrh svega toga, postoje i tri scene, za koje, pošto se odigraju, saznamo da se nikad nisu stvarno desile. Prva je čuvena „šala” ili „opklada” (zavisi koga pitate) između Edisona (Kajl Maklaklan) i Tesle, vredna pedeset hiljada dolara, zbog koje je Tesla dao otkaz kod Edisona. Ovde je taj otkaz prikazan kao međusobna borba sladoledima između njih dvojice. Druga scena nam prikazuje Edisona koji pronalazi Teslu u nekom baru i najiskrenije pruža ruku pomirenja sa željom da okrenu novi list i krenu da rade kao jednaki partneri. Na kraju ove scene je implicirano to da su se njih dvojica stvarno udružili, mobilni telefon bi bio izmišljen još za njihovog života. U trećoj nestvarnoj sceni vidimo Nikolu Teslu kako na karaokama peva Everybody wants to rule the world od britanskog dua Tears for Fears.
Mada ove scene čine film još konfuznijim za praćenje, u njima sam bar naslutio šta je umetnik hteo da kaže. I čini mi se da ovo nije film o Tesli, već o borbi neshvaćenog umetnika i njegove vizije, tj. borbe reditelja filmova B produkcije sa nejasnom vizijom, koji se poistovetio sa Teslom. Tu bi J. P. Morgan trebalo da predstavlja surovi holivudski sistem vođen novcem, dok bi Edison predstavljao talentovane reditelje koji su se prodali, umesto da pomažu svojim prosvećenijim kolegama. A dok se to ne dogodi, dotični vizionar će pevati pesmu o tome kako su svi, osim njega, zli dok ga zavode svestki poznate glumice.
Borba malog čoveka, bio on genije ili ne, sa nemilosrdnim svetom je uvek popularna priča, ali je u ovom slučaju odrađena traljavo. Možda zbog toga što je autor radio na scenariju decenijama, te smo, pretpostavljam, na kraju dobili kombinaciju svih mogućih verzija.
Iako će sama činjenica da je film o Tesli, kao i relativno poznata glumačka postavka, sigurno privući određeni deo publike, ne sumnjam da će film brzo pasti u zaborav. Za sada, Teslin najbolji prikaz na velikom platnu ostaje i dalje onaj gde ga na samo par minuta glumi Dejvid Bouvi.
oktobar, 2020.
