piše: Mladen Ilić
Veliki deo istorije filozofije politike zauzima razmišljanje o adekvatnom uređenju društva i njegovih institucija. U tom kontekstu, jedan od centralnih pojmova je društveni ugovor, odnosno zamisao formiranja ili opravdanja političkog uređenja kroz saglasnost pojedinaca koji to društvo čine.
Najpoznatiji teoretičari društvenog ugovora su moderni filozofi poput Hobsa, Loka i Rusoa. Svako od njih je na različit način koncipirao pojam društvenog ugovora. Kod Hobsa, egoističnim pojedincima ide u korist da putem društvenog ugovora formiraju političko društvo i predaju svoja prava suverenu kako bi se zaštitili od neizvesnosti koje vlada u prirodnom stanju (stanju pre stupanja u društvo). Za Loka, ljudi stupaju u društvo kako bi očuvali svoju privatnu svojinu, dok za Rusoa društveni ugovor predstavlja akt formiranja društva u kome se pojedinac ne odriče suvereniteta, već štiti sebe od vlasti drugih formiranjem opšte volje koja predstavlja neku vrstu izraza volje naroda. Takođe, bitno je napomenuti da svi ovi teoretičari govore o realnim individuama kao subjektima društvenog ugovora.
U savremenoj političkoj filozofiji Džon Rols se može smatrati nastavljačem društvenougovorne tradicije iako ne koristi eksplicitno pojam društvenog ugovora. Rols se u svojoj knjizi Teorija pravde bavi metodom pronalaženja principa prema kojima treba urediti pravedno društvo. Kao i teoretičari društvenog ugovora, Rols konstruiše određenu vrstu prirodnog stanja koje naziva početno stanje. Bitno je naglasiti da su za većinu modernih teoretičara društvenog ugovora prirodno stanje i sam čin društvenog ugovora vrsta misaonog eksperimenta, a ne realno objašnjenje nastanka političke zajednice. Kod Rolsa je to još očiglednije zbog načina na koji ga konstruiše.
Rols smatra da se do principa pravde (po kojem/kojima će se uređivati institucije jednog društva) može doći kroz deliberaciju individua pod velom neznanja u početnom stanju. Takođe, bitno je napomenuti da se ti principi tiču institucija u društvu koje određuju kako će se raspodeliti primarna dobra. Pojam primarnih dobara predstavlja ona dobra koja su nužna za ostvarenje bilo čijeg životnog plana. Tu spadaju prava, slobode, prilike, prihodi, bogatstvo i društveni osnovi samopoštovanja.
Krenimo od pojma individue. Prema Rolsu, individue koje biraju principe su racionalne i moralno jednake. One su racionalne u pogledu toga što su sposobne da formiraju određenu vrstu životnog plana koji žele da ostvare i nalaze sredstva kojim će to učiniti, dok se moralna jednakost tiče njihove vrednosti kao moralnih delatnika. Ipak, ovo nije dovoljno, bitan aspekat početnog stanja jeste da ove individue biraju pod velom neznanja.
Veo neznanja predstavlja pojam koji obezbeđuje potpunu nepristrasnost u odabiru principa pravde. Goreopisane individue ne smeju imati nikakva znanja o njihovom socijalnom statusu, klasi, rasi, polu, inteligenciji, snazi i drugim pojedinačnim karakteristikama. Takođe, individue ne mogu imati znanje o svojim koncepcijama dobrog života, svojim religijskim i filozofskom uverenjima.
Ipak, Rols dozvoljava posedovanje opštih naučnih znanja o ljudskom društvu, ekonomiji, psihologiji, sociologiji i prirodnim naukama.
Čemu ovolika ograničenja? Rols smatra da će ovakva koncepcija izbora principa zagarantovati odabir pravednih principa, što je za njega identično sa nepristrasnim principima. Dakle, individue sa ovim (ne)znanjem principe biraju nepristrasno, bez ikakvih spoljnih partikularnih uticaja (klase, rase, pola, roda i drugih). Jedino relevantno za odabir principa jeste njihova priroda kao racionalnih i moralno jednakih osoba i određena naučna znanja. Ovo obezbeđuje biranje principa iz samo jedne perspektive, neopterećene pojedinostima koje mogu uticati na idividue tako da odaberu nešto što njima ide više u korist.
Stavimo se u ovu situaciju. Ukoliko ne znamo ništa o sebi, ali znamo ponešto o svakom od nas (našu prirodu) i nekim opštim naučnim saznanjima, biraćemo principe koji će obezbediti pravednu raspodelu primarnih dobara. To ćemo, tvrdi Rols, uraditi tako što ćemo izabrati principe koji će se postarati da i onom u najgorem položaju u društvu bude dobro. Drugim rečima, s obzirom na to da ne znamo naše mesto u društvu, i da je moguće da smo mi na dnu lestvice, biraćemo da i toj društvenoj grupi bude omogućen normalan život. Ovo zvuči prilično intuitivno i Rols nudi još nekoliko argumenata u prilog ovakvom načinu biranja, ali mi ćemo se pozabaviti samo opisom prirodnog stanja i individua koje se u njemu nalaze.
S obzirom na to da je za Rolsa ljudska priroda takva da je svaki pojedinac racionalan moralni delatnik potpuno jednak u tom pogledu sa drugim ljudima, početno stanje oslikava situaciju u kojoj ljudi biraju samo u skladu sa svojom prirodom i ničim više. Tačno je da se možemo izmestiti u perspektivu člana početnog stanja, ali pitanje je da li će nam taj metod dati koristan i adekvatan alat za rešavanje problema pravde.
Oslonimo se najpre na Majkla Volcera koji je kritikovao Rolsa zbog zanemarivanja društvenog aspekta dobara koja se raspodeljuju u skladu sa principima. Prema Volceru, dobra su društvena jer je njihovo poimanje i stvaranje društveni proces. Ljudi u određeno vreme i u određenoj kulturi dobrima (i ne samo materijalnim) daju određeno značenje, pa ga u skladu sa tim značenjem i raspodeljuju. Takođe, Volcer smatra da ljudi preuzimaju konkretne identitete zbog načina na koji poimaju, zatim stvaraju i na kraju koriste društvena dobra. Ljudi definišu svoju ličnost u odnosu prema drugim ljudima i u odnosu prema moralnom i materijalnom svetu.
Osim toga, još jedna kritičarka Rolsa, Iris Merion Jang ističe da se ne mogu svi aspekti uticaja na ljudsko odlučivanje svesti na dobra. Prema Jang, neke stvari izmiču distributivnoj paradigmi jer nisu dobra već funkcije i relacije unutar društva. Samopoštovanje, na primer, nije dobro koje se može distribuirati. Mogu se distribuirati dobra koja će pomoći nekome da razvije osećaj samopoštovanja, ali samopoštovanje se tiče stava koji osoba zauzima prema situaciji u kojoj je i svojim životnim planovima. Ljudi svoje samopoštovanje formiraju na osnovu toga kako provode vreme, kako se drugi odnose prema njima, koliko autonomije imaju u odlučivanju o aktivnostima koje im znače.
Jang takođe ističe grupni aspekt problema pravde. Unutar jedne kulture značenje će se najčešće formirati u grupama, pa će i pojedinci sebe konceptualizovati kao članove grupe, a ne kao pojedinačna racionalna bića. Uz to, nepravda (tlačenje i dominacija) se najčešće vrši nad grupama. Sa druge strane, nepravda se često vrši, a još češće rešava preko institucija, pa Jang tvrdi i da se pravda tiče perspektiva, procedura i principa za ocenjivanje institucionalnih normi i pravila.
Uvidi Volcera i Marion Jang služe da istaknu društvenu i kulturnu situiranost problema pravde. Ljudi sebe i sve oko sebe uvek koncipiraju unutar kompleksnog sistema relacija sa drugima i dobrima. Iz te perspektive se i odnose prema problemima pravde, ne rešavaju ih izmešteni iz svih ovih odnosa (prema drugima i sebi). Rolsov predlog da se izmestimo u perspektivu paradigmatskog racionalnog pojedinca zbog toga zvuči neprirodno, sukobljava se sa našom svakodnevnom praksom i rasuđivanjem.
Nepristrasnost i (idealna) racionalnost nisu načini na koje pristupamo problemima pravde, ne sedimo sami u sobi razmatrajući razloge nezavisno od želja koje imamo, i ne rešavamo tuđe probleme već one u kojima se nalazimo. Cilj vela neznanja upravo jeste da nas pozicionira u ovu situaciju nepristrasnosti u kojoj rasuđujemo samo uz pomoć razuma, opštih znanja o čoveku i pod pretpostavkom da smo svi jednaki.
Tačno je da jednakost pripada našim fundamentalnim intuicijama u toj oblasti, ali se tu ne radi o apstraktnoj moralnoj jednakosti. Radi se o jednakosti u nekom pogledu, o jednakosti polova u politici ili zaposlenju, o jednakosti obrazovanja za sve društvene grupe, o jednakosti svih u pogledu minimuma dobara potrebnih za funkcionalan život. Sve ove vrste jednakosti su problemi koji dotiču određene (ili sve) društvene grupe i tiču se konkretnih sfera u društvu i politika koje ih određuju. Odbacujući ovaj aspekt, Rolsova teorija previđa investiranost i motivisanost ljudi za rešavanje problema pravde. Kako Jang tvrdi, osećanja, želje i povezanosti ne prestaju da postoje i motivišu samo zato što su isključene iz početnog stanja i razloga koji se daju u prilog principa pravde. Ta partikularna osećanja i želje obezbeđuju motivaciju za rešavanje tih problema i njihov značaj.
U situaciji nepravde mora da postoji refleksija i izmeštanje u određenoj meri, ali ne kao potpuna nepristrasnost, već kao priznavanje drugog/drugih kao delatnika koji imaju svoje želje i motive (možda drugačije) za rešavanje problema. Rols ubacivanjem nepristrasnosti, putem vela neznanja, pokušava da izbegne egoizam i sebičnost ljudi i time uticaj slučajnosti, ličnih interesa i prednosti na odlučivanje. Ipak, Jang tvrdi da za to nije neophoda potpuna nepristrasnost i svođenje ljudi i njihovih rasuđivačkih sposobnosti na par aspekata, već se to može učiniti i kroz susret.
Umesto racionalnih pojedinaca koji sami rasuđuju i uzimaju u obzir perspektive drugih kao moralnih osoba, možemo se osloniti na susret, razmenu argumenata i deliberaciju uz priznavanje drugih kao drugačijih, kao onih koji takođe imaju za cilj ostvarivanje svojih potreba. Tako, uviđajući da naše ostvarivanje potreba zavisi od njih, pokušavamo da doprinesemo i ostvarivanju njihovih potreba. Ipak, to uviđanje nije stvar individualnog zaključivanja po pravilima Rolsovog početnog stanja; ono je posledica susreta i razgovora sa konkretnim subjektima i grupama koje izražavaju svoje želje, stavove i zahteve. Na ovaj način, nema potreba konstruisati nepristrasni hipotetički scenario koji će prisiliti ljude da odbace egoizam. Jang tvrdi da svako ko odbija da čuje potrebe drugih i sam neće biti saslušan.
Štaviše, Rolsova koncepcija početnog stanja legitimizuje hijerarhijsko odlučivanje i isključivanje grupa i pojedinaca iz odlučivanja o sopstvenom životu, jer ukoliko bilo ko, kao racionalan pojedinac (sa idejom o moralnoj jednakosti), može da odlučuje o drugima razmatrajući razloge sasvim sam (jer je racionalan i zna koja ograničenja treba da primeni na svoje i tuđe zahteve), onda se omogućava odlučivanje u ime grupa bez bivanja članom te grupe. Neko će, sasvim u skladu sa Rolsovim ograničenjima, odlučiti da žene treba da imaju jednak pristup poslovima kao i muškarci, ali možda neće uzeti u obzir činjenicu da su poslovi dizajnirani tako da pozicije mogu popuniti samo muškarci ili da se od žena očekuje da budu i majke, što ih u određenom smislu osujećuje, kao i da to često nije potpuno njihov izbor. Drugim rečima, omogućava se ugnjetavanje marginalizovanih i univerzalizacija vrednosti onih povlašćenih.
Rols sam tvrdi da je „reći da bi neko shvatanje pravde bilo izabrano u prvobitnom položaju jednako kao reći da bi racionalno promišljanje koje zadovoljava izvesne uslove i ograničenja dovelo do izvesnog zaključka”. Veo neznanja obezbeđuje da svi budu ubeđeni istim argumentima.
Stoga, možemo zaključiti da Rolsova pojmovna konstrukcija početnog stanja i vela neznanja svodi odlučivanje i deliberaciju na prosto izvođenje zaključaka u predefinisanim uslovima. U toj situaciji nije potreban razgovor, već samo sleđenje pravila koje će dovesti do tačno određenih principa koje je on već pretpostavio, a koji se ispostavljaju univerzalnim. Rols to ne krije, ali čini se da je njegovo pretendovanje na univerzalnost i bezvremenost principa pravde suvišno jer u praksi ljudi ne rešavaju probleme na taj način i sa univerzalnošću kao ciljem. Konkretni judi rešavaju konkretne probleme u konkretnim situacijama, a ne u početnom stanju, pod velom neznanja.
januar, 2024.
