Okruženi smo urbanim sredinama čija zaglušujuća buka preti da uspori ljudsko u nama, te se često budi potreba da pronađemo utočište u kome se možemo opustiti i zaboraviti na svakodnevnu vrevu oblakodera. U tim trenucima neophodno je otisnuti se na daleki put koji će oživeti naše usnule umove, a pošto nismo u prilici da odmah otputujemo u nepregledne puste predele, Kalvinov roman Nevidljivi gradovi može pružiti neophodno utočište. U ovom delu autor oslikava činjenicu da, ako pažljivije potražimo, oaze mira i spokoja možemo pronaći i u urbanim prostorima i onda se njima i prepustiti, bez nekog konačnog cilja, uz ideju da se put do suštine ponekad pronalazi lutanjem sporednim stazama.
Kalvino rečima gradi mesta koja opčinjavaju i oduzimaju dah, gradove koji se ne mogu pronaći na nama poznatim mapama, a ipak odišu opipljivošću i dozom realnosti jer pogađaju u srce čitalaca i ponovo otvaraju usnule oči koje kao da su zaboravile da lepo postoji i da se može pronaći. Narativnu nit je teško objasniti jer u njoj i nije suština. Roman je, u biti, jedno putešestvije u kome se venecijanski istraživač Marko Polo obraća Kublaj Kanu i opisuje gradove koje je obišao kada se otisnuo do granica njegovog prostranog carstva. Koncizna poglavlja se nižu kako odmiče priča i oslikavaju mesta koja se mogu zamisliti samo u najmaštovitijim i najhrabrijim snovima. Polo govori o gradovima čarobnih moći u kojima ništa nije onako kako izgleda, od prostora koji sadrže nepregledne plave lagune, preko gradova u kojima se tlo nalazi umesto vazduha, do onih čiji su stanovnici izgradili paralelan svet za svoje potomke. Isidora, Pentezileja, Tamara, Smeraldina, Doroteja, Anastazija i Fedora, samo su neka od imena koja Kalvino dodeljuje ovim fantastičnim idejnim prostranstvima.
Kako se fantastični elementi smenjuju, Kalvinov eksperiment postaje sve jasniji. Ne piše on o gradovima na način na koji oni zaista postoje u našem realnom svetu, već ukazuje na činjenicu da to nisu prostori ograničeni betonom i hladnim bezličnim zidinama, kako nam se ponekad čini, već urbane oaze satkane nepreglednim nizanjem ideja. Svaki od pedeset pet opisanih gradova otelovljuje misaoni eksperiment čija bi pouka mogla da bude da svako poseduje odgovor na sopstvena pitanja i da se sam može izbaviti iz zamke u kojoj je zatočen, bila ona misaone ili urbane prirode.
,,Sa gradovima je kao sa snovima: sve zamislivo može da se sanja, ali i najneočekivaniji san je zagonetka koja sakriva neku želju, ili njenu suprotnost, strah. Gradovi su kao i snovi sazdani od želja i strahova, iako je nit njihovog govora sakrivena, njihova pravila su apsurdna, perspektiva je varljiva, i svaka stvar sakriva neku drugu. – Ja nemam želje niti strahove – izjavi Kan – i moji snovi su sazdani ili od misli ili od slučaja. – I gradovi misle da su delo misli ili slučaja, ali ni jedno ni drugo nije dovoljno da njihovi zidovi stoje uspravno. U jednom gradu ne uživaš u sedam ili sedamdeset sedam lepota, već u odgovoru koji da na neko tvoje pitanje. – Ili pitanje koje ti postavlja terajući te da odgovoriš, kao Teba kroz usta Sfinge.”
Čitati znači putovati i otkrivati nove dimenzije u kojima saznajemo nove stvari o sebi, o svojim idealima i snovima. Čitati znači i sanjati, dozvoliti mašti da izgradi nepregledne oaze u cilju boljeg razumevanja sopstvenog uma i iskrenijeg doživljaja stvarnosti koja nas okružuje. Čitati, takođe, znači i biti spreman na spoznaju da konačan odgovor na naša pitanja ne postoji, već je poenta u neprestanoj potrazi, a upravo je to razlog što ova knjiga nastavlja da živi u nama, te joj se iznova i iznova vraćamo, željni da spoznamo nove dimenzije.
*Prilikom citiranja korišćen je prevod Jasmine Tešanović iz 1995.
piše: Sanja Gligorić
