piše: Milica Marjanović
Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?
‒ Vilijam Batler Jejts, Drugi dolazak
„Čini se da neka mesta postoje samo zato što je neko pisao o njima. Kilimandžaro pripada Ernestu Hemingveju. Oksford u Misisipiju Vilijamu Fokneru”, piše u jednom eseju iz 1979. godine, čija je autorka tiha, krhka, sitna žena. Prateći ovaj njen niz, možemo da idemo unedogled – Dablin pripada Džejmsu Džojsu, Stražilovo Milošu Crnjanskom, Alžir Alberu Kamiju, Napulj Eleni Ferante, Komo Srđanu Valjareviću. A Kalifornija? Kalifornija pripada Džoun Didion.
Rođena 1934. godine u Sakramentu (Kalifornija), Džoun Didion je počela da piše sa pet godina, na nagovor majke koja je samo tražila nešto što će joj prekratiti duge dane. Kao srednjoškolka prekucavala je priče Ernesta Hemingveja na pisaćoj mašini, zadivljena njegovim savršenstvom izraza, stilom koji opija i zavlači, rečenicama koje se doživotno lepe za čitaoca. Studirala je engleski jezik na Berkliju, a u poslednjoj godini studija osvojila je prvu nagradu na konkursu čuvenog Vouga i tako dobila posao istraživača saradnika koji je primorao da se preseli u Njujork. Za Voug je radila sedam godina, do 1964, kada se udala za Džona Gregorija Dana i sa njim se ubrzo po venčanju vratila u Los Anđeles, gde su dve godine kasnije usvojili ćerku Kvintanu. Godine koje su usledile obeležile su njene knjige eseja: Teturanje ka Vitlejemu (Slouching Towards Bethlehem, 1968), Beli album (The White Album, 1979), Majami (Miami, 1987) i Posle Henrija (After Henry, 1992). Pored obimnog esejističkog dela, njen opus čine još i romani kao što su Igraj kako kocka padne (Play It as It Lays, 1970) i Demokratija (Democracy, 1984) i dva memoara: Godina magijskog mišljenja (The Year of Magical Thinking, 2005) i Plave noći (Blue nights, 2011). Umrla je 2021. godine na Menhetnu.
Talas „novog žurnalizma” zahvatio je američku književnu scenu šezdesetih godina prošlog veka – roman Hladnokrvno (In Cold Blood, 1965) Trumana Kapotea označio je prekretnicu u novinarskom izveštavanju koja će dobiti svoj naziv 1973. godine kada izlazi antologija Novog žurnalizma (The New Journalism) Toma Vulfa. Ovaj pristup novinarstvu karakterisalo je pripovedanje u prvom licu i samim tim uvlačenje pripovedača u priču koja je onda dobila veću umetničku vrednost. Promenio se glas izveštača zato što se reportaži pristupalo kao romanu i tako osvežilo suvoparno nabrajanje činjenica.
U Vulfovoj antologiji našao se najpoznatiji esej Džoun Didion o američkom snu, Oni koji veruju u zlatni san (Some Dreamers of the Golden Dream). Pojavljuje se ideja o Kaliforniji kao zlatnoj zemlji, u kojoj svako žudi za slobodom i uspehom, ostvarenjem nekog ličnog ideala. Ali tu nailazimo na jedan problem – blago ovih sanjara je fantazmagorija, a savršeni život će se neizostavno obrušiti na njih. Ovaj esej ne otvara slučajno zbirku Teturanje ka Vitlejemu, zato što odmah postaje jasno da je tema koja se prožima kroz celo delo priča o svetu koji nestaje, o Jejtsovoj apokalipsi i drugom dolasku. Hipici su sokolovi koji više ne čuju sokolara: razum, emocionalna zrelost, nesposobnost da izraze svoje mišljenje, pasivno gutanje već sažvakanih političkih i društvenih uverenja, mržnja mržnje, samo su neka od obeležja ovog omladinskog pacifističkog pokreta. Didionova ih osuđuje zbog toga – nakon razgovora sa policajcima, psihijatrima i samom omladinom ona zaključuje da je propast neminovna, jer svet ostaje na ljudima koji ne umeju da iskažu svoja osećanja i mišljenja i zato ni ne mogu ništa drugo nego da ostanu „deca cveća”. Za nju je odrastao čovek onaj koji može sam da sudi o sebi i svetu oko sebe, a ne šilježad koja se igra odraslih tako što zadovoljava svoje potrebe za hranom, zajedništvom i seksualnim iskustvima. Jasno je da oni izbegavaju probleme odraslog doba, ne bore se protiv normi i tradicije, a droga im ne služi ničemu drugom do preusmeravanju sigurnosti koju su osećali u zagrljaju roditelja na svet halucinacija. Oni su simptom kraha društva, unuci generacije koja je odrastala okružena izmeštenim moralnim vrednostima usled ratova sredinom 20. veka koji nisu doneli ništa sem velikog broja žrtava.
Sada nije čudno što u istoj knjizi, u eseju O moralnosti (On Morality) ona pokušava da vaskrsne osnovne moralne istine. Podstiče čitaoce da preispitaju sve u šta veruju i da u svakom trenutku dozvole svojoj savesti da ih vodi kroz život, jer je etičnost neophodna za naše blagostanje. Logično je da nećemo ostaviti leševe naših bližnjih da ih prožderu životinje negde u šumi pored auto-puta, već ćemo ih sahraniti i odati im počast, zato što je to ispravno. Plemenitost obogaćuje duše ljudi koji imaju samopoštovanja, iako ovu vrlinu stičemo tek kada postanemo svesni svojih želja i ciljeva i puteva na koje nas oni vode. Tekst O samopoštovanju (On Self-Respect) govori baš o ovim temama – moramo da poznajemo sebe da bismo sebe poštovali. Samopoštovanje se stiče disciplinom, njegov izvor nikada nije u spoljašnjem okruženju pošto se naša lična uglednost nikada neće poklopiti sa tuđom: „Živeti bez samopoštovanja znači oka ne sklopiti jedne noći kada nam ni toplo mleko, ni fenobarbital nisu pri ruci. Dok nam je ruka na jorganu, prevrćemo po pameti sve svoje greške i propuste, svako izgubljeno poverenje i narušeno obećanje, svaki talenat koji smo protraćili iz lenjosti, kukavičluka ili nemara. Koliko god ga izbegavali, svi ćemo jednom leći u taj strašno neudobni krevet koji sami sebi nameštamo. A da li ćemo u njemu spavati zavisi isključivo od toga da li poštujemo sebe ili ne”. Dignitet o kome Džoun Didion govori ne odnosi se samo na naš sadašnji identitet, već i na sve prethodne, o čemu govori u eseju O čuvanju beležnice (On Keeping a Notebook): „Mislim da bi bilo dobro da ostanemo na zdravo-za-zdravo sa ljudima koji smo nekad bili, bez obzira na to koliko nam se dopada njihovo društvo. U suprotnom, pojaviće se nenajavljeni, lupajući na vrata sećanja u 4 sata posle jedne mučne ponoći i zahtevati da im se kaže ko ih je napustio, ko im je zabio nož u leđa i ko će nadoknaditi štetu. Brzo mi zaboravljamo sve što smo mislili da nikada nećemo zaboraviti. Isto tako zaboravljamo sve ljubavi i izdaje, sve reči koje smo šaputali i koje smo vikali, zaboravljamo ko smo bili. ”
U različitim likovima Džoun Didion postoji samo jedna konstanta – pisanje. Stalno prizivanje scena iz života, fragmenata razgovora koje je vodila i koje je prisluškivala, parčići tuđe svakodnevice ispunjavali su njene sveske, a kasnije i eseje u kojima je slikala pejzaže unutrašnjih stanja u vremenu kada svet malaksava. Čuvanje dnevnika, svezaka ili albuma nije samo navika pisaca i novinara, nego i drugih ljudi koji žele da se uvere u verodostojnost života i ostave neki trag o svom postojanju.
„Zapisivanje je posebna nagonska potreba, neobjašnjiva onima koji je nemaju i čija je korist slučajna ili sporedna kao i u svih drugih sličnih prinuda. Pretpostavljam da se ona ili rodi ili ne rodi u kolevci. Iako sam ja osećala obavezu da zapisujem stvari od svoje pete godine, sumnjam da će moja ćerka ikada imati tu potrebu, zato što ju je život prosto pomilovao i ona ga prihvata onakvog kakav jeste, ne plašeći se da zaspi uveče i probudi se ujutru. Ljudi koji čuvaju lične beležnice su potpuno drugačiji, usamljeni otpornici koji bi sami da preuređuju stvari, nervozni i nezadovoljni, deca koju već od rođenja muči predskazanje o gubitku”, piše Didionova u svom eseju o beleženju.
U pisanju je uvek tražila odgovore na pitanja koja je muče, misli su joj se rasipale dok je slova na papir urezivala britvom. Tačnost, ritmičnost i struktura imale su smisla za nju sve dok se nije doticala Kalifornije, zato što je mit koji je Didionova izgradila na osnovu sopstvene refleksivne nostalgije i priča svojih predaka. U Beleškama ćerke starosedelaca (Notes From a Native Daughter) upoređuju se stari Sakramento koji krase predivni predeli, stare kuće i ulice, i novi Sakramento koji je zakopao vlastitu dušu pod tržnim centrima i kompanijama za izgradnju raketa. Na kraju, autorka dolazi do zaključka da je Kalifornija nedokučiva iluzija dok se priseća godina koje je provela na drugom kraju kontinenta: „Kasnije, dok sam živela u Njujorku, vraćala sam se u Sakramento četiri ili pet puta godišnje (što je let bio prijatniji, to je moja teskoba bila neobjašnjivija, jer ljudima poput mene teško pada mogućnost da ne bismo uspeli da prevalimo toliki put u vagonu), i pokušavala sam sebi da dokažem da možda nikada nije trebalo da odem, zato što je na barem jedan način Kalifornija o kojoj govorimo slična Edenskom vrtu: pretpostavlja se da svako ko propusti njena blaženstva biva proteran iz nje zbog izopačenosti sopstvene duše. Na kraju krajeva, zar se nije Doner-Rid društvo hranilo telima svojih mrtvih da bi doprlo do Sakramenta? Već sam rekla da je put kući naporan, i jeste – ali je naporan na način koji veliča dvosmislenost tih tugaljivih putovanja. Povratak u Kaliforniju nije jednak povratku u Vermont ili Čikago; Vermont i Čikago su konstante prema kojima pojedinac može da isprati svoju ličnu promenu. Ali kod Kalifornije mog detinjstva jedino je konstantna brzina kojom je ona sama nestajala. ”
„Budućnost je uvek privlačna u zlatnoj zemlji zato što se niko ne seća prošlosti”, glasi jedna od rečenica koja definiše pacifičku obalu Amerike na kojoj duva jak, suv, topao vetar po imenu Santa Ana zbog koga je Los Anđeles stalno u plamenu. Prošlost će uvek sagoreti, i ako pitamo Džoun Didion, tu leži neuhvatljivost ne samo mesta, već i nas samih.
oktobar 2023.
