piše: Miona Đenisijević
Tokom vrelih letnjih dana osvrnimo se na novi, vreli film Rivali (Challengers) italijanskog reditelja Luke Gvadanjina u kojem su glavne uloge Taši, Arta i Patrika poverene talentovanim mladim zvezdama Zendaji, Majku Fajstu i Džošu O’Konoru. Teško ste mogli izbeći pomen ovog filma jer su društvene mreže vrvele od provokativnim kadrovima, izazivajući veliko interesovanje prvenstveno za tematiku poliamoričnog odnosa i istraživanja seksualnosti mladih, što je viđeno i u ranijem radu reditelja, te se očekivalo da film ponudi nešto drugačije u odnosu na uobičajene holivudske vanila drame.
Rivali svakako nije prvi film koji istražuje strukture ljubavnih trouglova. Od klasičnih dela Nacrti za život (Design for Living) Ernsta Lubiča, Žil i Džim (Jules et Jim) Fransoe Trifoa do savremenih remek-dela Sanjari (The Dreamers) Bernarda Bertolučija i I tvoju mamu takođe (Y tu mama tambien) Alfonsa Kuarona, filmski svet je oduvek bio fasciniran složenošću ovakvih trijada, prikazujući ih kroz različite perspektive i kulture. Osnovna priča svih ovih filmova manje-više prati isti šablon: dvojica srčanih prijatelja nalete na devojku koja je u nekom aspektu izuzetna, te se obojica u nju zaljube, što poremeti njihov odnos. Zanimljivo je primetiti da je devojka u pitanju uvek prikazana kao dominantna i emancipovana (pogotovo interesantna pojava u Lubičevom filmu iz 1933). Radnja je dalje fokusirana oko promene u ljubavnim usmerenjima devojke, te stvaranja tog čuvenog trougla. Sva navedena dela suptilno istražuju temu poliamorije i otvaraju pitanja seksualnosti na ne uvek eksplicitan način, već samo sugerišući težnju ka menage à trois.
Najstariji od ove selekcije, takođe u neku ruku najsličniji Gvadanjinovom filmu, revolucionaran za svoje doba jeste Nacrt za život Ernsta Lubiča. Jedan od najsubverzivnijih filmova klasičnog Holivuda u kojem se Gilda, nezavisna i moćna žena, zaljubljuje u dva umetnika i odlučuje da ih zadrži obojicu. Poput junakinje Taši iz Rivala, Gilda je slobodoumna i veoma upletena u karijere svojih izabranika. Oba filma karakterišu složeni odnosi ispunjeni međusobnom naklonošću i prijateljstvom. Posebno je dirljivo koliko se likovi zaista vole, što se vidi u trenucima humora i bliskosti (u Rivalima to su periodi iz prošlosti, dok je sadašnjost obeležena hladnoćom odnosa). Seksualne tenzije su neizbežne, ali Gilda, kao i Taši, nije neodlučna zavodnica, već snažna žena koja ne želi da razdvoji prijatelje, nego da ih zadrži zajedno. Nacrt za život je u svom pristupu poliamoriji zapravo napredniji od ovogodišnjeg filma, jer se na kraju naslućuje ostvarenje poligamne veze. U Rivalima mogućnost zajedničkog odnosa se gotovo nikada ne razmatra, već se narativ forsira na to ko će osvojiti Taši, koja ne želi biti osvojena, a paralelno se sugeriše određena doza homoerotičnosti među glavnim junacima, koja nije do kraja istražena.
Sličnu šemu vidimo i u Trifoovom kultnom ostvarenju. Prijatelji Žil i Džim oživljavaju tek kada upoznaju zavodljivu i opasnu Katrin. Ona se udaje za staloženog Žila, koji je previše povučen i dosadan da bi je zadržao, a u međuvremenu postaje ljubavnica Džima, koji odbija da se povinuje njenoj volji. Ovaj obrazac nesrećnog braka vidljiv je i na primeru Arta i Taši – poput Žil i Katrin, i oni imaju malu ćerku, a njihov porodični odnos narušava povratak starog prijatelja i obnavljanje stare romanse. Ovaj tip prevare i izdaje koje se dešavaju u tom trouglu poslužio je kao inspiracija i italijanskom reditelju. U oba filma primećujemo da, kako likovi stare i postaju zreliji, dosta toga biva izgubljeno. Ljubav, nevinost i boemski šarm prošlih vremena kod Trifoa se jasno gube usled horora nacizma, dok u Gvadanjinovom filmu ne postoji društveno-politički kontekst koji bi uticao na ove promene. Iščezavanje zanosa u tom slučaju rezultat je isključivo kompleksnih odnosa junaka.
Kuaron se takođe osvrće na političku situaciju kroz svoje delo, te je povodom filma I tvoju mamu takođe izjavio: „To je film o dva tinejdžera koji prolaze kroz identitetsku inicijaciju, ali i o potrazi za identitetom zemlje koja je u svojim ’tinejdžerskim godinama’ i pokušava da se pronađe kao ’odrasla’ nacija”. Nemarni i živahni duh Hulia i Tenoča podudara se sa predstudentskim danima Arta i Patrika, i iako je novi film manje eksplicitan, prikazuje istu vrstu istraživanja i ispoljavanja seksualnosti dvojice mladića. Filmovi na srodan način uvode lik devojke – dva momka ugledaju Luizu, odnosno Taši, na proslavi i, vođeni dečačkom zaljubljenošću i brzopletošću, pozivaju je da ih prati. Luizina reakcija se poklapa sa Tašinom, time što pokazuje interesovanje za obojicu i ubrzo prihvata poziv. Sve troje započinju istraživački ples u kojem Luiza – Taši – pita momke o njihovim devojkama, zadovoljstvima i podvizima, dok se momci, želeći da je impresioniraju, hvale i smeju sa preteranom samouverenošću.
Sirova erotičnost koja dominira Kuaronovim filmom dobija nove razmere u radu Bertolučija. Sanjari su u svakom smislu nesvakidašnja pojava. Bertoluči ne prati gore istaknuti šablon ljubavnih trouglova, već se u realizaciji bizarnih veza njegovih junaka potpuno dekonstruišu dotadašnje norme ovog tipa odnosa. Ispod opskurnih seksualnih fantazija brata i sestre u koji se uvlači i njihov gost krije se određena doza sebičnosti i prezira, koja dovodi do naglašene izolacije likova, primetne i u odraslim verzijama Taši, Arta i Patrika. Gvadanjinova kao i Bertolučijeva senzualnost ističe osećaj praznine u životima likova, posebno u njihovim naporima da pronađu ljubav ili je zadrže. Za razliku od starijeg kolege, kod mlađeg italijanskog reditelja ta senzualnost je stilizovana kroz naglasak na vitkoj muskulaturi glavnih glumaca. Direktor fotografije Sajombu Mukdiprom (Sayombhu Mukdeeprom) gotovo opipljivo beleži teksturu kože i mesa, pružajući čulnu fascinaciju.
Konačno, ono što je specifično za film Rivali jeste odabrani motiv – tenis. Već u početku nam je dat ključ za čitanje čitavog filma – kada glavna junakinja kaže da je tenis poput međuljudskih odnosa, jasno nam je naznačeno da će se film svoditi na dobacivanje lopticom i preuzimanje vođstva u odnosima između troje glavnih likova. Tenis se prirodno uklapa kao metafora rivalskih odnosa svojom estetikom i ritmičnošću, što su iskoristili sektor kamere i zvuka. Muzička podloga bazirana je na žanru nekonvencionalnom za film, elektro-tehno, dok su kadrovi veoma kompoziciono stilizovani, a u navratima i impresivni (prikaz meča iz ugla ispod terena ili iz ugla loptice).
Prosečan gledalac, poznajući Zovi me svojim imenom (Call Me by Your Name) i Kosti i sve (Bones and All) i čuvši glavnu tematiku novog filma, ulazi u bioskop sa nadom da će doživeti savremenu varijaciju I tvoju mamu takođe. Ipak, izlazi sa utiskom da je pogledao staromodni, prevaziđeni Nacrt za život. Ovo može ukazati na to da je Gvadanjino podlegao pritiscima i okovima (starog) Holivuda, stvorivši film koji je nesumnjivo zabavan i vizuelno lep, ali koji ne dodaje osvežavajuću ili jedinstvenu perspektivu temi toliko dragoj filmskom svetu.
avgust, 2024.
