piše: Jasna Žarković
Na kamernoj sceni teatra Hartefakt kuća dvoje glumaca okruženih publikom maestralno se, korak po korak ali unazad, približava zločinu obloženom nedužnim emocijama, poverenjem i radoznalošću, kako to često u životu i biva. Malecka i njen teča – Marta Bogosavljević i Svetozar Cvetković – lako nas uvode u priču o odrastanju u američkoj provinciji s kraja prošlog veka, obojenom pravilima patrijarhalnog vaspitanja kakvo je i nama na ovim prostorima blisko.
Kroz Maleckino sećanje promiču porodični portretimajke, oca, baba, tetaka i omiljenog teče, evociranjem razgovora na prazničnim skupovima, koji se svode na jasnu podelu muških i ženskih uloga, do onog standarda „žena trpi ako želi čoveka pored sebe”. Sve zvuči jednostavno, ubedljivo, nedužno i toliko jedino moguće, da mladoj devojci ne ostavlja prostor za pobunu. Kroz replike ženskih članova porodice naziremo, ipak, slabašnu potrebu za drugačijim mišljenjem.
U svedenoj scenografiji dve stolice prisustvujemo časovima vožnje koje teča daje svojoj voljenoj devojčici i tokom kojih se razvija nimalo jednostavan odnos dva lika. Vešt rad autorke romana Kako sam naučila da vozim Pole Vogel i dramaturga Vuka Boškovića stvara atmosferu poverenja, a time i probijanja granica, mogućnosti gruminga i na kraju povređivanja i patnje.
Gledamo i jedni druge u publici kružnog amfiteatra, primećujući kako tenzija i neverica sa svakim dijalogom raste, dok u vazduhu lebdi pitanje: kako je ovo moguće? Prečesto postavljano pitanje na koje nema jasnog odgovora, jer se krije u čitavom nizu postupaka koji nisu na vreme raskrinkavani. Iza te tišine stoji nesvesno – time ne i amnestirano – saučesništvo, na prvom mestu, ljudi najbližih žrtvi, ali i čitavog društva.
Mnogo je pitanja koja prate ovakve drame i sa kojima se žrtve, a često i počinioci, nose ostatak života: da li napasnik može da vlada svojim postupcima? Gde je granica zdrave bliskosti, a odakle počinje zamućen teren? Kako decu na vreme pripremiti za ovakve situacije? Kako se posle zločina nositi sa traumatičnim sećanjima? Umetnost nema odgovore, ali je često jedina koja ova najteža pitanja postavlja. Rediteljka Tara Manić učinila je tako za roditelje adolescenata mnogo više od standardnih edukativnih formata – napravila je predstavu na koju bi trebalo da dođu sa svojom decom i osvetle mrakove koji to ne moraju biti.
Kamerni prostori i kamerna dramaturška podela za samo dva lika uvek podrazumevaju poseban izazov za glumce. Od starog barda našeg glumišta, Svetozara Cvetkovića, očekivala se standardno sjajna igra, ali je mlada Marta Bogosavljević lik Malecke izvela sa takvom energijom, stilom i umešnošću kakve se retko vide na aktuelnom repertoaru beogradskih pozorišta. Izuzetno zahtevan zadatak delikatne igre u krilu opasnosti, kao i raspona emocija, od dečje bezazlenosti do rezignirane pobune mlade studentkinje koja brzom vožnjom odagnava duhove traume – izveden je vešto i mudro. The star is born.
jun, 2024.
