Drugi roman Džonatana Safrana Fora, Neobično glasno i neverovatno blizu, mogao bi se u prvi mah opisati kao još jedna knjiga o septembarskom napadu na kule bliznakinje u Njujorku čija inovativnost leži na samom kraju u odeljku u kome se brzim listanjem stvara utisak da čovek prikazan na tim stranama lebdi na nebu i vraća se u kulu koja gori. Međutim, For kroz čitav roman inkorporira snažna vizuelna rešenja, koja često navode čitaoca da zastane, da se zapita i pokuša da verbalizuje neizrecivo. Eksperiment sa formom prožima celokupan roman jer vizuelni elementi rasuti između pasusa teksta prate neobičnu potragu devetogodišnjeg Oskara za istinom o naizgled tajnovitom segmentu očevog života, čije bi rešavanje moglo da ulije neki smisao u emocionalni haos koji ga okružuje. Kao da nije dovoljno što je izgubio oca u napadu na kule bliznakinje, Oskar je prisustvovao i poslednjem očevom pozivu, na koji nije odgovorio. Ova odluka će ga progoniti toliko da će u jednom trenutku kupiti isti telefon, a stari umotati i sakriti na dno ormana. Ali da li se zaista mogu skloniti stvari koje nas progone i muče? Da li je moguće kretati se u suprotnom smeru i uložiti napor da se vinemo u nebo, umesto što neprestano padamo na dno, baš kao i figura čoveka na poslednjim stranicama knjige?
Oskar je pronašao ključ na dnu očeve vaze i odlučan je u ideji da pronađe tu jednu odgovarajuću od sedamnaest miliona postojećih brava u Njujorku – poduhvat kojim kao da se For klanja Polu Osteru, velikanu ovog tipa pripovedanja. Potraga čitaoce vodi kroz predgrađa Njujorka, pri čemu Oskaru pomaže plejada interesantnih likova, između ostalog i rođena majka, koja je i sama slomljena događajem, ali se ne protivi tome što njen sin provodi toliko vremena van doma bez ikakvog objašnjenja. Ovo sumnjivo nizanje događaja doprinosi adrenalinu koji čitalac oseća dok sa Oskarom iz strane u stranu kuca na nepoznata vrata i unosi u priču osećaj neizvesnosti, misterije i uzbuđenja, uvek isprepletan sa brigom o tome kako protagonista izlazi na kraj sa porodičnom tragedijom koja ga je zadesila.
For u romanu eksperimentiše sa formom, ali i sa vremenskim opsegom koji pokriva, jer se uz glavni narativni tok prepliće i priča o bombardovanju u Drezdenu 1945. godine, koje je zauvek obeležilo živote njegove babe i dede. Možda se u ovom trenutku možemo zapitati da li je čitava ljudska istorija samo niz tragedija koje nas uče da pronađemo načine da ljudskost nadjača patnju, što se i Oskaru dešava u određenim trenucima. Kada razjašnjenje donese preokret, čitalac shvata da poenta nikada nije bila u rešavanju misterije, već u samoj potrazi, u neprestanoj hrabroj borbi dečaka da pronađe delić slagalice koji će mu možda pomoći da sklopi širu sliku, sliku u kojoj će možda ugledati neki smisao, čime će se ublažiti njegova neutaživa bol zbog gubitka oca, kao i osećaj krivice što je samo nemo slušao njegove poslednje pozive, umesto da na njih odgovori.
Dati glas detetu u jeku tragedije nije lak zadatak, ali je možda i jedan od najvažnijih podviga naše humanosti jer iskrenost njihovih reči sažima sve. Kao što se u jednom trenutku beleži u knjizi, smrt je takva da nije bitna snaga oružja i svako koga tragedija zadesi shvati da ratovi koje vodimo jedni protiv drugih nisu ništa drugo nego uzaludni i stravični činovi.
piše: Sanja Gligorić
