Ovaj istorijsko-epski spektakl srpskih razmera je podelio naciju na publiku koja je seriju pljuvala, političare koji su seriju branili i profesionalnu zajednicu koja je ostala nema. U danima posle premijernog prikazivanja se podigla tolika polemika među ljudima da nisam mogao da odolim i da joj se sam pridružim.
Pre izlaska serije, ljudi su je poredili sa opštepopularnom serijom Igra Prestola, opet čiji nisam veliki pratilac, ali sama činjenica da je to poređenje postojalo je navodila na misao da će se raditi o stvarno velikom televizijskom spektaklu. U svetlu skorih serijskih premijera koje su se pojavile na Javnom servisu, pogotovo gledajući Senke nad Balkanom, stekao se utisak da se kvalitet igranog sadržaja pravljenog za televiziju poboljšava – Nemanjići su dočekani sa izuzetno visokim očekivanjima. Što je verovatno i razlog tolike javne polemike.
Činjenice su sledeće: dvanaest epizoda serije su, prema navodima RTS-a, koštale nešto manje od tri miliona evra, pri čemu su oni izdvojili nešto više od jednog miliona evra. Što čini dvanaest jednosatnih epizoda relativno jeftinim igranim sadržajem visokog kvaliteta koji televiziji omogućava bolju gledanost i veći rejting, što samim tim znači i veće prihode za televiziju preko reklama. Sve to se dešava u susret planu da se ukine budžetska podrška Javnom servisu i da bude prepušten tržištu, pa samim tim ima smisla da se trude da učine sekund svojih reklama što ekskluzivnijom robom.
Dalje, sve to bi bilo u redu da je neki od elemenata serije uspeo da doraste očekivanjima jednog takvog formata. Priča o rađanju srpske nacije ima potencijal da privuče široku publiku. Nacionalna istorija/mitologija je na svim televizijama čest motiv različitih programskih formata od dokumentarnih, obrazovnih, zabavnih do igranih. Za to je neophodno da postoji atmosfera koja daje kontekst takvom narativu. Nadao sam se da će biti maštovita srednjevekovna priča o moći, borbi za vlast, seksualnim intrigama začinjena spektakularnim scenama bitki mačevima i strelama koje su uvek uzbudljive za gledanje.
Dalo se pomisliti da bi prvi kadrovi serije mogli da budu nešto zanimljiviji, recimo da se vidi odakle car Manojlo dolazi tako umoran ili da se vide sve te skupljene lokalne glavešine. Mada će to nastaviti da bude obrazac koji prati sva ostala dešavanja u ovoj epizodi. Najinteresantniji događaji za gledanje se neće desiti pred kamerom. Sve će biti pomenuto verbalno ili metaforički prikazano. Vrhunac takvog obrasca je dat kroz jednu scenu bitke u kojoj će vojskovođe oko Nemanje uzvikivati imena mesta gde će se sledeći boj voditi. Da bi se ispostavilo da je ta bitka, koja se u segmentima provlači između tih uzvika, u stvari konačna bitka u kojoj se ujedinjuju sve srpske oblasti pod Nemanjinu vladavinu. Tu nastaje glavni problem, jer tada shvatam da je glavna bitka koju sam se radovao da ću videti zapravo potpuno razočarenje. Sastavljena iz nekoliko nemuštih kadrova oko sto ljudi koji mlate mačevima jedni na druge. Izvršenje ove scene je katastrofalno i njen izgled razočaravajuć. Cela epizoda izgleda kao da ljudi koji su je pravili nisu videli ni jedan film snimljen u ovom veku.
Ovde treba napraviti mali otklon od celokupne situacije. Na kraju krajeva, ipak se radi o igranoj seriji kojoj je cilj da na neki način zabavi svoje gledaoce, a ne o pitanju od egzistencijalnog značaja. Dobro, možda je od egzistencijalnog značaja za mene, jer se bavim time i trudim se da zaradim za svoju egzistenciju nudeći svoj rad upravo u tom polju, ali za veliku većinu ljudi nije. Posmatrajmo Nemanjiće ne kao istorijsko-epski spektakl, nego kao društveno-političku satiru, koja je domaćoj publici poznatiji i bliži žanr. Na to me je prvenstveno navela scena početka gradnje hrama Svetog Đorđa,u kojoj Nemanja drži kratak govor bez ikakvog značaja za dalji tok radnje nakon koga dva prisutna vojnika imaju comic relief momenat u kome se slika odnos države prema vojsci. Ovaj segment serije me je podsetio na egipatski kratki film Posledice inauguracije javnog toaleta na 375. kilometru, Omara el Zohairija. Odatle je još nekoliko segmenata počelo da se uklapa u datu žanrovsku klasifikaciju.
Muzičari prisutni na tri različita mesta u epizodi nemaju nikakvu konkretnu funkciju osim da potenciraju srednjovekovnost priče, pa se može steći utisak da je njihova svrha upravo predstavljanje lažne slike mira i blagostanja. Odnos prema kulturi koji se često pripisuje našem modernom društvu – Hleba i Igara. Nešto kasnije ovakav način tumačenja dobija i svoj krunski argument. Radi se o sceni kada Nemanjina žena Ana dolazi za trpezu svoje porodice i opominje ih što ne koriste escajg pri jelu. Nešto što je vremenom postalo posprdna doskočica kada želite da prekinete raspravu o nacionalnoj kulturološkoj superiornosti, je pronašlo svoje mesto u priči o rađanju jedne kraljevine. Ovakvi detalji mogu ukazati na visoko promišljenu subverzivnost tvoraca ove serije, što bi dalo drugi ugao gledanja na nešto što bi na prvi pogled bilo prilično osrednja domaća serija.
Tako da, ako ćete biti fokusirani na to šta ljudi pričaju i koliko je to istorijski verodostojno, ova serija će vam vrlo verovatno biti teško razočarenje. No, ako promenite ugao gledanja, može da bude vrlo duhovita satira modernog vremena.
piše: Nenad Tesla
februar, 2018.
