intervju vodila: Jovana Nikolić
Naš junski sagovornik je Nemanja Nikolić, mladi vizuelni umetnik iz Beograda čija su dela izlagana na brojnim grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu, deo su privatnih i javnih kolekcija, a svom autoru su donela i mnoge nagrade. Nemanja je veliki zaljubljenik u film, te su njegovo lično kinematografsko iskustvo i istraživanje odnosa filma i tradicionalnih likovnih tehnika temelj njegovog rada. Sa Nemanjom smo pričali o konzumiranju pokretnih slika kroz digitalnu formu, predavačkoj praksi, Umetničkom prostoru U10 i njegovoj najnovijoj seriji apstraktnih slika Rhythm Variations.
Donedavno je u Galeriji Rima bila aktuelna izložba tvojih najnovijih radova, ciklusa slika Rhythm Variations. Kaži nam nešto više o inspiraciji i nastanku ovih slika.
Pomenuta serija slika je nastala tokom prethodne i ove godine. Reč je o radovima izvedenim akrilnom bojom na platnu. Kao i u slučaju većine mojih prethodnih celina i projekata, polazna tačka su bile pokretne slike, odnosno igrani filmovi. Namera mi je bila da, služeći se jezikom geometrijske apstrakcije, op-artom, slikarstvom oštrih ivica (hard edge painting), svođenjem i apstrahovanjem zabeležim različite filmske ritmove i sekvence i na taj način jedno vremensko iskustvo prenesem na dvodimenzionalnu površinu platna. Interesovalo me je nešto što pored narativa, ritma određenog kadra, zvuka u širem smislu ili onoga što nastaje između njih, postoji i opstaje unutar moje memorije. Iz toga dolazi deljenje platna na sekvence, odnosno male celine, koje imaju za cilj da uvedu posmatrača u jedan novi vid percepcije koji negira hijerarhiju i vremensku linearnost.
U radu neretko nastojiš da tradicionalnom tehnikom slikarstva prikažeš iskustva stečena konzumiranjem modernih medija. Koji su najveći izazovi na koje nailaziš tokom prevođenja, na primer, filmske sekvence na platno?
Mislim da je iskustvo konzumiranja pokretnih slika kroz digitalnu formu imalo veliki uticaj na moj pristup umetnosti. Tu ne mislim samo na radove izvedene na platnu već i na crteže i animirane filmove koje pravim od istih. Kada sam početkom dvehiljaditih počeo da prikupljam DVD-ijeve i da arhiviram kinematografska ostvarenja na njima, odmah sam počeo da koristim taj materijal kao sredstvo za eksperiment. Bila mi je zanimljiva mogućnost da lako, sa vrlo pristupačnim sredstvima, „zaronim” unutar filma. Rastavljao sam čitave sekvence na bezbroj frejmova, kolažirao ih, pravio nove narative od njih, a onda od 2006. godine, tokom studija, počeo da ih crtam i od tog materijala da stvaram svoje stop-motion animacije. Kasnije sam, kroz slikarski pristup, sve više obraćao pažnju na strukturu filma i njegovu ritmiku, posmatrajući određena ostvarenja po više puta. Mislim da je za mene najveći izazov u slikarstvu uvek bila sama činjenica da je platno koliko god veliko, uvek ograničeno, ivice su uvek tu. Jedan od razloga zašto se lakše prepustimo sadržaju dok posmatramo film je upravo taj što ne možemo u istom trenutku da vidimo ili čujemo i početak i kraj. Ipak, kontradiktorno, to je ponekad i prednost slike. Ako vas neko delo podstakne na razmišljanje, iz bilo kojih razloga, može se dogoditi da je mnogo uzbudljivije „lutati” po slici nego po filmu.
Tvoje apstraktne geometrijske slike tehnički su urađene tako da je trag četkice nevidljiv i da se svaka proizvoljnost i nepreciznost „slobodne ruke” eliminiše. Da li se dešava da tokom stvaranja dela dođe do „greške” i kako se takva greška ispravlja?
Ono što mene sve više interesuje je dubinski ulazak u sliku, beskonačnost sudara površina i detalja. Nešto što je u samoj srži slikarstva ili crteža, tranzicija od forme, odnosno, oblika do poteza četke i obrnuto. Naravno, greške su neizbežne, a moj postupak je takav da se sve površine boje više puta i uvek iznova dok ne dobijem rezultat koji je blizu željenom.
Tokom stvaranja koristiš i digitalne medije. Na koje sve načine savremena tehnologija, po tvom mišljenju, utiče na umetničku praksu i da li je mladi slikari koriste sramežljivo i nedovoljno, ili se pak previše oslanjaju na nju?
Uvek polazim od ideje, namere, pa tek onda razmišljam kojim sredstvima bi zamisao bilo najbolje realizovati. Olovka, papir, softver, četke, vektorska grafika ili platno su prvenstveno alati. Danas je gotovo nemoguće zaobići digitalne medije i bilo da smo toga svesni ili ne, oni imaju ogroman uticaj na našu svakodnevicu, a shodno tome i na naš način promišljanja stvarnosti. Mislim da je nemoguće odrediti granicu između nedovoljne ili prevelike upotrebe generalno, o tome se može govoriti prvenstveno kroz individualne slučajeve.
U svom radu ističeš autonomiju slike i likovni jezik koji sam sebe opravdava. Ipak, može li se umetnost u potpunosti odvojiti od sveta njenih konzumenata i zatvoriti u krug sopstvenih zakonomernosti, ili je na neki način takva potreba za isključenjem takođe kritika savremenosti, društva i politike u njenom najširem smislu?
Ovo je vrlo zahtevno pitanje koje bi moglo biti povod za jedan duži razgovor ili raspravu. Apstraktna ili nepredmetna umetnost nije nastala iz potrebe za nekom vrstom eskapizma, već sa idejom stvaranja revolucionarnog i neistraženog jezika stalnog samoprevazilaženja i eksperimenta. Takav pristup umetnosti je ne samo likovno već i politčki osvešćen. Mislim da apstrakcija još uvek ima potencijal sa početka dvadesetog veka, ali takođe i da je treba ponovo preispitati podjednako etički i estetski, a zatim osmisliti iz početka,
Osim u Srbiji i regionu izlagao si i u mnogim velikim umetničkim centrima – Madridu, Barseloni, Parizu, Seulu – da li inostrana publika drugačije reaguje na tvoje slike, tj. da li si primetio neke sličnosti ili karakteristične razlike doživljaja tvojih dela u različitim podnebljima?
Naravno, mada ovde ne bih želeo da upadnem u generalizaciju i preterano pojednostavljivanje. Umetničko delo se uvek završava u svakom od posmatrača pojedinačno. Shodno tome, u zavisnosti od njegovih sklonosti, interesovanja, političkih stavova, dolazi i do ponekad oprečnih doživljaja istog dela. Ali naravno da kada izložite apstraktnu sliku u Njujorku ona ima drugačiji kontekst, odnosno istorijat i genezu od npr. apstraktne slike na ovom podneblju.
Da li publika ima potrebu da sa tobom, autorom, podeli asocijacije koje tvoje apstraktne slike bude kod njih? (I ukoliko da: Da li se apstraktna umetnost uopšte može osloboditi asocijativnog konteksta? I da li je, u krajnjem slučaju, to i potrebno?)
Mislim da ako stavite samo dve boje jednu pored druge, one će sa sobom uvek potencijalno nositi neki narativ, zaplet i naznaku nečega. Asocijacije su onda razne i taj spektar različitih tumačenja vidim kao prednost ove vrste umetnosti.
Do skora student, a od skora si i predavač na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu – da li je premeštanje sa druge strane katedre na neki način uticalo na tvoj rad i promenilo neka razmišljanja o umetnosti i stvaranju?
Definitivno jeste. To je za mene bila neka vrsta šoka na koji se već više od tri godine privikavam. Na prvom mestu, to je velika odgovornost. Nije dovoljno samo se koristiti opštim mestima u razgovoru sa studentima, morate i sopstvenim delovanjem dati primer. Ono što je specifično za umetničke fakultete je da pratktični predmeti, i pored zadatih okvira, ostavljaju u svojoj koncepciji puno prostora za razvijanje svakog studenta potpuno individualno. U tom velikom broju različitih karaktera, temperamenata, afiniteta… posvetiti se podjednako svakome od njih je veliki izazov.
Šta si naučio od svojih studenata?
Jedna od stvari, koju svakako mislim da sam morao početi da učim ranije je da drugi ljudi ne mogu čitati vaše misli. Uvek možeš biti jasniji i direktniji.
Koji su najveći izazovi sa kojima se susreće mlad umetnik u našoj sredini, tokom studija i/ili nakon izlaska sa fakulteta?
Naći sredstva da izvedeš sledeći projekat i uveriti svoju blisku sredinu da to što radiš (npr. slikanje kvadrata i pravougaonika) ima smisao. Plašim se da su ti problemi univerzalni i nisu samo karakteristika našeg prostora. Razlika je u tome što ćete u nekoj drugoj sredini možda imati veće izglede da uverite nekoga.
Jedan si od inicijatora i osnivača Umetničkog prostora U10, osnovanog 2012. godine. Od tada je prošla skoro pa cela decenija – koliko se od trenutka osnivanja rad ove institucije promenio/razvio, a koliko se promenila umetnička scena i njene potrebe?
Mi smo se menjali i razvijali spontano. Sa ove distance mogao bih da kažem da nismo ni slutili da će U10 kao prostor opstati i delovati tako dugo. Umetnička scena se promenila dosta, bar kada su u pitanju statistički podaci, danas imamo znatno veći broj aktivnih prostora za izlaganje koji realno imaju program i plan delovanja. Ovde moram da podsetim i da je zgrada Muzeja savremene umetnosti na Ušću bila zatvorena od 2007. godine, kada smo mi (članovi kolektiva U10) bili studenti druge godine fakulteta. Nažalost, kada su u pitanju autori koji tek stupaju na scenu, prostora i vidljivosti za njih bi još uvek trebalo da bude mnogo više. Zato se funkcija i prvenstvena uloga Umetničkog prostora U10 još uvek nije promenila.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Knjige: Dark Ecology Timotija Mortona i Capitalist Realism Marka Fišera; Film: Mangrove (2020) Stiva Makvina; TV Serija: The Twilight Zone (1959–1964).
jun, 2021.
