Naravno da ovo nije stručan termin iz oblasti istorije umetnosti i vizuelne kulture za scenu o kojoj će ovde uglavnom biti reči, ali možda je ilustrativniji s obzirom na to da su predstavljene dame u njoj najčešće zaista (polu)nage. No, da ne budemo bukvalisti – radi se o predstavama obično nazvanim Dama pri/u toaletina kojima se ženske figure doteruju pred ogledalom u svom budoaru, spremaju za izlazak, šminkaju, presvlače, ukrašavaju nakitom,a koje često mogu da imaju širok dijapazon značenja – od jednostavnih žanr-scena, preko mitoloških sadržaja, karikatura, erotskih motiva, moralizatorskih poruka pa sve do toga šta ova fraza danas u svakodnevnici i pop kulturiznači nama kada stanemo ispred punog regala pred izlazak iz kuće i uzviknemo: NEMAM ŠTA DA OBUČEM!
Đovani Belini, Dama pri toaleti, 1515.
Na ovoj Belinijevoj slici vidimo damu koja u ogledalu vidi svoj odraz, ali i odraz venecijanskog pejzaža, dok u ogledalu koje je iza nje primećujemo ukras za kosu koji pokušava da namesti. Ovakvi renesansni portreti žena su, između ostalog, otvarali pitanja o identitetu portretisane, o njenoj individualnostiili, neretko, o mitološkom i metaforičnom kontekstu same slike. Dešavalo se da portretisana bude konkretna individua, ali i anonimna ženska figura predstavljena kao personifikacija same lepote, koja bi često izgledala poput Venere ili neke druge zanosne boginje, kakav je slučaj i ovde. Čest motiv na tim slikama bilo je ogledalo kao simbol taštine, ali katkad i samosvesti.
Ticijan Večeli, Žena sa ogledalom, 1515.
Iste godine, Belinijev učenik Ticijan, naslikao je istu temu, koju je tokom svog opusa razrađivao u više varijacija. I ovde vidimo jednu venecijansku lepoticu sa dva ogledala, s tim što njih ovde drži čovek prikazan na levoj strani slike. Još samo jednom da ova dama u beloj bluzi i zelenoj haljini sa plavim ogrtačem baci pogled na ogledalo, namesti svoju dugu, talasastu, zlatkasto-riđu kosu i stavi parfem i spremna je za izlazak.
Nepoznat autor, Dama pri toaleti, između 1550. i 1570.
U stilu francuske renesanse, naslikan je ovaj portret za koji se smatra da je na njemu predstavljena Dijana od Poatjea, Marija Stjuart ili neka druga dama plave krvi, ali nema dovoljno dokaza da bi se definitivno utvrdio njen identitet. Takođe, postoji više varijanti ove slike na kojima portretisane izgledaju potpuno drugačije. Uz prozračni ogrtač ove dame, njen izgled krasi i raskošan nakit – u kosi, na ušima, oko vrata, na grudima, na rukama, a ona vadi novi par minđuša iz kutije, dok joj, najverovatnije,služavka u pozadini slike iz škrinje izvlači šta će zapravo da obuče.
Nepoznat autor, Dama pri toaleti, između 1650. i 1660.
U ovom enterijeru teku pripreme za izlazak. Ova dama je očigledno odlučila šta će da obuče, ali njena služavka još uvek radi na nameštanju njenih kovrdža. Na stolu ispred njih je mnoštvo traka, makaze, nakit, kozmetičke kutijice, a u daminom krilu je i pas (izgleda da Paris Hilton ipak nije izmislila kučence kao aksesoar).
Gerard Dau, Devojka pri toaleti, 1667.
Holandsko slikarstvo takozvanog zlatnog doba bogato je simbolima i detaljima. To je slučaj i na ovoj žanr-sceni na kojoj vidimo mladu žensku osobu koja se sprema za izlazak. U enterijeru punom živopisnog nameštaja, ona je već ogrnula kratak plišano-krzneni kaput preko svoje zlatne haljine i stavlja minđuše, dok joj njena služavka namešta frizuru. Ovako reprezentativna odevna kombinacija mora da je odabrana za neki važan susret.
Fransoa Buše, Madam Pompadur, 1750.
Evo jedne žene koju znamo po imenu i prezimenu. Žana Antoaneta Poason, poznatija kao Madam Pompadur, bila je čuvena ljubavnica francuskog kralja Luja XV. Na Bušeovoj slici vidimo je u raskošnoj rokoko haljini u trenutku kada se doteruje ispred ogledala. Četkicom nanosi rumenilo, a na njenoj ruci vidimo i narukvicu sa kamejom na kojoj je predstavljen portret Luja XV u profilu.
Nepoznat autor, Dendi pri toaleti, 1818.
Da ne bi ispalo da je ovo samo tema koja se tiče dama, treba napomenuti da je doterivanjeranije bilo prisutno i među gospodom u 18. veku čak i izuzetno preterano doterivanje među takozvanim makaronima – precima devetnaestovekovnih dendija i današnjih metroseksualaca. Na ovoj litografiji nastaloj u Londonu vidimo jednu satiričnu predstavu dendija iz 19. veka.
Eliseo Sala, Jutarnja toaleta, 1846.
Ono kad ustanete rano ujutru, sednete i pokušate da smislite šta da obučete, pa krenete od čarapa jer ste jedino u to sigurni (a i da ne biste nazebli). Ne zna se da li je i ova dama bila neodlučna ili je italijanski umetnik samo zabeležio pravi trenutak, ali zna se da je on inače bio poznat po izuzetno realističnim portretima.
Žorž Sera, Devojka se šminka, 1888-90.
I ovog puta nam je poznata portretisana osoba. U pitanju je umetnikova ljubavnica Madelin Knoblok, koja mu je rodila dva sina. Uobičajena scena u kojoj žena stavlja puder u svom budoaru, ali ovde je zanimljiva tehnika poentilizma (gusto zbijeno tačkasto nizanje tragova četkicom) kojom je slika urađena, a po kojoj je Sera bio poznat.
Mark Dejvis, Erik Larson i Lesli Klark (Volt Dizni), Pepeljuga, 1950
Nakon što je Pepeljuga u Diznijevoj ekranizaciji ostala bez haljine koju su joj sašili njeni prijatelji miševi, ona stvarno nije imala šta da obuče za bal. Srećom, posetila ju je dobra vila koja je rešila taj problem. Ne bi bilo loše imati je među kontaktima, za svaki slučaj.
piše: Ana Samardžić
novembar, 2016.
