piše: Đurđa Đukić
Januar je mesec između prošlosti i budućnosti. Otvaraju se nova vrata, a stara postaju sećanja. Iza nas ostaje ceo jedan album fotografija i doživljaja, a ispred nas stvara se beskrajno polje i putevi kojima ćemo tek kročiti. U tom prostoru između nekad i sad, kada su ulice tiše, ali čarolija praznika je i dalje u vazduhu, upoznajemo se sa momkom čije stvaralaštvo krasi najdivnije kutke naših ulica.
Ako ste u šetnji gradom ikad zastali, nasmešili se ili prepoznali sebe u duhovitom natpisu na bedžu, stikeru ili šolji u izlogu, veoma je moguće da ste nabasali na rad Aleksandra Topića, diplomiranog grafičkog dizajnera i master crtača sa Akademije umetnosti u Novom Sadu. Aleksandar je vedar i revnostan, a svaki njegov dizajn odiše žudnjom ka životu, bilo to kroz duhovite komentare, oštre opaske ili sentimentalne poruke. Iako je izuzetno ponosan na diplome koje je stekao, daleko od toga da je umetnost zavoleo tek na studijama: njegov likovni talenat i preferencija ka lepom rasli su i bili uz njega još od detinjstva.
Vraćamo se nazad kroz vreme do davnog osmog razreda. Na sajmu srednjih škola, u halabuci dece i štandova oko njega, Aleksandar se susreće sa flajerom na kom je opisano zanimanje tehničara za oblikovanje. Kako kaže, uzbuđenje koje je osetio tada preplavljivaće ga pred svaki predstojeći projekat, a kako godine prolaze, ta emocija jačaće sve više i više.
„Stvaranje je, ispostaviće se, bilo moj prirodan nagon oduvek – u osnovnoj školi sam sekao papir i maštao da pravim torbe, u srednjoj školi pravio nakit i čestitke, a sve vreme najviše voleo časove likovnog i srpskog jezika. Svaki vid likovne umetnosti me je preplavljivao srećom, a svaki put kada dobijem peticu sa zvezdom iz pismenog sastava, doživljavao sam blagi delirijum zbog počasnog čitanja sastava pred celim razredom.”
Ta ljubav prema pisanoj reči i želja za kreativnim izražavanjem biće mu zvezda vodilja kroz celu karijeru. Njegov prvi brend, bedževi Pinjunkie, nastao je spontano na raspustu između prve i druge godine fakulteta, kada je umetnički poriv za njega postao nešto čemu više nije mogao odoleti. „Imao sam 1000 dinara, viziju, elementarno tehničko umeće i neoborivu želju da viziju materijalizujem”, kaže. Možda su vam poznati po natpisima „Nežno, a jako”, „Danas lep(a), sutra opet” ili po simpatičnim crtežima svega od pahuljica do mačaka. Pak, jedan od najupečatljivijih primeraka koji autorka ovog teksta i dalje drži na svom cegeru jeste poetični „Sinoć sam zaspala srećna”. Nakon bedževa, usledile su leptir-mašne, cegeri, šolje i još mnogo toga. Iako se neki proizvodi i dalje dodatno brendiraju, sve Aleksandrove kreacije zaokružene su pod njegovim imenom i prezimenom. Kako kaže, oseća da se njegov izraz najviše iskristalisao posle samostalne izložbe pod nazivom Vrh, top, Topić!.
Ne postoje dva umetnika čiji je stvaralački proces isti: neki više vole mir i tišinu, dok neki uživaju u haosu. Za Aleksandra, pravila ne postoje. „Nema pravila i ne može ih biti. Hvatač sam flow-a i iskrica nadahnuća, lovim ih i pišem, skiciram, ostavljam sebi podsetnike. Trenutno lovim vreme, onih makar dva ili tri sata kada nema nikakvog plana ili prečih obaveza da u procesu stvaranja maksimalno uživam. Kada postoje rokovi, nema prostora za nećkanje, radim punom parom. Stvaralački proces je nekada u dahu, kao spušteno s neba, nekakvo katarzično pražnjenje. Nekada je naslojavanje, nekada višesatno traganje za onim nečim. Ono što je svemu zajedničko – inspiracije nikada nije manjkalo.”
Svoje dizajniranje opisuje kao lančanu reakciju. „Od šolje nastane nalepnica, od nalepnice nastane privezak, od ilustracije nastanu nalepnice, parola dobije novi oblik, pa postane značka i tako unedogled”. Svaki dizajn ima svoju priču i svoju dušu, inspirisan bilo životnim okolnostima bilo nečim potpuno drugačijim. Uzbuđenje je ono što Aleksandar juri svakim svojim dahom: monotonost je nešto od čega beži i što ga guši. Življenje života, kako kaže, jeste njegova najveća inspiracija.
Kao čoveku koji meša crteže i pisanu reč u svom stvaralaštvu, nezaobilazno je bilo pitanje na kom pismu preferira da dizajnira: ćirilici ili latinici. U pravom umetničkom duhu, odgovorio je ovako: „Trenutno je fokus veći na ćirilici. Smatram da je likovnija i bogatija! Latinica je uvek tu. Mislim da, u stvari, zavisi od nadahnuća i šta želim da postignem. Naša pisma imaju drugačije emocije. Slovo ć drugačije diše u ćirilici. Prevođenje dizajna na strane jezike mi ne izaziva uzbuđenje, pa se time i ne bavim. Možda u budućnosti hoću”.
Aleksandrov najveći izazov do sada bilo je otvaranje firme. Pre ovog koraka, imao je status samostalnog umetnika u Novom Sadu i poslovao je uz udruženje UPIDIV; njegov poslovni dom bila je i prodavnica Unikatni kutak koja mu je pružila prostor u kom je mogao da se razvija onako kako je želeo. Veliki korak u njegovoj karijeri bio je i proboj na tržište cele Srbije uz Delfi knjižare prošle godine, kada je morao da preuzme potpunu odgovornost u poslovanju i vođenju sopstvene firme. Kako kaže, ovaj posao bio je veoma težak i stresan, ali nije dozvolio da ga to dovede do kraha. „Ovaj izazov mi je pokazao koliko mogu i da će sve to biti izvodljivo samo uz prave ljude”.
U moru šolja, cegera, stikera i bedževa, Aleksandrov brend poseban je i po mirisnim svećama sa jedinstvenim imenima i još zanimljivijim podtonovima. Na pitanje kako je uopšte došao na ideju da među svoje redove uvrsti i ove krasote, odgovorio je na sebi svojstven način: „Ideja je našla mene. Samo sam imao veliku želju da se bavim mirisima. Volim ih. Poželeo sam da svojim parolama dodelim miris, da to bude u obliku mirisne sveće i da to ljudima predstavim. Reakcije su bile fantastične i to mi je izazvalo veliko zadovoljstvo. Taj posao ne radim sam – tu je Anja koja ih proizvodi. Ona, po mojim zamislima i navođenjima pravi blendove ulja sve dok ne dobijemo miris koji je baš taj.
Skoro sam izbacio četiri nove mirisne sveće: Muške suze, Rastanak, Zaborav i Gorka istina. Ovog puta sam odlučio da emocijama i događajima, koji moraju svima da nam se dese, dam miris. Mislim da sam u tome i uspeo!”
Ipak, ako vam pored svega u Aleksandrovom repertoaru i dalje fali ono nešto što biste mogli da poklonite voljenoj osobi ove zime, on ima jednu preporuku: zidni kalendar pod nazivom Neka se desi 365 čuda. Dostupan je u ćiriličnom i razigranom (kombinovanom) izdanju, a kompletiran je omiljenim parolama njegovih kupaca poput „Univerzum odobrava”, „Ne izgledam, ja blistam” i jednostavnim „Grlj”. Na kraju svakog meseca, gornji deo lista, koji sadrži natpis, može da se otcepi i automatski postane dekorativni art print za vaš dom. Suštinski, ovo je 12 poklona u jednom!
Aleksandrovi proizvodi izloženi su u već pomenutom Unikatnom kutku u Novom Sadu, u Ma fino… radnji u Rumi, u Štrik knjižari, Lovely Concept Store i Tri ispod šljive u Beogradu, a u najdražoj (citat!) Subotici tu je i Jun store. Zahvaljujući prošlogodišnjoj saradnji sa Delfijem, ispunio mu se san dug 12 godina: preko 35 knjižara u gradovima širom Srbije konačno je dobilo priliku da njihove police krase i Aleksandrovi radovi. Mlađem njemu se takođe ostvarila jedna velika želja, a to je bilo izlaganje u kultnoj Supermarket Concept radnji u Beogradu.
Ako iz bilo kog razloga niste u prilici da uživo pogledate i divite se Aleksandrovim dizajnima, imamo dobre vesti! Odskoro, u pogon je puštena i njegova onlajn prodavnica. Na njoj možete neograničeno da istražujete kalendare, šolje, čestitke i još mnogo, mnogo toga. U narednim mesecima planira veliko proširenje asortimana sa puno lepih stvari. Za kraj, Aleksandar nas ostavlja sa jednom od najdivnijih parola, kojom se i sam vodi: „Stvaranje je najveća životna zabava”.
januar, 2026.
