piše i fotografiše: Nevena Stajković
Nećemo pogrešiti ako kažemo da inicijalna pozicija prve rečenice književnog dela ima posebnu težinu. Ona čitaocu otkriva ton i atmosferu romana i ima snagu da privuče njegovu pažnju. Možda baš zato Borisav Stanković bira da prvom rečenicicom Nečiste krvi upozna čitaoca sa svetom svog romana i u njoj sažme glavni motiv i radnju koja će se kasnije, delić po delić, rasplitati. Pisac stavlja poseban akcenat na prvu rečenicu upravo izdvojivši je u zaseban pasus. Ona se i ne bi mogla pripojiti narednoj jer se ne podudara sa njom po uglu pripovedanja – zato što se već druga rečenica odnosi na kuću, dok se pripovedanje ponovo ne vrati Sofkinim roditeljima i Sofki, te ponajviše njenoj sudbini.
„Više se znalo i pričalo o njenim čukundedima i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj — Sofki.”
Važno je reći nekoliko reči o samoj formi rečenice. Naime, kao što primećujete, likovi se uvode prema redosledu zamišljenog pripovedanja: najpre stariji preci – čukundede i pramdede – pa neposredno otac i majka, da bi se na samom kraju rečenice izdvojila glavna junakinja – Sofka – i to znakom interpunkcije, crtom. Na taj način, spomenuvši je na samom kraju iskaza, njena pozicija se naglašava, a sama junakinja se odvaja od svojih predaka. Ako se zapitamo zašto je upotrebljen baš taj izraz „pa čak i o njoj”, treba da uvidimo da se o njenim precima, kako u prvoj rečenici stoji, znalo i pričalo, međutim, Sofka nije samo predmet pričanja, već kako radnja romana odmiče, ona postaje i glavni izvor sećanja.
Napokon dolazimo do ključnog pitanja ovog napisa, a to je: zašto je prva rečenica Nečiste krvi sporna? Zašto se smatra gramatički i semantički nepravilnom? Pre svega, nepravilnost se uočava u upotrebi zamenica. Početak rečenice glasi: „Više se znalo i pričalo o njenim čukundedama i pramdedama” – dakle, Sofkinim; da bi se rečenica nastavila: „nego o njima samim” – dakle, sada se zamenica odnosi na Sofku, ali istovremeno i na njenu majku i oca. U želji da ispravimo ovu pogrešku, posegli bismo za najjednostavnijim rešenjem koje bi glasilo: „Više se znalo i pričalo o njihovim precima”.
Novica Petković, vrsni književni kritičar koji se podrobno bavio ovim pitanjem, te na čiju se studiju Sofkin silazak ovom prilikom umnogome oslanjamo, otkriva nam da tako i jeste glasio deo prve rečenice u prvoj verziji romana: „[…] više se znalo i pamtilo o njihovim čukundedama i pramdedama, nego o njima koji su sada bili živi […]” Iz toga proizilazi – da je pisac zadržao ovakav sklop, rečenica bi glasila: „Više se znalo i pričalo o njihovim čukundedama i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj – Sofki.” Međutim, dolazimo do novog problema. Naime, da je rečenica ostala ovakva, prvi deo, pre dvotačke, i drugi, iza dvotačke, bili bi neusaglašeni, jer je prvi deo usaglašen sa zamenicom oni – njihovim, njima; dok je drugi usaglašen sa zamenicom ona – ocu joj, materi (joj), njoj. Da bi izbegao ovu raspolućenost, Stanković je jednostavno njihovim prebacio u njenim, te se sada te zamenice, kao i drugi deo rečenice odnose isključivo na Sofku.
Sporim, ali sigurnim korakom stižemo do objašnjenja zašto je naš pisac prvu rečenicu učinio nepravilnom. Kad bi rečenica bila data kao govor glavne junakinje, glasila bi ovako: „Više se znalo i pričalo o mojim čukundedama i pramdedama nego o nama samim: o ocu mi, materi, pa čak i o meni – Sofki.” Sada rečenica zvuči baš kako treba, kao početak romana ispripovedanog u prvom licu. Odatle je Bora intuitivno i pošao, poistovećujući se sa samom junakinjom! Međutim, kako je bilo potrebno upravni govor prebaciti u neupravni, pisac je zameničke oblike iz prvog lica prebacio u treće, pa smo tako, umesto o mojim, dobili o njenim; umesto o nama samim, o njima samim; umesto o ocu mi, materi – o ocu joj, materi; te umesto pa čak i o meni – pa čak i njoj. Dakle, promenjen je upravni govor u neupravni, dok se u suštini rečenice ništa nije promenilo.
Još jedan dokaz da je u planu bio upravni, direktni, govor, a ne neupravni, indirektni, leži u nastavku prve rečenice koji je prisutan u prvoj verziji romana. Naime, Sofka, u erotskoj ekstazi, prvi put je „[…] mislila o sebi, o majci, ocu, dedi.” Na ovom mestu vidimo da subjektivni pogled polazi od sopstvenog ja, pa se prenosi na majku, koja je tu, pa na oca koji je odsutan, u Turskoj, da bi na kraju došao do predaka. U poslednjoj verziji, s obzirom na to da je upotrebljen autorov govor, priča polazi od predaka, pa ka ocu, glavi porodice, i majci, da bi na kraju stigao do Sofke. Okretanjem s lica na naličje, poredak se preokreće.
Da zaključimo, u romanu Nečista krv glavna junakinja, Sofka, u stvari je lik reflektor. To znači da se autor oslanja na njena znanja i da se u njenoj svesti prelama opis koji autor dalje daje u svoje ime. Sintaksa je konfuzna zato što se autorov glas konstantno smenjuje sa glasom junaka, i to se ne odnosi samo na Sofku. Postoji bezbroj primera u kojima je jasno da prvi deo rečenice pripada pripovedačevom govoru, a drugi nekom drugom junaku – Todori ili Magadi, na primer. Borisav Stanković u ovom remek-delu posegnuo je za nepravim upravnim govorom, idealnim rešenjem za romane u kojima je naracija na granici između unutrašnjeg doživljaja lika i spojašnjih događaja.
septembar, 2025.
