piše: Igor Diletant Belopavlović
Dok nas smrt ne razdvoji se igra još od 2013. godine, i sa imenima poput Mire Furlan (tekst), Miki Manojlović (režija i gluma), Anita Mančić, Jasna Đuričić i Jovana Gavrilović (gluma), sigurno će doživeti punu deceniju igranja, ako ne i više. No, prvenstveno plašeći se da će predstava biti teški, gorki, i dosadni lament nad (našom) tužnom sudbinom, nisam imao veliku želju da je gledam. I, nakon što sam karte dobio na poklon, mogu reći da nikad nisam bolje predvideo radnju i ton jedne predstava, ali nikad nisam više promašio njenu temu i kako će uticati na mene – te se ovom prilikom zahvaljujem na poklonu.
U ovoj, delimično autobiografskoj, drami Mire Furlan, pratimo zagrebačko-jevrejsku porodicu intelektualaca s kraja sedamdesetih, čiji su stariji članovi osetili sve grozote nacista, ustaša, komunista. Tu su prvo Ljubić i njena usvojena ćerka Blanki, dve odrasle žene, bolešću vezane za krevet, gde jedino što mogu da rade jeste upravo da jadikuju nad svojim tužnim životima. One su teške, na trenutke zajedljive, i guše kako sebe, tako i one oko njih – ali ne i publiku. O tu tanku granicu bi se većina glumaca i glumica spotakla, ali Anita Mančić kao Blanka i Jasna Đuričić kao Ljubić, odistinski verodostojno prikazuju kako svu bol, tako i svu banalnosti i patetiku ljudi koji zapravo ne mogu ništa. Istina, takvi likovi mogu činiti predsatvu monotonom na trenutke, ali to je cena realnog prikaza (ovakvog) života na sceni.
Čak i kada nastupe Blankina ćerka Mina (Jovana Gavrilović) i muž Martin (Miki Manojlović) i ubrizgaju malo sukoba u dramu, njihov konflikt ne nastaje oko nečeg konkretnog, mada se čini da je oko jedne ljubavnice, ili jedne juhe. Oni prosto pokušavaju da shvata kako da (nastave da) žive jedni sa drugima – kako zajedno da žive oni koji se ničemu ne raduju, i oni koji, uprkos svemu, imaju nade u sutra?
Ironično, Mina svoju nadu (i beg) nalazi ni manje ni više nego igrajući u Čehovljevoj drami, negde van pozornice, koju doživljava kao život prečišćen od patetike i jednoličnosti, u kom su ostali samo uzbudljivi delovi. A baš kao u Ujka Vanji, sve bitno se odigralo pre početka, samo nam je ostalo da posmatramo čemernu svakodnevicu bez izlaza na vidiku,
Sa radnjom smešetnom nepune tri decenije posle rata, za koji se implicira da je bar delimični uzročnik njihove bede i bolesti koja pogađa starije članove porodice, ovaj komad je verovatno danas aktuelniji nego na dan premijere. Ali neminovni kraj i zaključak nisu za svakoga, jer samo podvlače ono što već znamo (a možda potiskujemo) o životu – ponekad je uzbudljiv, ali uglavnom ne, češće težak, neretko dosadan, u kome se strpljivo podnose iskušenja koje nam pošalje sudbina, dok nas smrt ne razdvoji.
maj, 2021.
