Dugo je antika za mene bila striktno istorijska kategorija. Kako je moj kućni prijatelj klasični filolog, kroz neke naše razgovore (više mojim pitanjima, a njegovim odgovorima), moj stav se korigovao. Shvatio sam da je antika nepresušna inspiracija, neugasla, čak toliko određujuća da se i jasno vidi antički istok u nekim modernim umetničkim formama.Kako sam dobar deo života proveo sa slušalicama u ušima, počeo sam da povezujem neke, već iskidane, sinapse, i oplemenim ih ovim aspektom. A šta mi je prvo palo na pamet?
Godine 1972. engleska rok grupa Pink Floyd snimila je svoj živi nastup u antičkom gradu Pompeji (boljerečeno, u onomešto je od istogostalo). Preslušavanjem ovog dela, može se osetiti uticaj ambijenta ovog antičkog lokaliteta na način izvođenja muzike. Iako kritičari u prvi plan izdvajaju sam ”gaf” žive svirke bez publike i uopšte ovakve forme tzv. ”rokumentarca”, izdvojio bih gotovo sinestetički uticaj lokaliteta i nekih kompozicija sa ovog albuma poput Set the Controls for the Heart of the Sun, u kojoj bubnjevi imaju ritam koji vas može odvesti u potpalublje neke galije ili u tamne odaje u kojoj se održavaju bahanalije. U ovoj pesmi, koju posebno izdvajam, ne čudi ni prisustvo električnih orgulja, jer je poznato da su stari Rimljani posedovali orgulje, doduše hidraulične, te da je i sam car Neron svirao iste. Iako hroničari benda nikada nisu isticali ovakvo viđenje stvari, oni sa istančanim sluhom se ne mogu oteti utisku da tu ”ima neka tajna veza” između ambijenta i muzike.
Iste godine albumom ”666” od publike se oprašta grčki psihodelični rok bend sa privremenim boravištem u Londonu, pod nazivom The Aphrodite’s Child, koju su pored brojnih, uglavnom grčkih, muzičara, sačinjavala i dva velika savremena grčka muzičara. Jedan je Demis Rusos, nešto kasnije kralj popularnih ”lakih” nota, kao i Vangelis, jedan od najvećih instrumentalista i filmskih kompozitora našeg vremena. S obzirom da se radi o grupi koja je pretežno sastavljena od etničkih Grka, za očekivati je bilo da će se u njihovom radu osetiti kako uticaj biblijskih tema, tako i uticaj tema iz istorije, mitologije i umetnosti prostora antičke Grčke. Na pomenutom albumu, numera pod nazivom Ofis je duga samo petnaest sekundi i u njoj se, na grčkom, deklamuje sentenca iz antičkog dela Aleksandar Veliki i prokleta zmija, a ovo delo je kasnije uvršteno u dela koja se izvode uz lutkarskog lika Karagiozisa, nama poznatog kao Karađoza.
Numera pod nazivom All the Seats Were Occupiedu svom početnom delu ima instrumental nalik na indijske rage, jedan element indijske klasične muzike o kojoj smo ranije govorili. Ovaj album se više bavi motivom Knjige otkrovenja, ali u dobrom delu kompozicija oseća se uticaj starogrčkih tema i melodija. Album je dokaz da antika i psihodelija mogu zajedno.
Ustavne 1974. godine izašao je album grupe Dah pod nazivom ”Veliki cirkus”. Muziku i aranžman za ovaj album uradio je frontmen ove grupe, čuveni gitarista Zlatko Manojlović (instrumental Jedna žena je ono sa čime ga najšira publika može identifikovati), a tekstove je potpisao Zoran Modli, legenda radio-talasa, disk džokej, a kasnije i pilot-instruktor letenja. Album pun zanimljivih tekstova, muzički je pratio izraz sedamdesetih, a na ploči kompozicija Troil i Kresidaobrađuje staru antičku temu iz Trojanskog rata, kojom se u svojoj istoimenoj tragediji, priča o dvoje mladih Trojanaca, koje vojna razmena razdvaja, a koja, kao sporedni motiv, prati Ahilovo ponašanje u toku Trojanskog rata. Na svoj način, Dah je ”udahnuo” sveže viđenje ove teme i ”izdahnuo” je u jugoslovenski muzički etar. Ovu temu, da se razumemo, nije propustio ni veliki Šekspir.
Ovi stupci su mali da sve opišu i objasne, ali pomenućemo samo još neke muzičare koji gaje direktne antičke motive u svome radu poput Enaje (obrada starokeltskih tema)…
…ili Vangelisa (već pomenuti grčki kompozitor, čija, u linku navedena kompozicija, aludira na vatrene kočije boga Heliosa, prim. aut.), a o indirektnim je izlišno i pričati. Jer, kako reče moj prijatelj sa početka teksta, sve teme su već tad ispričane u antici, a mi živimo samo varijacije.
piše: Pavle R. Srdić
