Ukoliko ste primetili povećan broj bilborda i plakata po autobuskim stanicama na kojim je neka žena u kombinezonu sa naslovom Čistač, sigurno ste se pri prvom susretu zapitali o čemu je reč. Da li je to JKP Zelenilo poboljšalo svoju dužnost, pa nam sada na sav glas to daje do znanja, ili je ta žena u kombinezonu možda nova direktorka tog preduzeća?
Ni jedno od tih pitanja ne vodi u pravom smeru.
Reč je o velikoj retrospektivnoj izložbi Marine Abramović, baki performans arta!
Nakon što je izložba Čistač posetila nekoliko evropskih gradova, kao poslednje stajalište, ali ne najmanje značajno, biće upravo njen rodni grad. Muzej savremene umetnosti je 21. septembra 2019. otvorio vrata svojim posetiocima i držaće ih otvorenim sve do 20. januara 2020.
Marina je rođena u Beogradu 1946. neposredno nakon rata. Njeni majka Danica i otac Voja bili su partizani, verovali su u komunizam, a Marinin deda bio je patrijarh srpski, Varnava. Te dve potpuno različite ideologije pod čijim je načelima odrastala, stvaraju u njoj pogodno tle za otvaranje mnogih pitanja, dilema i unutrašnjih sukoba. To nam je bitno ako želimo da razumemo suštinu Marinine umetnosti.
Ispred muzeja, na daljini od stotinak metara, čuju se mučni krici ptica. Podsećaju na zarobljene vrane koje su vekovima u nekakvom mračnom zamku, pa tako pomirene sa sudbinom sikću na svakoga ko priđe. Već prilaz nagoveštava atmosferu unutrašnjosti, ali sam ulaz u muzej, mali hodnik opkoljen vratima i prozorima, daje vam poslednje upozorenje: beži ili ćeš biti pogođen! Audio-efekti, simulirajući rafalnu pucnjavu iz puške, ne ostavljaju suviše prostora za razmišljanje. Meci iz nepoznatog pravca gađaju posetioce. Meta je jasna.
Tada ne znaš da si već ranjen. Ne znaš ni šta te tek čeka.
Nakon što ste kupili kartu (cena je 600din, uz indeks 300din, a za studente istorije umetnosti je ulaz bespalatan) i dali je obezbeđenju da je otkuca, odmah levo videćete dve stolice naspram stola, rekviziti iz performansa Umetnik je prisutan iz 2010. godine. Tu se nalazi prostorija gde se prikazuju delovi sa originalnog izvođenja, na jednom zidu Marina, a naspram nje, različiti ljudi koji su se tokom performansa smenjivali i strpljivo čekali da upravo oni zauzmu mesto. Oni bi gledali umetnicu u oči, baš onako kako je i ona njih. Prodorno, strpljivo, krhko i oguljeno.
Prvi sprat je direktan nastavak onoga što vas je dočekalo na ulazu, u hodniku muzeja. Ako niste isprobali stolicu na spratu ispod, bolje se vratite i uzmite još koji trenutak mira. Naoružajte se strpljenjem i hrabrošču. Trebaće vam, verujte.
Dakle, prvi sprat ne pita da li ste spremni. On odlučno gađa ispod grudnog koša i remeti ritam disanja serijom radova pod nazivom Ritam i performansima koje je Marina radila zajedno sa svojim tadašnjim partnerom, Ulajem.
U Ritmu 5, kao studentkinja Likovne akademije, Marina u dvorištu SKC-a gubi svest dok leži u petokraci iz čijih krakova izbija plamen. Nakon što je publika konačno primetila da je umetnica ostala bez svesti, jedan posmatrač je izvlači iz zvezde. Bila je besna što ju je spasao. Ta 1974. je bila godina kada će, baš zbog ovog incidenta, početi da razmišlja o stanju nesvesnosti prilikom performansa. Tako nastaju Ritam 2, Ritam 4, Ritam 10, i još nekoliko radova iz ove serije. Iste te godine, u jednoj galeriji u Napulju, Marina izvodi Ritam 0 koji će ostati zapamćen kao jedno od njenih najznačajnijih dela. Stavila je sedamdeset i dva različita predmeta (od cveća i meda do noževa i pištolja) ispred publike, uz to je priložila i tekst u kom poziva publiku da učestvuje, da se posluži bilo kojim predmetom i da ga iskoriste na njoj na bilo koji način. Ona će stajati u mestu narednih šest sati, nepomična, pasivna. Njeno telo postaje običan objekat, a akcija publike poželjnija nego ikada.
Takođe, napisala je da svu odgovornost za njihove postupke ne snose oni sami, već ona.
Marinina i Ulajeva veza trajala je dvanaest godina. To je bio, kako mnogi smatraju, možda najplodniji period u Marininom stvaralaštvu. Te sedamdesete i osamdesete godine obeležili su brojni performansi koje je ovaj par zajedno izvodio. Ispitivali su granice svoje psihe i tela kroz neverbalnu komunikaciju i transcendentalnu meditaciju. Istražuju ekstremna stanja svesti, kao i odnos tela u prostoru.
Neka dela iz ovog opusa su: Veza u svemiru (1976), Veza u pokretu (1977), Veza u vremenu (1977), Udisanje/disanje, Imponderabilia (1977), AAA-AAA (1977). Kineski zid, performans u kom se ovaj par susreće na sredini ove kamene konstrukcije i, po dogovoru, okončava svoju dvanaestogodišnju vezu, prikazan je na ekranu koji se nalazi u prostoriji u koju se ulazi između dve gole osobe. One stoje direktno okrenute jedna naspram druge, potpuno ulazeći u lični prostor jedna drugoj. Nepomično stoje i gledaju se u oči. Prostor između tog pogleda je samo njihov, ali oni vas čekaju da prođete između njih, što pažljivije i hrabrije, i suočite se sa neprijatnošću. To je ponovno izvođenje performansa Imponderabilia. Marina je uvela nov termin i praksu u svet performansa, a to je upravo to ponavljanje svojih ili tuđih dela. Njena reč za to je „reperformance”. Tako ćemo imati prilike da gledamo nekoliko njenih performansa u toku ovih meseci koje izvode mladi, ne samo iz Srbije već iz raznih država.
Na ovom spratu se nalaze i snimci performansa koje je Marina radila pre „Ulaj epohe”.
Prigušeno svetlo, zvučni efekti i krupni kadrovi gde umetnica izgovara reči po slobodnoj asocijaciji, gde poručuje kako „umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep”, ispušta najglasnije krike u ležećem položaju i igra poput marionete sa prekrivenom glavom, uz afrički ritam, (serija oslobađanja), ostaviće određenu dozu nemira i neizvesnosti. Takođe, performans u kom Marina žiletom seče oblik petokrake po svom stomaku, bičuje se i leži na krstu od leda, biće jedan od onih zbog kojih će se, verujem, mnogi zapitati „Šta je, bre, ovo?!”
Na spratu iznad je ono što će vas u potpunosti razoružati. Balkanski erotski ep ne bi trebalo da vide mlađi od šesnaest godina, tako bar piše pored prostorije u kojoj se smenjuju snimci „neprikladnog” sadržaja. Muškarci koji opšte sa zemljom, žene u narodnoj nošnji koje podižu suknju i prepuštaju svoje genitalije kiši. Tu je muškarac koji masturbira na kiši, kao i grupa mladića koja će vas u jednom trenutku obgrliti sa sve tri strane. Oni su takođe u narodnoj nošnji, ali na mestu polnih organa nemaju apsolutno ništa što će ih prekriti. Ako ste strpljivi i nije vam suviše neprijatno, ostanite koji minut i vidite šta će se desiti. Marina je ovim radovima pokušala da razume i promeni odnos između srpske tradicije i seksa.
Ono što je bilo nekakva vrsta „krunisanja” Marinine umetnosti, bilo je bijenale u Veneciji 1997. gde je osvojila Zlatnog lava. Gomila kravljih kostiju, na kojim je umetnica sedela i koje je neumorno čistila četiri dana izaziva mučninu i nelagodnost. Pored se nalaze video-snimci na kojim su Marinini roditelji, pa i sama Marina, kako igra uz muziku sa naših prostora. Tu su i posude sa vodom koje pozivaju na ritualno pročišćenje poput onog u crkvi. Celom ovom konceptu ne možemo umanjiti ulogu svetla. Ono reflektorski ističe gomilu kostiju, tu krv koja se ne vidi, ali se oseća, agresivnu prošlost kojom je rat obeležio Balkan, i savest koju možemo umiriti jedino ukoliko ne ponavljamo greške, gledajući u budućnost.
Balkanski barok (1997) kruniše njen dotadašnji rad.
Marina na belom konju (simbol rata, junaštva i čistote), drži belu zastavu (znak predaje), a tu je i vetar koji jednako vijori zastavu kao i njenu kosu. To je delo iz 2001. posvetila svom ocu kog je smatrala herojem, pa tako i sam rad dobija isto ime.
Na nivou iznad ovog sprata, na zidu možemo pročitati Manifest u kom Marina promišlja o odnosu umetnika prema životu, inspiraciji, ljubavi, simbolima, tišini, depresiji itd. Ono što je posebno zanimljivo je odnos prema patnji:
„Umetnik treba da pati
Iz patnje se rađa najbolje delo
Patnja donosi preobražaj
Kroz patnju umetnik
transcendira svoj duh
Kroz patnju umetnik
transcendira svoj duh
Kroz patnju umetnik
transcendira svoj duh”
I tu možemo dobiti deo odgovora na pitanje zašto je Marina toliko brutalna prema sebi, zašto bira da toliko pati.
Ostatak ovog sprata obeležavaju Marinini crteži i slike iz perioda koji prethodi potpunom okretanju performansu. Inspiraciju je crpela u oblacima i njihovim senkama, nebu, tragovima aviona. Fascinirana tragovima po nebu, ta efemernost avionskih remek-dela naterala ju je da promisli o trenutku, prolaznosti, o odnosu između vremena i prostora. Pored toga, izložena su tri rada iz serije kamiona koji se sudaraju. Trenutak nesreće jasno uhvaćen na tim radovima mogao bi da nagoveštava uništenje, patnju, sudar umetnika sa samim sobom, kao i sudar publike sa umetnikom. To će kasnije biti osnovno polazište svih njenih performansa.
U zasebnoj prostoriji nalazi se video-snimak u kom Marina, posmatrajući magarca, razmišlja o svom odrastanju. Gledaju se direktno u oči, ne izbegavajući neprijatnosti. Za publiku je postavljena klupica sa koje može posmatrati ovaj okršaj, suočavanje umetnice sa svojim detinjstvom. Ona izgovara reči, priča o detinjstvu koje nije bilo najbezbrižnije. Delo je nazvala Ispovest.
Ukoliko nastavimo gore, videćemo Sedam lakih komada koje je Marina izvodila u muzeju Gugenhajm, u Njujorku, u periodu od sedam dana. Svakog dana je na istom mestu izvodila drugi performas različitog autora (odnosno reperformans). Razmatrala je odnos istorijskog nasleđa perfomansa u odnosu na današnjicu, odnosno, kako performans živi u novom, savremenom kontekstu muzeja. Atmosfera prostorije podređena je lutki ogromnih razmera, čija plava haljina sklanja u drugi plan ekrane sa zida na kojim se mogu ispratiti ovi „laki” komadi.
U prostoriji naspram one sa magarcem, Marina na TV ekranu jede sirovi luk, poput jabuke, grize komade dok razmišlja o svemu što je muči i od čega je umorna. Taj spisak možemo čuti nevezano za sam snimak. Ne moramo jesti luk da bismo je razumeli i da bismo se eventualno pronašli u nekoj od stavki sa spiska umora.
Pretposlednji nivo nije manje stresan od bilo kog. Prostranost i manjak mesta za eventualno sklanjanje stvaraju nesigurnost i izloženost. Publika je postavljena tako da ima osećaj širine fizičkog prostora, poput ulice. Mi smo kao pred izlogom u kom je zarobljena nekakva lutka ili, još preciznije, posetioci zoološkog vrta koji prate svakodnevicu jedne umorne životinje, prepuštene neželjenoj ulozi zabavljača. Tu vidimo trodelnu konstrikciju koja imitra sobe za uobičajeni život. Tu je deo sa kuhinjskim elementima, kadom, pločom koja predstavlja krevet, a umetnica je tu, u originalnom izvođenju, provela veliki broj dana, ne silazivši. Kako bi sprečila sebe i publiku da prekrše pravila koja je ona sama odredila, tu su se našle merdevine koje na sebi imaju noževe okrenute naviše. Oni možda nisu imali samo fizičku namenu u tom trenutku, već možda i simboličku.
Do poslednjeg sprata je zaista podvig stići. Za razliku od prethodnih performansa, instalacija, crteža i zvukova, ovde nećemo biti napadnuti nečim, niti će se od nas očekivati bilo kakva odbrana. Sprat sa kristalima može biti prostor za predah i preispitivanje o svemu sa čime nas je Marina suočila. Ukoliko želimo da se potpuno opustimo i zaboravimo, bar na trenutak, šta se ispod nas (i u nama) dešava, možemo sesti i brojati pirinač do mile volje. Kada to kažem, bukvalno i mislim jer je doslovno nemoguće izbrojati ga do kraja.
Kada se uputite ka izlazu, ponovo ćete se naježiti, uplašiti, zgroziti ili čak ubrzati hod u nameri da konačno izađete. Zapitaćete se šta se to upravo desilo. Možda ćete se osvrnuti još jednom ka muzeju, kao da očekujete odgovor od iste one vrane koja vas je lepo upozorila još na početku. Možda ćete, kada malo odmaknete i kada se rane od one pucnjave iz hodnika muzeja ohlade, početi da čistite ožiljke i brišete krv koja polako i diskretno počinje da vam se sliva niz nadlakticu, ramena, stomak ili obraz. Možda ćete se, baš u trenutku kada je bol postao jedva podnošljiv zapitati šta to Marina čišti?
piše: Aleksandra Biro
