Zamislimo sledeću scenu: čovek sa naočarama, proćelav i prosed, sedi u parku sa pogledom uprtim u neodređenu i daleku tačku. Dodajmo tome da sedi unapred blago povijenih leđa, naslonjene brade o svoju pesnicu, i kliše je potpun. U slučaju da ne primeti treptanje, prolaznik bi pomislio da je u pitanju kakva hiper-realistična skulptura ili da je možda kod nesrećnika već nastupio rigor mortis. Ovo je stereotipna slika fliozofa: mislećeg čoveka, gotovo izuzetog iz ovog sveta, mimo kojeg se “praktičan” život odvija i prolazi, dok on roni u dubinama ljudske misli u potrazi za biserima istine.
Međutim, ovaj stereotip je uglavnom pogrešan. Istorija nam je dala pregršt primera da takvi zanesenjaci dolaze u obliku pesnika, slikara, inženjera, naučnika, političara, vojskovođa, glumaca, kuvara, pisaca, pa i filozofa. I bez istorijskog udžbenika shvatamo da zanesenjak može biti svako. Drug, sestra, majka, deda… Zašto ne i Vi?
S druge strane, oni bi svakako trebali da su misleći ljudi – čak bih išao toliko daleko da kažem da bi svi trebali biti misleći ljudi. Rekao bih, naizgled kontradiktorno, da svi mi zapravo i jesmo misleći ljudi. Kažem “naizgled kontradiktorno” zato što se čini se da možemo razlučiti između pukog razmišljanja, u smislu stalne prisutnosti misli, na koje smo osuđeni svi mi, pripadnici ljudskog roda, i neke druge vrste razmišljanja, namerne i pažljive. Nije ista stvar npr. razmišljati o tome šta valja kupiti na pijaci i razmišljati o tome kada je terorizam opravdan. Takođe je jasno da, osim razlika u vrsti pitanja, postoji i razlika u značaju i načinu na koji se odvija to razmišljanje, što će nam biti potrebno za objašnjenje samog pojma filozofije, a bez čega naravno ne možemo ni objasniti njen značaj (ako ga uopšte ima).
Iako ne postoji opšteprihvaćena definicija filozofije, oko njenih ključnih karakteristika nema značajnijeg spora – radi se o jednom posebnom načinu razmišljanja: celovitom, nepristrasnom, kritičkom i racionalnom, a o pitanjima suštine i prirode naše stvarnosti ili njenih delova. Ovako definisana, svakako odaje utisak ozbiljnosti i velikog značaja.
Ako prihvatimo ovo objašnjenje, šta bismo još mogli da kažemo o filozofiji? Da li nas filozofiranje čini boljim osobama? Da li imamo neku praktičnu korist od nje? Da li možemo išta da naučimo od filozofa ako ne mogu ni oko čega da se dogovore? Da li filozofija može biti, da izvinete, zabavna? Da li ona ima ikakav značaj danas, pogotovu u svetlu uspeha i ugleda koji nauka trenutno ima?
Moja će biti namera da kratko obrazložim zašto bih dao potvrdan odgovor na svako od njih.
Ako ste ikada igrali slagalicu, rešavali ukrštenicu, ili učestvovali u igri gde ste morali da smišljate ili objašnjavate neke složene koncepte i pritom se vrlo dobro proveli, postoji velika šansa da će vam se filozofija svideti. Jedno od dva ustaljena mišljenja o njenoj svrsi jeste da je ona disciplina koja se bavi isključivo konceptima i odnosima između njih. A filozofija je prepuna kompleksnih i nijansiranih konceptualnih sastojaka, koji, uz dobro ispoliran i naoštren logički escajg daju savršenu kombinaciju za uživanje u punom bogatstvu lingvističkih i idejnih đakonija. Bon apetit. Ako ste gurmani, razume se.
Zbog toga što filozofija ima svoj specifičan i često vrlo komplikovan jezik, redovno i pažljivo čitanje, a pogotovu pisanje, filozofskih tekstova teži da stvori jako prijatne nuspojave u vidu: konciznijeg izražavanja; boljeg tumačenja tekstova generalno; obogaćivanja rečnika; upoznavanja sa fascinantnim i često aktuelnim idejama; istančanijim osećajem za kontekst; navike stalnog (pre)ispitivanja (pret)postavki ili načina razmišljanja drugih, ali i sebe; mogućnost razmišljanja van ustaljenih obrazaca; itd. Ukratko, čitanje dobro organizovane i argumentovane misli teži da stvori sličnu misao kod čitaoca. Poznavanje filozofije će verovatno od vas učiniti boljeg pisca i govornika, i što je najbitnije, boljeg mislioca.
Valja za početak reći da i dalje postoje otvorena pitanja u filozofiji oko kojih se okupljaju ljuto suprotstavljeni tabori. Jedno od takvih pitanja jeste i pitanje samog napretka filozofije koje vrlo često vodi do pitanja odnosa filozofije i nauke. U zavisnosti od toga kako budemo definisali ovaj odnos, dobićemo verovatno drastično drugačije odgovore. Ako smo mišljenja da nauka i filozofija predstavljaju dve strane jednog novčića, onda bismo mogli reći da filozofija deli barem jedan deo vrtoglavog napretka nauke. Slušajući danas najpopularnije naučnike u svojim nastupima u javnosti, stiče se utisak da oni sami ne misle ovako, nego generalno smatraju da filozofija jeste donekle inertna i sterilna, i da, čak iako postoje neke dobiti od nje, napori i resursi potrebni da se njome ovlada daleko prevazilaze očekivanu dobit. Isto tako se čini da najglasniji naučnici ovog mišljenja vrlo malo znaju o filozofiji, te da samo i dalje perpetriraju nesrećni stereotip filozofa kao čoveka koji svoje intelektualne potencijale rasipa na fantastično apstraktne gluposti. Čak i da kažemo da se filozofija bavi isključivo apstraktnim stvarima, da li to sa sobom povlači da ona ne može imati praktičnu primenu?
Odgovor koji se čini očiglednim jeste primer matematike. Odvojite par trenutaka da razmislite o tome šta je zapravo matematika, i o tome da li biste je nazvali naukom. Teško je zamisliti kako bi neko odbranio stav da je ona bez praktične upotrebe iako je potpuno očigledno da se sama matematika ne bavi bilo čim realnim (u svakodnevnom smislu značenja te reči). Sledeće što bi valjalo napomenuti jeste da filozofija deli sa matematikom mnogo više nego što se ljudima obično čini. Obema disciplinama su zajednička strogo definisana logička pravila, a bilo je i krajnje zanimljivih pokušaja da se filozofija naprosto svede na nekakvu matematiku jezika u kojoj bismo, nakon preciznog i iscrpnog opisa svih elemenata i odnosa između njih, mogli jednostavno izračunati ko je u pravu. Zamislite samo koliko bi se potencijalno problema moglo izbeći na ovakav način: posvađate se najstrašnije sa partnerom, zasučete rukave, stavite lepo na papir predmet spora, odradite račun i voila!, imamo pobednika. Iako je tačno da postoje jezičke poteškoće koje čine ovakvu stvar užasno komplikovanim i pipavim poduhvatom, u principu nas ništa ne sprečava da tako nešto barem pokušamo. Ako budete pokušali to u raspravi dok je još vruća, doduše, budite spremni na mogućnost čistog šoka i neverice vašeg partnera, možda praćenog najbržim šamarom kojeg ste (n)ikada videli.
Filozofija gotovo neizostavno podrazumeva upoznavanje sa istorijom ideja, što znači čitanje o tome šta su umni ljudi nekada mislili i pisali. Ovakav poduhvat ume često biti izuzetno prijatno uspavljujućeg dejstva, ali ima i nesumnjivo pozitivne strane. Ostavimo po strani na trenutak čistu ingenioznost određenih filozofa (kako je, dođavola, jedan Demokrit pre više od dva i po milenijuma mogao da dođe do atomske teorije univerzuma?) i lepotu stila sa kojom su pisali neki od njih. Značaj upoznavanja sa prošlim idejama jeste u pružanju uvida u to na koji su sve način grešili ti, očigledno pametni i obrazovani, ljudi. Nakon čitanja velikih filozofskih dela trebali biste izaći kao osoba skromnije uverenosti u sebe i svoje stavove, ali i značajno otvorenijeg uma. Uz malo sreće, barem nećete praviti iste greške kao i oni.
Za kraj, ne treba zaboraviti da jedno od najbitnijih pitanja (ako ne i najbitnije) koje može čovek sebi da postavi, a to je – kako treba da proživim svoj život, jeste pitanje na koje bi većina nas neizmerno želela da čuje odgovor, a koje je bez ikakve sumnje, i dalje filozofsko pitanje.
Imajte to u vidu pre nego što okrenete broj hitne pomoći sledeći put kad naletite na duboko zamišljenog čoveka u parku. Njemu, sebi, i svima ostalima više ćete pomoći ako se, pre svega, duboko zamislite nad prizorom duboko zamišljene osobe u parku. Čak i ako je statua od bronze ili mermera, ili nekog drugog stereotipnog materijala.
piše: Logoreik
Februar, 2016.
