piše: Đorđe Petrović
Hladno novembarsko veče, četvrtak 28. novembra, zavesa kišnih kapi spustila se nad našom zemljom, prekrivajući svaki njen kutak. Dok su mnogi u toplini doma spokojno posmatrali ples vode na prozorima, drugi su, bez izbora, lutali pokisli, moleći se za prestanak kiše. Najsrećniji su, međutim, našli utočište u mraku bioskopa, gde su, uz šuštanje kiše napolju, postali svedoci istorije – premijere filma Volja sinovljeva Nemanje Ćeranića. Poput sveta u njegovom delu, kiša je donela promenu, nagoveštaj novog vremena za domaću kinematografiju.
Kao što sam u uvodnom pasusu najavio, deluje da će se u budućnosti, kada tema razgovora bude domaći film, govoriti o periodu pre i nakon Volje sinovljeve. Pionirski poduhvat u stvaranju postapokaliptičnog akcionog trilera ima tendenciju da promeni nepostojeći kurs kojim domaća kinematografija plovi već decenijama. Naravno, kada kažem „pionirski poduhvat”, to ne implicira nepostojanje tematski (ili žanrovski) sličnih filmova na srpskom i hrvatskom govornom području. Ono što je bilo jasno od prvih tizera na društvenim mrežama, a definitivno se ustanovilo nakon zvaničnog trejlera, jeste činjenica da je ovo, sa tehničkih aspekata, najpotentniji domaći film 21. veka. Produkcijske kuće Režim i Mir Media Group, uz podršku Telekom Srbije, kvalitetno su odradile domaći zadatak, potrudivši se da kreativnom timu koji stoji iza ovog projekta obezbede sve alate kojima će o svetu koji su izmaštali ispričati u 24 slike po sekundi.
Radnja filma dešava se u ne tako dalekoj budućnosti, kada nakon nuklearnog rata, usledi period atomskih kiša, koje razaraju sve one koji su joj izloženi. U novonastalim okolnostima, uplašeno stanovništvo tražilo je spas, a opšte razaranje dovelo je do stroge društvene stratifikacije. Novonastali klanovi definisali su se na osnovu izgleda, osobina koje su ih krasile, ili resursa kojima su ovladali, a cilj im je bio isti – da se sakriju u Grad. U krčmi usred nedođije, upoznajemo se sa epskim mitom iz tih vremena, u narodu poznatom kao Volja sinovljeva, koju četvorici bitanga peva slepi guslar, praćen svojim štićenikom. Jovan (Igor Benčina) iz plemena Zrnoljuda otisnuo se na putovanje u Grad, sa željom da pronađe svoju sestru. Kroz vrleti opustošenih krajolika susrešće se sa svakakvim figurama, a društvo do Grada praviće mu Anđelija (Isidora Simijonović), koja je zbog njega osetila simptome Stokholmskog sindroma. Na tom putu, Jovan mora pronaći Očinu sablju, oružje koje u sebi nosi simbol pravde, jedino sposobno da donese mir u haosu.
Celokupan uvod u tekst pomalo je pompezan, film svakako ima svojih mana, ali je hrabrost da se istupi u ovakav projekat u meni, a nadam se i u ostalim ljubiteljima sedme umetnosti, probudio nadu da nam sledi nova epoha. Ipak, nastaviću u istom ritmu, pa ću se još malo osvrnuti na pozitivne aspekte filma. Za temu postapokalipse neophodno je stvoriti unikatnu atmosferu, dakle smestiti ga u prostor koji odražava svu opustelost nakon razaranja. S tim u vezi, scenografija me je oduševila. Grad izgleda kao ogromno sklonište, haotično sazidano od ruševina, u čijem centru se nalazi raskošna Kula modernog dizajna koja nadgleda bedu kojom vlada. Dakle, setovi su vrlo uverljivi, a odabir lokacija za snimanje na otvorenom dodatno je proširio svet u kojem se radnja odvija.
Ružica Bukvić priredila je upečatljive kostime, i zajedno sa Marom Marjanović i Milenom Marković, koje su bile zadužene za šminku i perike, stvorila adekvatan vizuelni identitet likova. Igor Marović je maestralno odradio fotografiju ovog filma, nimalo lak zadatak, s obzirom na to da se „žanrovi” unutar filma jako brzo smenjuju. Takođe, treba pohvaliti i kaskaderski tim, bez čijeg napornog i opasnog rada, ovaj film ne bi ni postojao.
Iza filma stoji rediteljsko-scenaristički duo, odranije poznati po filmu Lihvar, koji je na FEST-u 2021. godine dobio nagradu za najbolji domaći film. Strahinja Madžarević napisao je sasvim zadovoljavajući scenario, vidno inspirisan narodnom epskom poezijom. Tu se pre svega izdvaja pesma Marko Kraljević poznaje očinu sablju, ali i događaji iz srpske istorije, poput danka u krvi, ili imena kao što su Despot i Aberdar. Dijalozi su interesantni i oštri, čime su glumačkoj postavi dodatno olakšali posao. Od glumaca najpre bih izdvojio Sergeja Trifunovića, koji tumači licemernog i moralno manjkavog Tuđina, koji na sve načine pokušava da preotme grad. Ovom ulogom dosta podseća na svoj najplodniji period sa početka ovog veka, dominirajući svakom scenom u kojoj se nalazi. Neustrašivog borca Jovana, samuraja a la Toširo Mifune, kako je već pomenuto, igra Igor Benčina, prototipskog strong, silent type karaktera, kako ih definiše Toni Soprano. Iako ne briljira, karakterističnom pojavnošću korektno oživljava svoj lik.
Na ovom mestu bih se osvrnuo na ono što mi se nije dopalo, a to je da ne postoji jasno definisani protagonista/antagonista, kao i to da odnosi između likova nisu najjasnije razrađeni. Iako bi se za Jovana moglo reći da je glavni lik filma, čija priča i jeste najdetaljnije obrađena, nisam navijao za njega. S druge strane, previše pažnje posvećeno je Tuđinu i njegovoj pozadinskoj priči, te se on izdvaja kao negativac, ali je mala usmerenost na odnos njih dvojice. Iako je prikazano da su stari poznanici, te da su se odlučili na različite životne puteve, njihov konačni obračun, iako najavljen kao klimaks, ne donosi željenu dramatičnost. O Anđelki ne znamo gotovo ništa, Isidora Simijonović udahnula joj je simpatičan urbani duh, karakterističan za njene izvedbe, ali to odudara od ruralne sredine iz koje je potekla. Odnos između nje i Jovana vrlo je ravan i površan, prebrzo se prešlo preko njihovog povezivanja, a nedovoljna razrada emocija između njih slabi njihovu povezanost.
Kada sam spomenuo neke od najvažnijih likova, fokus ću preusmeriti na Nemanju Ćeranića. Smelost da se upusti u ovakvu avanturu, naročito nakon svih poteškoća tokom pretprodukcije filma, za svaku je pohvalu. Smatram da, zbog toga što je film napravljen kao premontirana serija, dobijamo nepotpuni doživljaj. Rediteljski postupak je odličan, naročito kada se uzme u obzir da do sada nije imao iskustva na ovakvim projektima, niti da je imao od koga da nauči zanatski deo ovog posla.
S druge strane, montaža je na trenutke zakazala, pa imamo neke oštre i prebrze rezove, što i nije najveći problem s tog aspekta. Više mi je zasmetao manjak napetosti u odlučujućim momentima, kao što su sukobi u koje se upušta glavni junak, bile to scene borbe ili susreti sa neprijateljima. U tenucima kada napetost treba da dostigne vrhunac, prelazi se na skroz sporedne događaje, ili na scene iz krčme, pa se gubi dramatična nit dešavanja.
Osim već pomenutih nedostataka, dodao bih i to da je u priču uvedeno previše pojava, za koje smo bili uskraćeni detaljnije razrade, već su samo pomenuti i ostavljeni da lebde. Sa druge strane, specijalni efekti i CGI (računarski generisane slike), iako se ponekad ponavljaju, mogu se konkurentno nositi sa mnogo skupljim ostvarenjima svetske kinematografije.
Međutim, ove mane ne umanjuju značaj hrabrosti ovog poduhvata, koji uliva nadu da nas čeka svetlija budućnost domaćeg filma. Volja sinovljeva nije samo film – to je proglas, simbol epohe koja obećava da će se kinematografija ovih prostora ponovo usuditi da sanja velike snove.
januar, 2025.
