piše: Branislav Vujčić
Za većinu ljubitelja umetnosti ime Nadežde Petrović poseduje gotovo magičan prizvuk. Neprikosnoveni matrijarh srpske moderne, likovna kritičarka, humanitarka, kulturna revolucionarka, feministkinja, borkinja za ljudska prava, fotografkinja, fanatično posvećena ratna bolničarka i još mnogo toga što bi moglo da stane u više ljudskih života, a ne samo jedan, i to relativno kratak, Nadežda Petrović je još za života stekla kultni status nacionalne heroine, postavši u svesti savremenika svojevrsni srpski ekvivalent Jovanke Orleanke. Iako je ova činjenica, paradoksalno, samo doprinela da njen angažman u domenu likovnih umetnosti donekle bude bačen u zasenak, Nadežda Petrović je jedna od onih univerzalno omiljenih umetnica za koje nam se, katkad sasvim pogrešno, čini da je u njenom opusu, baš kao i u njenoj biografiji, sve sasvim rasvetljeno, objašnjeno i dobro poznato, kao da je reč o kakvom starom prijatelju u vezi sa kim više nema baš nikakvih tajni.
Na sreću, izložba Nadežda Petrović: bez boje je tu da nam prikaže ovu vrsnu umetnicu u jednom, za mnoge od nas, sasvim novom i neočekivanom svetlu. Izložba je postavljena u Kabinetu grafike Narodnog muzeja Srbije povodom značajnog jubileja – 150 godina od rođenja umetnice, a traje od 8. juna do 10. decembra 2023. godine. Kao takva, ona predstavlja lirski kontrapunkt izložbe Nadežda Petrović. Modernost i nacija koju je beogradska publika već imala prilike da vidi u prvoj polovini godine, utoliko pre što fokus aktuelne izložbe Nadežda Petrović: bez boje, kako se to da naslutiti iz samog imena, predstavljaju upravo crteži ove umetnice.
Uvek slobodna, svojeglava, svoja, radoznala, sklona eksperimentu, katkad možda i haotična u pristupu, Nadežda Petrović je, čak i kada se, u svom formativnom periodu, oslanjala na radove velikih majstora impresionizma, secesije, ekspresionizma (i svih onih drugih na koje je nailazila, na svom burnom putu kao čovek, humanistkinja i umetnica) ostajala nepokolebljivo verna svom specifičnom umetničkom senzibilitetu, gradeći postojano svoj originalni likovni izraz. Nadežda je bila opsesivno, organski, reklo bi se čak i sudbinski neraskidivo vezana za tlo svoje zemlje, prirodu, pejzaž, narod, a sve je to u njenim zrelim radovima bilo saturirano u jedan raskošni amalgam, piktoralni etar sačinjen od sunca i intenzivne boje, svetla i ekspresivnog kolorita.
Kao izraziti kolorista, Nadežda Petrović u likovnoj kritici do sada nije u većoj meri povezivana sa crtačkim medijumom – štaviše, često je opisivana kao nezgrapan i relativno nevešt crtač. Izložba Nadežda Petrović: bez boje napokon ubedljivo razbija ovu predrasudu i predstavlja umetnicu kao talentovanog crtača kome je – iako joj crtež nipošto nije bio primarni fokus interesovanja, već, pre, usputna, pripremna i suplementarna aktivnost – u svojim najuspelijim radovima ove vrste polazilo za rukom da postigne retku spontanost, lakoću, svežinu i suptilnost izraza, pa čak, katkad, i gotovo slikarski efekat.
Izložba Nadežda Petrović: bez boje se sastoji od nekih sedamdeset i pet crteža iz muzejske zbirke (tačnije iz Zbirke crteža i grafika jugoslovenskih umetnika 20. veka) nastalih u periodu od 1894. do 1912. godine. Ovakav crtački korpus (koji se sastoji od petnaest individualnih crteža, kao i radova koji vode poreklo iz četiri skicenbloka umetnice), pruža sasvim dovoljno materijala da se stekne kompletna slika o glavnim tendencijama crtačkog opusa Nadežde Petrović.
Tu su, najpre, različite skice – nepretenciozne, lake, brze artističke marginalije, krokiji – kojima je umetnica, može se pretpostaviti, u momentima dokolice, vežbala ruku u želji da sačuva određene motive. Tematski raznorodne, ove sikice se kreću od animalističkih motiva (kao što su to Volovi iz 1907.), preko osušenih stabala, ljudskih figura, arhitektonskih prizora i drugog. Jednostavne i svedene, katkada neosporno i grube, iako možda lišene nekih većih ambicija, sa ekonomijom u izrazu i potezu, ipak suvereno svedoče o sposobnosti umetnice da vrlo svedenim i ograničenim likovnim sredstvima, uhvati esenciju motiva i uspešno je prenese na papir.
Drugu grupu radova predstavljaju crteži nastali u toku studija Nadežde Petrović. Rađeni u ponešto posnom duhu akademizma, precizno, školski, bez velikih egzibicija, na zavidnom zanatskom nivou, ovi crteži (među kojima dominiraju aktovi, studije glava, ali uključuju i nekoliko vrlo zanimljivih kopija rađenih po Mikelanđelu koje svedoče o erudiciji i širini Nadeždinih interesovanja) podsećaju da je umetnica stekla vrlo sistematično umetničko obrazovanje koje je docnije primenila u svom potonjem radu, što kao neophodni temelj na kome treba dalje graditi, što kao tačku divergencije i smelog ekskursa u svoj sopstveni originalni likovni izraz.
Treća grupa crteža je nesumnjivo najzanimljivija i ima najveću umetničku vrednost, utoliko pre što u njima na neki način kao da negira specifičnost i posebnost crtačkog medijuma, i tretira ih pre svega slikarskim senzibilitetom, tako da oni predstavljaju punopravni grafički pandan njenim slikarskim radovima. Među njima se izdvajaju Devojka i mladić u zagrljaju (1896), Glava čoveka sa kapuljačom (1900) kao i izvanredna, fino izvedena i vrlo ekspresivna Glava devojke (1900).
Uz sve pomenuto, jedan od kvaliteta ove izložbe leži u činjenici da upravo kroz crtež – medijum koji nije primarni fokus ambicija i napora Nadežde Petrović – možemo, na još jednom nivou, pratiti umetničku evoluciju umetnice. Pri tome, crtež treba posmatrati i valorizovati ne kao nešto separatno, već kao integralni deo umetničkog razvoja i opusa Nadežde Petrović, nevidljiva ali vrlo postojeća i opipljiva artistička armatura ugrađena u njene slikarske radove.
Stoga, ukoliko se odlučite da posetite ovu izložbu, pripremite se da upoznate Nadeždu Petrović u jednom novom i drugačijem svetlu. Pristupite joj kao starom prijatelju o kome ipak ne znate baš sve i koji i te kako još uvek može da vas iznenadi.
avgust, 2023.
