piše: MoonQueen
U prethodnom, julskom broju pričali smo o slikaru Polu Gogenu i njegovim putovanjima na Tahiti. Međutim, pre nego što se Gogen ukrcao na veliki prekookeanski brod koji će ga odvesti na ovo rajsko ostrvo, krajem osamdesetih godina 19. veka slikar je dosta vremena provodio u malom gradu u Bretanji zvanom Pont-Aven. U Pont-Avenu, svojevrsnoj koloniji umetnika koji su inspiraciju pronalazili u njegovoj ljupkoj jednostavnosti, Pol Gogen sretao je mnoge mlade slikare, mahom studente, na čije je shvatanje umetnosti i odnos prema boji izvršio nepovratan uticaj. Godine 1888. u ovom gradu Gogen upoznaje dvadesetčetvorogodišnjeg Pola Serizjea koji, nadahnut idejama starijeg kolege, slika Šumu ljubavi u Pont-Avenu. Ova mala slika nastala na drvetu, na kojoj je Serizje jarkim bojama prikazao šematizovan šumski pejzaž, postaće ikona novog umetničkog pravca koji će njen autor zajedno sa prijateljima osnovati po povratku u Pariz. Okupljena u ateljeu Pola-Elia Ransona grupa umetnika kači Serizjeov pejzaž na centralno mesto na zidu. Doživljavajući je kao likovni manifest i amblem pokreta na čijem pragu osnivanja su se našli, Serizjeovi prijatelji joj menjaju naziv, te je danas možete pronaći pod njenim drugim imenom koje ju je učinilo slavnom – Talisman.
Nastanak Talismana 1888. godine smatra se godinom začetka nabizma, pokreta koji je ime izveo od hebrejske reči nevi’im – prorok. Nabisti su svoja likovna uverenja velikim delom zasnovali na umetničkim težnjama Pola Gogena, težeći stilizovanim, jednostavnim formama i velikim površinama čiste boje kojoj su pripisivali simboličnu funkciju. Odnos nabista prema predmetnoj stvarnosti bio je prožet religioznim, ezoteričnim i okultnim idejama. U početku ovo društvo okupljeno oko Serizjeovog Talismana u ateljeu Pola Ransona na bulevaru Monparnas želelo je da se smatra tajnim mističnim redom umetnika-proroka čija bi dela trebalo da predstave rađanje nove moderne umetnosti. Njihovo ponašanje bilo je u skladu sa idejama koje su propagirali – pošto su ikonu pokreta već nabavili, Ransonov atelje počeli su da nazivaju Hramom. Svake nedelje izvodili su ritual pred Talismanom, a njihova buduća dela pokazala su da su u shvatanju umetnosti kao proročke sile bili prilično ozbiljni. Žorž Lakomb naslikao je portret Pola Serizjea prikazavši ga u odori nalik svešteničkoj, sa staromodnom frizurom i bradom, dok je Pol Serzije uradio Portret Pola Ransona u nabističkoj odori na kojem prijatelja odeva u čarobnjačko ruho, u ruku mu stavlja čarobni štap, a pred njega svetu knjigu iz koje Ranson čita tekst mantre ili molitve. Ezoterične ideje javljaju se i kod samog Ransona koji 1890. godine slika Nabistički pejzaž ili Nabi, neobičnu predstavu jakih boja inspirisanu egzotičnim i mističnim istokom.
Pokret Nabista trajao je dvanaest godina, od nastanka Serizjeovog Talismana 1888. godine do poslednje izložbe grupe održane 1900. godine. U redovima nabista tokom poslednje decenije 19. veka, osim pomenutih Serizjea, Lakomba i Ransona, našli su se i Moris Deni, Pjer Bonar, Aristid Majol, Ker-Kasvijer Rusel, Eduar Vijar, Feliks Vajoton. Glavni teoretičar grupe bio je mladi Moris Deni koji je u trenutku njenog osnivanja imao svega osamnaest godina. Ipak, njegovoj ljubavi prema pisanoj reči nabisti mogu da zahvale za svoj manifest koji je u avgustu 1890. godine Deni objavio pod pseudonimom Pjer Luj u časopisu Umetnost i kritika. U tekstu Definicija neotradicionalizma Deni je objasnio osnovne ideje i težnje pokreta, njihovo protivljenje impresionističkoj umetnosti, realizmu, naturalizmu, industrijskom progresu i materijalnim vrednostima od kojih je moderno društvo, po mišljenju nabista, tih godina bolovalo.
Jedna od važnih tema ovih umetnika bila je priroda, te njihova dela obiluju prikazima pejzaža. U slici prirode nabisti su videli otelotvorenje duhovnih i zaumnih ideja unoseći u sliku prirode motive ritualnih obreda ili procesija. Primer ovakve prakse je slika Zeleno drveće Morisa Denija nastala 1893. godine tokom njegovog medenog meseca u Bretanji. Među zelenim stablima vidi se grupa žena odevenih poput opatica dok je na čelu povorke jasno prikazan jedan anđeo. Sličan odnos figura i stabala vidi se i na Serizjeovoj slici nastaloj 1897. godine Danaide ili Žene na izvoru čiji naslov već upućuje na mističnu i mitsku pozadinu ove naizgled jednostvne scene. Priroda je bila tema koja je okupirala i Žorža Lakomba, autora slika Crveni borovi i Mornarsko plava, efekat talasa.
U okviru nabističke umetnosti s vremenom su se razvile dve tendencije. Deo umetnika okrenuo se duhovnim i religioznim temama, dok je druga grupa težila intimnim predstavama porodičnog života, kućnih enterijera, bašti i vrtova. Ovakvim temama bavili su se najčešće Pjer Bonar, Feliks Vajoton i Eduar Vijar čiji su prikazi intimnog sveta porodične svakodnevice bili propraćeni izuzetno dekorativnim predstavama tekstila ili mobilijara. Uzrok njihove izuzetne dekorativnosti može se pronaći u sveopštoj fascinaciji japanskim grafikama koje su krajem veka postale dostupne francuskoj publici i kojima ni nabisti nisu odoleli. Stilizacija oblika, čista boja i talasaste, vijugave linije ovi umetnici su rado prihvatili od svojih kolega sa dalekog istoka, a dekorativnost njihovog slikarstva ubrzo je našla zainteresovane i u svetu primenjenih umetnosti. Istorija francuske mode krajem veka pamti upliv nabističkih floralnih i geometrijskih motiva u svet nameštaja, posuđa, tapeta, murala, tapiserija, mnogih upotrebnih predmeta, grafičkog dizajna, pa i dekoracije kostima i scenografije za pozorišta. Tokom putovanja u Ameriku Pol Ranson ostao je oduševljen Tifanijevim staklom, a 1895. godine u Parizu su izloženi nacrti nabista za vitraže koji nažalost nikada nisu ostvareni. Ipak, nabistička dekorativnost ostavila je snažan trag na dizajn tih godina.
Na taj način nabisti su preko sve stilizovanijih formi stigli i do onih apstraktnih, što ih je uz njihovo simbolističko shvatanje boje umnogome približilo idejama moderne umetnosti koja se krajem veka rađala širom Evrope. Svesno ili ne, studenti koji su deceniju ranije opčinjeni slikarstvom Pola Gogena stvarali pejzaže dajući im funkciju oltarskih ikona i koji su u odorama vršili tajne rituale u čast kreativnog stvaranja uspeli su da svojim delima zaista predvide budućnost. Time su opravdali ime grupe, pokazavši zavidan proročki talenat, predvidevši težnje moderne umetnosti 20. veka.
avgust, 2020.
